Muzika je moja jedina opcija!

Za svoj bend kaže da su oduvek bili pobornici ljubavi i stine. Trideset godina na svom putu Milan Mumin je iznova oblikovao zvuk, kao i svoje likove koji krase pesme sastava Love Hunters. Preko Novog Sada pa sve do Njujorka, ovaj upečatljivi muzičar neprestano je trošio kreativne ideje u muzičkim studijima, sa najrazličitijim muzičarima i u svim mogućim emotivnim stanjima. O tome svedoči i (čak) devet studijskih albuma! Godine 2003. bend je prestao sa radom. Ponovo su se ujedinili 2011, naredne su objavili dvd "Live In Novi Sad", a  tri godine kasnije i povratnički album "Suck Disease".

Godina 2017. je jubilarna za Love Hunters – proslavljaju 30 godina postojanja benda. Bend objavljuje prvu kompilaciju u karijeri – THE BEST OF i počinje saradnju sa izdavačkom kućom Metropolis music. Album je objavljen kao CD izdanje, a tokom jeseni 2017. se očekuje i izdanje na vinilu. Album "The Best Of" predstavlja presek dosadašnje karijere Hantersa. Petnaest numera (tri, do sada, neobjavljene) vode vas kroz istoriju jednog od najznačajnih i najupečatljivih srpskih bendova. 

Trideset godina rada benda Lav Hanters ovekovečili ste i dostojnim "Best  Of" izdanjem. Šta nam ono donosi?

Takvo izdanje je nama bilo odavno na umu, kao i našoj izdavačkoj kući Metropolis iz Beograda koja se nedavno reaktivirala. Oni su, u suštini, izašli sa tom idejom da na najlepši način proslavimo naš veliki jubilej. Dakle, album je izašao na CD-u i, što je meni posebno drago, biće i izdanje na vinilu. Ploča će se pojaviti u prodavnicama do kraja godine. Kada govorimo o samom materijalu, u pitanju je siže našeg rada. E sad, pošto je na vinilu kraće vreme koje može da se iskoristi, na njemu se nalazi 11 pesama - hitova, za koje znaju svi naši fanovi. Na samom disku, koji je već u prodaji, dodali smo tri bonus pesme koje do sada nismo nigde objavili. To su kompozicije koje su malo poznate čak i našoj publici i one su sada snimljene u novom ruhu. Njih bih čak mogao okarakterisati i kao demo snimke, ali vrlo uspele demo snimke! Jako su mi drage te verzije, a u pitanju su numere: Rowena, Bamboo i Eleven Rules (sve sa albuma Harley Krishna iz 2001.). 

Omot albuma "Best Of" rad je čuvenog novosadskog slikara Danijela Babića

Trideset godina je velika cifra, pogotovu za rad jednog domaćeg rokenrol benda. Puno snimljenog materijala je iza tebe. Na koji način si napravio odabir pesama koje su ušle na ovu kompilaciju?

Kao što rekoh, vinil je bio limitiran minutažom, ali sam se zato dvoumio izborom kompozicija za CD izdanje. To je otišlo toliko daleko da sam čak u jednom momentu raspisao i sproveo jednu anketicu na društvenim mrežama u kojoj sam fanove pitao za njihov odabir naših pesama, koje bi oni voleli da čuju na izdanju "Best Of". Naravno, dobio sam tu i neke dobre smernice. Ali, znaš šta?! Teško je svakome i ugoditi, nadam se da mi ovo nije poslednje izdanje takvog tipa. 

Poslednja inkarnacija "Hantersa". Spot za pesmu Black & Blue

Da li bi svoj rad i stvaralaštvo grupe Love Hunters mogao da podeliš po nekim najbitnijim fazama?

