Kultura / Film
Film koji te leči
Reditelj Marko Grba Singh potpisuje dokumentarni film "Rampart", koji se kroz prizmu porodičnih VHS snimaka bavi temom bombardovanja 1999. godine. Film je prikazan i na brojnim festivalima u inostranstvu i još jednom dokazao da domaći dokumentarni filmovi imaju publiku u svetu. Grba je i umetnički direktor Beldocsa, jednog od najznačajnijih festivala dokumentarnog filma u regionu. Njegov posao je da svake godine pregleda veliki broj dokumentaraca i napravi selekciju najboljih, što nije ni malo jednostavan zadatak.
Scena iz filma "Rampart"
Publika ima priliku da pogleda film koji kombinuje lična sećanja i ono što se dešava danas. Koliko je tebi kao autoru bilo teško da ogoliš porodičnu intimu i podeliš je sa gledaocima?
Bilo je teško, ali je bilo i terapeutsko sredstvo, jer mi je pomoglo da se spojim sa prošlošću. Vreme proleti i shvatiš da su prošle 22 godine od tada. Ja sam potpuno druga osoba, ljudi se stalno menjaju. Film je podeljen na 31 minut budućnosti i 31 minut prošlosti. Dok gledaš te kasete iz detinjstva neko vreme se osećaš čudno - dok gledaš sebe kao dete nisi svestan da si to ti. Vremenom to iščezne i tada sve počinje da ima smisla. Film kao da te leči od tog teškog perioda - dok stvaraš, on ti u isto vreme i pomaže. Ne bih rekao ni da sadašnjost nije intimna, jeste ona opštija i tu su uglavnom totali grada, nešto što viđamo svakog dana, ali su to pogledi sa mog prozora.
Izabrao si period bombardovanja iz kog svako od nas ima i bogata lična sećanja i priče. Koliko su sve te priče u suštini iste, jer vidimo da svako može da se poistoveti sa ovim filmom?
Sa filmom mogu da se povežu ljudi širom sveta koji su preživeli slične stvari. Ne nužno rat, nego i neke elementarne nepogode, zemljotrese i cunamije. Ovo je film o porodici u ekstremnim okolnostima, koja se snalazi i štiti jedna druge. Desilo se da je to kraj mog detinjstva, jer sam tada postao tinejdžer. Taj događaj kao da je obrisao sve. Na kraju, nestaje i arhivski materijal.
Univerzalnost filma se najbolje videla u zemljama gde ljudi ne znaju kontekst i pozadinu događaja...
Namerno nisam hteo da pišem koji je sukob u pitanju, nego sam napisao kada je bombardovanje počelo, upravo da bih dobio na toj univerzalnosti. Drago mi je da film ne zalazi u neka dublja objašnjavanja, to ne pripada ovom filmu.
OBRATI PAŽNJU
Koliko je za dokumentarni film potrebna takva univerzalnost?
Bitna je kombinacija, jer univerzalnost nije u svemu. Treba da radiš nešto što te zanima, što izlazi iz tebe, a da opet ne bude autistično. To je najteže napraviti, jer sa jedne strane imaš hiper produkciju bez umetničke vrednosti, ali je pristupačna i svako može da je razume, dok sa druge strane imaš ono što ja volim, a ne i većinska publika, poput radikalnog art house filma. On ne funkcioniše do kraja, tu se stvara uža publika. Miks ta dva je cilj kom treba težiti. Na Beldoksu imamo sto filmova u 15 programskih celina i trudimo se da kombinujemo. Imamo jedan program sa arthouse filmovima "Metori", gde puštamo i igrano-dokumentarne strukture. Tu je i celina "Primetime" gde su filmovi namenjeni široj publici.
Kao selektor pogledaš puno filmova svake godine. Kako ocenjuješ trenutnu domaću produkciju dokumentaraca koja je doživela bum na međunarodnoj sceni?
Svake godine se pojavljuju sve zanimljiviji autori. Mislim da je to posledica digitalizacije, jer je sve sada jeftinije. Ranije i neko ko je imao genijalnu ideju nije mogao da je realizuje zato što je traka bila skupa. Sada je sve pristupačnije, što donosi i dosta lošijih filmova, ali omogućava i ljudima da snimaju. Drugi razlog je raspad Jugoslavije i rat, jer su kinematografije svih šest republika morale da krenu iz početka. Sve je krenulo iz pepela i logično je da je trebalo vremena da se napreduje.
Marko Grba Singh (Foto: Beldocs)
Čini mi se da su neki filmovi neopravdano osuđeni samo na festivalski život?
To je problem bioskopa i distribucije, koja je za dokumentarni film prilično nemoguća. "Rampart" se prikazivao pet dana u jednom beogradskom bioskopu i to je to. Neki filmovi baš treba da se gledaju u bioskopu, jer je velika razlika između gledanja u bioskopu i na laptopu. Drugo je kada imaš pravo da prekineš film i pobegneš od statičkih kadrova. Kod kuće ti uvek nešto odvuče pažnju. To treba da se popravlja iz godine u godinu, ali ne može sve na brzinu.
Da li razmišljaš o prelasku na dugi metar?
Dobili smo novac za razvoj projekta i scenarija, ali to će trajati. Za "Rampart" smo dobili 13.000, a za ovaj film će biti potrebno 600.000. To je novi način produkcije na koji nisam navikao i gde treba više vremena i ljudi. Za ovaj film sam ja snimao zvuk, Ivan sliku, digitalizovali smo VHS i to je to. Nadam se da ćemo sledeće godine skupiti novac, imamo francuskog koproducenta. Svi su nekada snimali kratke filmove i počinjali su sa njima, ali ne valja kad ih radiš dugo. Što pre krenem da radim ovaj film to će biti bolje za moje stvaralaštvo.
Intervju s Markom poslušajte u novom izdanju emisije Pop up:
M. L.
