Društvo / Intervju
Zbog umetnosti postaješ bolji i plemenitiji čovek
Igor Stević je multimedijalni umetnik rodom iz Prištine. Primaran posao mu je video montaža, a pored toga bavi se snimanjem, slikanjem, muzikom, fotografijom i animacijom. Za umetnost se zainteresovao još od malih nogu, od svoje šeste godine. Počeo je sa crtanjem, da bi kasnije završio slikarstvo u Novom Sadu - mestu gde trenutno živi i gde je nedavno imao izložbu. Video montažu učio je samostalno, a upornost je doprinela da mu to bude glavni način zarade. Član je i dva benda - Šarmani i Kafa u ponoć. Sa Šarmanima je objavio spot za pesmu "Mrmot stari", što je uvertira za debi album "Muzički omnibus".
Najaktuelnija je izložba slika koju si nedavno imao. Kaži nam nešto o tim radovima? Zbog čega je izložba bila privatna, da li će biti nešto za šire narodne mase?
U skladu sa ovim vremenom, pozvao sam ljude preko društvenih mreža i tu sam napravio privatni događaj. Kad se to sve završilo bilo mi je malo žao, zato što je bilo dovoljno prostora da dođu ljudi koji su nepoznati. Razlog zašto je bila privatna, pre svega je zato što je organizovana u privatnoj kući, u privatnom dvorištu, pa da se ne skupljaju neka nepoznata lica. Posle sam shvatio da je to pogrešan pristup, da bi bilo sve u redu i da je bilo otvorenog tipa. To je izložba radova koje sam radio u prethodne četiri godine i u principu prožeta je nekim sličnim stilom. Plan mi je da napravim izložbu otvorenog tipa, pošto sam preko društvenih mreža video da su reakcije odlične i da bi ljudi voleli to da vide. Tako da ću 2. septembra organizovati sličnu akciju, da na otvorenom opet iznesem te radove još jednom, da zatvorim izložbu što se kaže. Ako je onda bilo otvaranje, sad će biti zatvaranje.
Da se osvrnemo na još jednu aktuelnost, tvoj muzički projekat Šarmani. Prikupljali ste preko jedne online platforme sredstva za snimanje albuma "Muzički omnibus". Da li je to jedini način danas da nezavisni muzičari zarade nešto od svog autorskog rada?
Moram da te ispravim odmah, pošto nije zarada u pitanju, nego skupljanje love za snimanje pesama. Dobio sam poziv od prijatelja iz Alice in Wonderband da učestvujem u doniranju za njihov festival, koji se organizuje u Sremskim Karlovcima i na prvi pogled mi je delovala interesantno ta platforma. Super je da postoji način da se problem finansiranja kulturnih projekata reši na takav način. Bio sam baš prijatno iznenađen, nisam mogao da zamislim da postoji tako nešto. Odmah me je privuklo, zato što je već bilo pokušaja, i benda i mene, da finansiramo snimanje albuma tako što ćemo konkurisati na nekim projektima. Video sam da su neki ljudi dobili novac za finansiranje albuma, ali to su možda dva, tri projekta. Govorim o našim gradskim i pokrajinskim konkursima. Pošto smo dobili negativan odgovor, baš tada sam video tu platformu. Video sam kako to može da se predstavi ljudima i odlučio sam da probam. Bile su nam potrebne pare da platimo studio i dve nedelje da sednemo i uradimo to. Autorske su pesme, nastale su iz duše, lako ih je ponoviti i znao sam da nam samo nedostaje novac da to uradimo.
Eto, sredstva su prikupljena, čak su i nadmašena. Možeš li da kažeš kakav će to biti album i kada je planirano da izađe?
Planiramo do kraja godine sve da završimo. Malo sam to "omnibus" izvukao iz filmskog sveta. Zato što sam gledao neke sjajne filmske omnibuse i jako mi se dopada kada u dugometražnom formatu, kao što je i album, može da se uradi nekoliko različitih priča. Oduvek mi je to bilo super. Svaka pesma ima svoju priču, teško ih je povezati žanrovski, baš zbog toga. Biće to celina, ali svaka pesma će pričati svoju određenu priču. Želja je da za bar četiri ili pet pesama bude i spot, koji će pričati priču zajedno sa pesmom. Recimo ta prva pesma "Mrmot stari" je baš filmić priča.
Spot za tu pesmu je baš zanimljiv, rađen je stop animacijom. Koliko je to bilo zahtevno, koliko treba vremena da se tako nešto uradi?
Bilo je potrebno dva meseca kampovanja na gajbi. Imao sam green screen, lampe, sve namešteno da se snima, a u međuvremenu sam tu živeo. Potrajalo je baš, pogotovo stop motion deo spota. Što se tiče videa, to smo snimili u dva putovanja do Kragujevca, zato što su članovi benda uglavnom odatle. Što se tiče stop motiona bilo je potrebno pet, šest nedelja, ali bilo je uzbudljivo. Snimatelj Slavko Pavlović mi je bio od najveće pomoći zato što je prošao sa mnom svaku scenu, zbog lutke koju smo sami napravili. Napravio sam žičanu konstrukciju i onda sam lepio sunđere kako bi imala masu. Zajedno sa šnajderom iz Stare Pazove smo je ušili i napravili do kraja. Zbog te žičane konstrukcije cela se pomera – noge, ruke, glava, rep i zato sam mogao da uradim da stop motion izgleda dobro.
