Ima li pravda neke šanse?

Kada odlučiš da podigneš glas i pobuniš se protiv kvarnog sistema i ljudskih termita koje takav sistem promoviše, u jedno uvek možeš biti siguran: kakav god plan imao, taj i takav sistem uvek će moći (i želeti) da mobiliše veću silu od tebe.

Bacaće ti klipove pod točkove, u redove ubacivati agente, a iz redova izvlačiti drukare. Na transparent će odgovoriti pendrekom, na povik suzavcem. Ako te ne obeshrabri na ulici, sačekaće te u sudnici.

Znači li to da bi trebalo da odustaneš?

Kada je američki javni tužilac odlučio da pokrene proces protiv sedmoro aktivista koji su 1968. organizovali proteste pred održavanje izborne konvencije Demokratske partije, akteri tog bizarnog suđenja nisu na umu imali baš ovo pitanje. U filmskoj adaptaciji tog događaja "Suđenje čikaškoj sedmorci" (The trial of Chicago 7) Arona Sorkina, oni će potražiti odgovor na pitanje šta se dogodi kada ti država iz ruku istrgne kontrolu nad protestom i odluči da ga uguši u krvi, a za to odluči da optuži tebe. Ima li tu pravda neke šanse?

Dvosatno filmsko ostvarenje, koje je producirao Netfliks, dalo je uzbudljiv, prilično veran i na mahove veoma zabavan pregled procesa koji je bacio dugu senku na američko pravosuđe, zahvaljujući političkim ambicijama Niksonovog kabineta.

Priča prati grupu učesnika velikih protesta u Čikagu, koji su dobili zamalo tragičan ishod kada je policija odlučila da opkoli demonstrante i obračuna se sa njima na najbrutalniji način, što je rezultiralo desetinama teško povređenih ljudi. Ishod je bilo suđenje sedmorici organizatora protesta, kao i osmom, Bobiju Silu, vođi Crnih Pantera, koji nije ni učestvovao u ovom događaju.

Na optuženičkoj klupi našla su se dva štrebera sa Harvarda Tom Hejden (Edi Redmejn) i Reni Dejvis (Aleks Šarp), stendap komičar Ebi Hofman (Saša Baron Koen) i njegov hipi drugar Džeri Rubin (Džeremi Strong), kao i dugogodišnji aktivista Dejvid Delindžer (Džon Kerol Linč). Uz njih, tužilac Ričard Šulc (Džozef Gordon Levit) tereti i dvojicu nasumično odabranih učesnika protesta, kao i očigledno nevinog Bobija Sila.

Ovakva klika bi se, u bilo kojoj drugoj situaciji, potukla međusobno još na vratima, na konto nepomirljivih razlika, ali ih je spojila želja da zaustave Vijetnamski rat, a država tu tanku nit poveznicu pretvorila u nešto što su nazvali zaverom. Priča dalje prati sam proces koji se razvlačio gotovo pola godine, uz veliku pozornost javnosti, zgranute ponašanjem, premalo je reći, pristrasnog sudije Džulijusa Hofmana i zabavljene Hofmanovim i Rubinovim konstantnim vrcavim opaskama na račun te farse.

Pisac Aron Sorkin (The Newsroom, West Wing, Social Network...) ovde se našao i u ulozi režisera, odradivši zavidan posao, postaravši se da sudska drama bude dovoljno atraktivna, nepredvidiva, zabavna i novim generacijama. Odavno poznat kao briljijantan pisac veoma brzih i oštrih dijaloga i ovde je opravdao reputaciju, zbog čega je za gledanje ovog filma potrebna dobra koncentracija i dobar prevod. Osim što je ovde razobličio Niksonovu rigidnu i agresivnu politiku kroz sećanje na jedan od najsramnijih sudskih procesa, on je pokazao i sve slabosti antiratnih aktivista, njihove brojne razmirice, sudare ega i neusaglašenih protestnih taktika.

Glumačka ekipa je napravila sjajne uloge, a posebno valja istaći sve boljeg Sašu Barona Koena, Marka Rajlensa koji je briljirao kao advokat Vilijam Kunstler, kao i Frenka Lanjelu u ulozi sudije.

Kao u stvarnosti i u ovom filmu sud je odlučio da su optuženi krivi za zaveru, čime je sistem pokazao svu svoju aroganciju, sirovu silu i beskrupuloznost kojima raspolaže. Iako su više sudske instance ispravile ubrzo ovu nepravdu, gorak ukus ostao je do danas.

Jer, kao što rekoh na početku, kada podigneš glas i pobuniš se protiv sistema i ljudskih termita koje takav sistem promoviše, u jedno uvek možeš biti siguran: taj i takav sistem uvek će moći da mobiliše veću silu od tebe.

Treba li zbog toga da odustaneš?

Priča o sedmorici aktivista iz čikaškog procesa jasno poručuje:

Ne, ni slučajno!

Petar Klaić