Društvo / Obrazovanje
Žrtve u nasilnom odnosu ostaju iz straha, osećaja bezizlaznosti i nemoći
Jelena Galović je mlada ostvarena žena. Njeni uspesi kreću iz sveta glume, preko aktivizma, zaštite prava manjina, pa sve do rada sa decom. Jelena je i heroina koja je u prošlosti dugo trpela partnersko nasilje, pre nego što je iz takve veze izašla.
Veza je počela kada je napunila 14 godina. Jelena je išla u osmi razred, a on je tada imao 21 godinu. Prema njenoj priči, bio je odrastao muškarac i imao je devojku svojih godina. Znali su se iz kvarta u kome su odrastali i živeli.
"Počeo je da beži od svoje devojke i da dolazi kod mene. Davao mi je puno pažnje. Ja sam se, naravno, kao devojčica osećala veoma posebno i bila sam počastvovana, posebna, na neki način. Ušla sam u taj odnos, iako sam bila vrlo nesigurna i uplašena i nisam želela da uradim neke stvari. Naravno, bila sam izmanipulisana, jer je ta osoba mentalno bila mnogo zrelija od mene. Kada je sve to počelo, osećala sam se moćno, jako, bila sam na vrhu sveta. Svi iz okruženja su me osuđivali, porodica, brat i vršnjaci. Bila sam prestrašna za njih. tada mi to nije bilo bitno. Ja sam znala da se mi volimo i to niko nije mogao da probije", počinje Jelena priču.
Često žrtve nasilja u partnerskim odnosima iskrive sliku o nasilniku, o tome kakvo je njegovo ponašanje i šta ono znači. Kada se seća svog, sada već uveliko bivšeg momka, Jelena kaže da joj je bilo jasno da je on veoma nasilan, ali je bio i uteha.
"Bilo je mnogo situacija tuča i konflikata, ali je on uvek bio jači i onda sam se nekako osećala sigurno s njim. Sa druge strane, bilo je verbalne agresije prema meni, ali nikada fizičke, znala sam da me neće udariti i to mi je bilo dovoljno. Iako sam primećivala da su neke stvari loše - manipulacije, veliki osećaj kontrole, nisam mogla da radim šta sam htela, sve sam proveravala sa njim, on mi je nekako bio sve, druga kuća... Dodatno, moji roditelji su se tada razvodili, on mi je bio i brat i sestra i ćale. Bilo mi je teško da prepoznam da je neko prema meni loš, ali ubrzo sam to počela da uviđam i shvatam", priča Jelena.
Usledili su potom brojni pokušaji izlaska iz takve veze. I to nije trajalo dan ili dva, već godinama. Nešto je ipak presudilo.
"On je pokušao da me uplaši, odvezao me je negde na Frušku goru, da bi me ostavio samu u mraku. To je bio prelomni trenutak. Došlo je do kraja i mog straha i panike. Iz mene je izletela istina - da ne želim više taj odnos, da se ne osećam dobro i da ga ne volim. Kao lavina. To je kod njega dovelo do promene, nije to očekivao. Onda me je vratio kući i tu sam nekako izašla iz svega", kaže Jelena.
Nasilje u partnerskim odnosima se ispoljava na razne načine i utiče na mnoge aspekte u vezi, ali i u životu. Jelena izdvaja uskraćivanje ljubavi koje nasilnici primenjuju kao kaznu.
"U mojoj situaciji, gde je neko mnogo mlađi, pristaje da uradi razne stvari kako bi bio dovoljno dobar i vredan. U tako nasilnim odnosima, čini mi se da žrtva uvek mora da dokaže da je dovoljno dobra, da se pokaže po određenim pravilima. Ako uradim to biću nagrađena, ako ne budem dobra biću kažnjena. A sankcije mogu biti razne, najpre, naravno, jeste oduzimanje ljubavi, hladno ponašanje, pored fizičkog i psihičkog nasilja", objašnajva Jelena.
OBRATI PAŽNJU
Pravi trenutak da se izađe iz odnosa koji je nasilan je onda kada to žrtva odluči. Nema mesta pitanjima zašto nisi pre, zašto si ćutala? Psihološkinja Vinka Žunić naglašava da nasilje gotovo uvek prate i pretnje ili po fizički integritet ili po psihu žrtve.
"Postoji i nešto što se zove stokhlomski sindrom, odnosno, nekakva adaptacija. Naša prirodna potreba je da se adaptiramo na uslove. Čak i kad su tako strašni, naše telo se adaptira da bi očuvali mentalno zdravlje. Tako da nije uopšte neobično da se neko vreme u tome ostaje, naročito zbog toga što mi uvek verujemo da se to izolovano dešava i da će to da prestane u nekom trenutku, da smo možda odgovorni za to što trpimo nasilje i tako dalje. Još veći problem je normalizacija nasilja", kaže naša sagovornica.