Jako se teško navikavam na nove ljude i gotovo je nemoguće sviram sa nekim ko mi nije prijatelj! Sa jedne strane mi je nestvarno da neko osim mene bude u ovoj priči "do koske", ali sa druge strane me je masa konkretnih slučajeva demantovala u tom zaključku. Negde 2007, a možda i ranije, u bend je došao gitarista Paja koji je fantastičan član grupe i koji je fenomenalno doprineo razvitku novog zvuka i samih pesama. Neka baza smo oduvek bili Miljan Ljubenković Tandermen (bubanj), Robert Radić (bubanj), Vladimir Jovanov Protektor (bas) i ja. A, posle gitarista Aleksandra Medana i Marija Kalina, sada već davne 2005. došao je Pavle Georgijević Payakowski i od skora je sa nama Vladimir Đurić, tako da nije ni mnogo ljudi prošlo kroz bend!. Sve u svemu, ne vidim da je moj rad podeljen u nekakve faze. Baš je suprotno. Vidim jednu liniju koja teško može da se isprati, baš zbog mojih stalnih izleta u nepoznato, koji me užasno zabavljaju. Čak ne vidim ni neku posebnu razliku između perioda karijere Hantersa pre i posle mog odlaska u Ameriku. Naravno da smo bili deca kada je sve to krenulo 1987. ali mi i snimci iz tog vremena, kada ih danas slušam, produkcijski ne zvuče neozbiljno i nezrelo. 

Jedan od najvećih hitova grupe, visoko emotivna i razaračka kompozicija "Kamikaze" (1994)

Menjali smo imidž, starili smo i sazrevali, ali pravi zaključak je taj kako se apsolutno ne stidim ni jednog segmenta rada sastava Love Hunters. Iz ovog ugla danas, svoju karijeru posmatram kao neku dugu i neprestanu kobasicu, jer naše svirke i turneje volim da stavim pod jedan naslov: "Endless Tour". Naravno da je iluzorno pričati u ovoj zemlji i sredini o nekim, kao, pravim turnejama. Pogotovu u alternativnom svetu u kojem ja živim i radim. E sad, da sam možda Lepa Brena... Mada i tu su u pitanju opskurne diskoteke u Luzvinsrufrendrunfenu kod gazda Rođu, a to je tek smešno nazvati turnejama. Ono što je meni drago je da mi non-stop sviramo, sa manje ili više intenziteta. Nastupamo i ispred dva čoveka isto kao što bi to uradili i pred nekoliko hiljada ljudi. Što kažu, ista meta - isto odstojanje. Dajemo se do kraja, tako da su mi pantalone skroz mokre već posle treće numere.

Ako govorimo o nekim važnim događajima unutar benda, moram da napomenem kako me je zaista pogodio odlazak gitariste Marija iz benda, tamo negde 2002, nakon što smo snimili album obrada pod imenom "One Hunt". Tada sam se osećao kao kada te napusti prva tinejdžerska ljubav, kao da jedan deo tvoje ličnosti zauvek ode.

Pomenuo si godinu nastanka grupe Love Hunters (1987). Kako sada, posle toliko vremena i albuma, gledaš na te početke?

U, tada je sve bilo ritualno! Znaš, neko donese original Gibsona da mi svi vidimo o čemu se tu radi. Bila su neka dva pojačala marke Maršal u gradu, itd. Mi smo u to vreme, što ja kažem, u rukama više držalli lemilice nego instrumente. Stalno smo nešto lemili, budžili i drndali. Pedale su bile pravljenje, kakav "Boss"! Znaš ono, neko donese šemu, pa je skidaš. A veliko postignuće je bilo kada nađeš pedalu sa gazištem, jer si u suprotnom morao da se sagneš svaki put kada na red dođe solo, zbog klip/klap metoda rada distorzije. U najboljem slučaju si mogao da zamoliš fanove ili nekog ko je slobodan da čeka na tvoj znak, pa da klikće u pravom momentu pred solo. 

Živeli svi po jednu "Tauzendku". Milan Mumin.

Tada se u gradu kupovao samo jedan jedini komplet žica za gitaru pod imenom "Rokenrol". Stariji će shvatiti o čemu pričam. A onda kada ti pukne najtanja žica (E), koja je najčešće pucala, mi smo budžili kaleme na tu istu žicu. U slučaju kada bi se plašili da nas ne ubije struja, opremu smo nosili kod pravih majstora. Sve je to polu-radilo, umrem od smeha kada se setim svega. Danas je potpuno drugačija situacija. Vidim u gradu 10-15 prodavnica sa muzičkom opremom i drago mi je gde je to sve produkcijski otišlo. Sa druge strane, jako me rastužuje ta opšte prisutna kriza kreativnosti. Trči, trči pa nalestiš na neki bend koji jedva stane u folder "Pomoz’ Bože".

Šta te je neprekidno u celoj ovoj priči u vezi sa Hantersima vuklo napred?