Svi spotovi i video materijali koje si radio, a koje sam imao priliku da pogledam izgledaju sjajno. Kako pristupaš tome?
Gledam gde su greške. Zato mi je nezgodna pozicija kada gledam rad nekog od drugara i vidim gomilu grešaka, počnem da se hvatam za glavu. Video sam da to stvarno donosi rezultat, ali ne radi se o traženju grešaka, nego videti šta je kvalitet. Imam želju da to što radim bude kvalitetno. Oprobao sam se i u treš varijantama, radio sam treš spotove. I to mi isto leži, zato što i iz toga može da se izvuče kvalitet. Imam jako mnogo dodira sa materijalom, svakog dana nešto petljam što se tiče videa i onda to nekako ulazi pod kožu. Plus, pošto sam profesionalac u tome, pratim šta drugi rade i na tome učim, uviđam kako nešto može da se izvede. Vezano za "Mrmota" glavnu inspiraciju vučem iz istočnoevropskih zemalja koje su radile stop motion, neverovatni radovi, prava umetnost. Neprevaziđeni Jan Švankmajer, on je radio sa glinom i raznim predmetima, baš je majstor čovek.
Baviš se videom, pored Šarmana imaš još jedan muzički projekat Kafa u ponoć, fotkaš, slikaš... Kako stižeš sve to?
Živim sam, nemam porodicu i onda nemam te obaveze koje me sputavaju da radim ono što zamislim. Naravno, nije razlog samo to. Razlog je i što imam neku svoju energiju koju jednostavno moram da ispoljim. Otkad sam zapeo sve te stvari da uradim, shvatio sam da sam postao bolji čovek.
OBRATI PAŽNJU
Ceo život ti je posvećen umetnosti. Koliko je ona tebi vratila, da li uopšte osećaš da treba nešto da vrati?
Da nastavim sa krajem poslednje rečenice, stvarno sam bolji čovek. Vratila mi je tako što me je učinila prvo svestranijim, mnogo više razumevanja je prisutno. Bavim se time što me ispunjava, gledam šta drugi ljudi rade, što me, takođe, ispunjava. Isfiltrirao sam da se ružne stvari, koje se dešavaju, ne mešaju mnogo u moj život. Verovatno je u tome poenta - kako se čovek hrani, tako i živi. Ja se hranim nekim lepim stvarima – umetnošću, dobrotom, druženjem, prirodom i to je to. Sve je to po meni umetnost, umetnost življenja. To što su te veštine stečene i što njima može nešto da se oblikuje, to je još ogroman plus. Ali, stvarno sam ubeđen da svaki čovek ima to u sebi. Kad kažu čovek je talentovan, ovakav, onakav... Svi smo talentovani. Samo je pitanje ko se odvaži, ko ima hrabrosti i upornosti da se bavi nečim.
Koliko se ceni to sve što radiš? Kakav je položaj umetnika danas u Srbiji?
Gledam to na različite načine. Ceni se kod ljudi koji su ostavili prostor u svom životu za te stvari. Mnogi ljudi su zatvorili sva vrata i prozore. Nema prostora ni za šta lepo više da im se u životu desi. Umetnost je, po meni, parada radosti. Ako nema radosti u životu, onda život postaje pust. Loš je položaj jer ne postoji prostor da se neke stvari prirede i pokažu. Postoji jako mnogo ljudi koji rade razne stvari i to ostaje u zapećku. Postoji i problem u tome što se kulturna scena "sistematizovala". Sad ljudi, ako hoće nešto da pokažu, moraju da prođu kroz taj sistem, a to je za nekoga stresno, za mene prvog. Po svemu što sam uradio, napravio tu kampanju, ja sam neko ko je preduzimljiv, neko ko je nešto uradio, a znam koliki problem imam sa tim sistemskim stvarima. Zato je na neki način i scena malo na svojim "zadnjim nogama" što bi se reklo, zato što ljudi nemaju poverenja u tu priču. Cela ta sistematizacija ljude odbija, jer iza nekog sistema stoje neki drugi ljudi. Ti ljudi su neka vlast, neki rukovodioci, a trenutno njihove biografije i fotografije nisu baš lepe. Da se nađem jedan na jedan sa čovekom koji nešto odlučuje, baš bi mi bilo teško da ga zainteresujem sa tim što radim. Malo je njihova perspektiva nedorasla celoj situaciji.
Pošto ne volim da završavam negativno, imaš li poruku za nekog koga zanima umetnost, ko voli stvari koje i ti, ali ne zna kako da krene?
Poručio bih da stalno pokušavaju. Ukoliko im se rezultat toga što ih zanima ne dopadne, to je sigurno na prvu loptu. Zato što, kada čovek krene nešto da radi, ima velika očekivanja. Onda kad imaš ta velika očekivanja, to što prvo uradiš možda ti se neće baš svideti. Zato je jako bitno da pokažu ljudima oko sebe to što rade i da dobiju dodatnu motivaciju. Ne samo od roditelja, brata i sestre. Da pokažu svima to što rade. Ako ih interesuju te stvari, da se malo više bave time i da budu uporni. Samo upornost, a rezultati su jako lepi. Postaješ plemenitiji, bolji čovek. Bolje upijaš stvari, bolje ih razumeš, bolje se nosiš sa čitavim životom.
Intervju sa Igorom poslušajte u plejeru:
S. Rudakijević
Foto: privatna arhiva