Takođe, niko ne može da predvidi šta će se desiti u budućnosti i kakav će neko biti. “Zašto nisi gledala sa kim ulaziš u vezu?” Novinarka Jovana Gligorijević ovo pitanje navodi kao nešto najgore što možemo da kažemo osobi koja je izašla iz nasilja.
"Ne postoji profil nasilnika i žene se ne rađaju sa nekakvim supermoćima da nasilnika prepoznaju pre nego što on postane nasilan. Mislim da je to strašno. Drugo je taj pritisak - prijavi ga, nije još kasno. Najčešće žene koje izađu iz nasilja žele da prevaziđu traumu, da one zacele i da nastave sa svojim životom. Šta će biti sa nasilnikom, ako već nisu više sa njim u odnosu i ako nemaju kontakt sa njim, uglavnom ih nije briga. Ja to nekako smatram normalnim i prirodnim i mislim da je zaista prioritetnije kada osoba izađe iz nasilničkog odnosa. Treba da ojača i zaceli, pre nego da se bavi time da li će nasilnik biti kažnjen ili ne. Svakako je uvek njena odluka i sloboda da li će uz taj proces i prijaviti nasilnika", ističe Jovana.
Ni jedna žrtva ne treba da se oseća posramljeno zbog doživljenog nasilja. Psihološkinja Vinka Žunić kaže da svako može da bude u riziku od nasilja i toksičnih odnosa. Razlika je samo u tome ko dozvoli koliko trajanje.
"Ako bismo rekli da je neko zaista više u riziku od nasilja, to ne bi bilo zbog žrtve, to bi bilo zato što imamo problem kao društvo. Postoji hiljadu načina da se odreaguje na nešto što nam se ne dopada. Recimo, ako se mom partneru ne dopada kako sam ja danas spremila ručak, na primer, postoji hiljadu načina da on to meni saopšti. On bira nasilje. Dakle, on bira da to bude udarac ili da to bude uvreda", kaže Vinka.
U nasilnom odnosu se ostaje iz mnogobrojnih razloga. Jelena izdvaja osećaj bezizlaznosti. Prema njenim rečima, prisutan je strah od onoga što sledi kada te osobe više ne bude bilo.
"Uvek postoji ta iluzija koju nasilnici stvaraju. Bez mene nećeš moći, ja ti toliko pomažem, niko te neće voleti. To je stav nasilnika. Kod žrtve postoji visoka sumnja i nizak nivo samouverenosti. Ostaje se iz nesigurnosti, iz straha, osećaja bezizlaznosti i nemoći", priča Jelena.
Prema statističkim podacima, žene oko tri puta probaju da izađu iz nasilnog odnosa, pre nego što to urade. A na taj konačan korak se odluče u većini, kako kaže Jovana Gligorijević, kada su na žalost već uplašene za svoj život.
"Tu je ozbiljan problem. Žena je u najvećem riziku da bude ubijena od strane partnera onda kada odluči da ga ostavi. Njena odluka da napusti partnera je prva na listi faktora procene rizika od femicida. Tu naše institucije često zakažu, ne uzmu o obzir da je nasilnik napušten, da mu je saopšteno da ga ostavlja. To uvek treba uzeti u obzir kada žena odluči da izađe iz nasilnog odnosa ili to pokuša da uradi", tvrdi Jovana.
Moguće je izaći iz nasilnih odnosa, moguće ih je ostaviti iza sebe i biti srećan ili srećna. Jelena je primer. Nije bilo lako, potrebno je puno snage, podrške i ljubavi. A tu podršku je moguće naći svuda, kaže ona.
"Najbolje bi bilo da je to porodica, ali mnogi odrastamo bez te podrške. Treba je tražiti spolja, gde god, u okruženju, na poslu, među prijateljima. U raznim krugovima i sferama života se mogu naći dobri ljudi i oni koji će vam biti iskrena podrška i koji će vam držati svetlost i emitovati ljubav u raznim teškim životnim situacijama", završava Jelena.
Ukoliko se osećate nelagodno, tužno, odbačeno ili ukoliko prepoznajete i trpite bilo kakvo nasilje u vašem partnerskom odnosu, imate kome da se obratite i gde da nađete podršku. I žrtva, nikada, ali baš nikada, nije kriva za to što doživljava nasilje.
Ovu su neki brojevi na koje se možete javiti:
SOS telefon autonomnog ženskog centra: 0800 100 007
Prijava nasilja u porodici: 0800-100-600
Novi Sad - SOS telefon - Sigurna kuća, Centar za socijalni rad: 021/646-5746 (svakog radnog dana, dostupan 24h)
Emisiju "U kakvoj zemlji želim da živim?" posvećenu ovoj temi poslušajte u plejeru:
J. Božić
Foto: privatna arhiva