Nemam baš objašnjenje za taj fenomen baš kao što nemam ni odgovor zašto sam stvarao pesme na engleskom jeziku. Jednostavno, nikada nisam imao više opcija pred sobom. Pevao sam nekoliko puta na srpskom, ali meni to sve zvuči kao Vlado Kalember! Kada govorimo o kreativnosti, nisam nikada sračunato i smisleno kretao da pravim pesme ili album. Jednostavno je sve izlazilo iz mene, a kada se dođe do neke određene cifre numera – pravac studio. Nedavno sam instalirao mali kućni studio, a krenuo sam i na časove klavira. Voleo bih da u tom smeru proširim vidike i tako ponovo otkrijem nepoznato. Na taj način se moja kreativa rasplamsava! Isti slučaj je bio i sa glumom, sa kojom sam se okušao kroz rad na filmu "Love Hunter" (2014). Sve me to intrigira, iako sebe ne vidim mimo muzike i poezije. Ma, čak ni tu poeziju ne vidim bez da se ne uglazbi! Ne vidim se ni kao glumac, ali se nadam da će se Rade Šerbedžija uskoro penzionisati i onda da mene angažuju kao ruskog terostu ili rumunskog takstistu! Naravno, u dobroj produkciji i tako par puta godišnje i biću zadovoljan. 

Tlejler za igrani film "Love Hunter" iz 2014.

Da se još malo vratimo na priču u vezi sa novom kompilacijom. Da li možeš da mi kažeš koji album Hantersa ti je najdraži?

Uf... Svaki album mi je, na svoju ruku, drag i sa svakog mogu da izvučem neke lične favorite. Drago mi je što svako od nas u bendu, a i šire, markira neki različit album. Mada, jedan mi je ostao u dosta ružnom sećanju. Tu mislim na sam proces pravljenja. Znaš, kada proces krene glatko, onda će i krajnji cilj biti super. A kada sve ide mučno...

Koji je album u pitanju?

To je "Harley Krishna" iz 2001. U to vreme sa se suočavao sa gomilom privatnih mentalnih lomova, puno sam pio, zaljubio se (ne)srećno... I bend je kao celina imao velikih problema, svako je radio šta ne treba. I svako se svađao sa svakim! Producent sa toncem, tonac sa gitaristom, gitarista sa bubnjarom... Cela situacija je bila voma naporna i prolongiorala se do neslućenih granica. Naravno da nisam bio zadovoljan rezultatom. Iako je komercijalno album prošao lepo, u mojoj glavi stoji da je to sve moglo da bude puno, puno bolje. Žao mi je najviše što pojedine pesme sa "Krišne" nisu našle pravi put do slušalaca. A njih sam više svirao uživo nego one koje su bile urađene po svim nivoima. Valjda im dajemo šansu i pravo svetlo koje su zaslužile. 

Spot za pesmu Das Vaterland iz 2001.

Uporedo sa izdanjem "Best Of", najavljuješ i svoju novu knjigu. O čemu se ovoga puta radi?

Užasno su mi se svidele književne biografije bendova. Na poklon sam dobio dva važna izdanja. U pitanju su naslovi "Tragovi prošlosti" koja se bavi karijerom beogradskog sastava Van Gogh, a tu je i biografija benda Zbogom Brus Li iz Novog Sada. Jako mi se dopala takva forma, naročito izdanja koja u sebi sadrže više nekih retkih fotografija na uštrb teksta. Dakle, jedna dostojna biografska monografija. Sadašnjim i nekadašnjim članovima benda Love Hunters, a isto tako i fanovima, naložio sam da pronađu zanimljive stvari i artefakte koje se ne mogu tek tako naći na netu. 

Biće to jedan veoma težak istraživački proces. A jedna posebna ideja odavno mi džedži na pameti. Naime, rekao sam svima da mi izaberu fotografije kojih se i sami stide. Dakle, kada je neko bio sa devojkom, iz perioda kada je bio beba, kada je svirao sa nekim levim bendom, kada je bio pijan u kafani... Nešto što je skrivano godinama u ormanu i zapećku. Pobedi sad samog sebe i daj mi takve stvari, jer baš tako nešto hoću da stavim u svoju knjigu! 

U nastavku poslušajte deo razgovora sa Milanom Muminom i pogledajte spot za kompoziciju "Suck Disease" iz 2014:

Dušan Majkić