...
TRENUTNO20:00 - 21:00Radio Gruvanje

Društvo / Intervju

Priča koja ne sme da se zaboravi

01.07.2023.

Fotografija je danas bukvalno dostupna svima. Svaki telefon je i fotoaparat, a čak i ozbiljniji uređaji nisu više tako skupi. Uz to, razvoj digitalne fotograije i neki pojednostavljeni programi za obradu fotki daju nam mogućnost da se osetimo gotovo kao pravi profesionalci. Ipak, uraditi pravu, umetnički vrednu fotografiju je mnogo stepenica više od toga. Kompozicija, svetlo, senka, boje i ostale tehnikalije samo su potreban, ali ne i dovoljan uslov da jedan foto rad bude umetnički vredan. Uz sve to mora postojati ideja, koncpet, rad, istraživanje i još mnogo toga. Tijana Borbelj, mlada fotografkinja i studentkinja Akademije umetnosti u Novom Sadu uspela je svojim specifičnim radovima da privuče pažnju ne samo domaćih stručnjaka, a njeno istraživanje će se svakako nastaviti.

.

"Krenula sam od fotkanja telefonom. Shvatila sam da aparat na telefonu ima fokusiranje, a onda sam čačkala i ostale opcije i to me je jednostavno zainteresovalo. Fotkala sam bukvalno sve što me je okruživalo, biljke i polje koje se nalazi iza moje kuće, izlazak i zalazak sunca, a onda je majka primetila moje interesovanje i našli smo neki kurs fotografije u Novom Sadu. Nakon toga sam odlučila da ću se baviti fotografijom, upisala sam Akademiju u Novom Sadu i trenutno sam na kraju treće godine osnovnih studija", ispričala nam je Tijana na početku našeg razogovra u okviru emisije "Dnevna soba"  Oradija.

Šta čini dobru fotografiju?

Mislim da kompozicija dosta utiče i da je to ključno da bi se privukla pažnja. To je osećaj koji ili imate ili nemate. Na telefonu ili nekoj digitalnoj kameri može da se klikće i prave fotografije do mile volje, ali bilo bi dobro da se nekad malo spusti aparat i da se malo pogleda svojim očima, a ne samo kroz oko aparata. Mislim da je posmatranje glavno, ali ne kroz kameru, nego svojim okom.

Ima jedan klip koji kaže "moraćete to u montaži". Koliko fotka može da se popravi kroz neke programe?

Sve zavisi ko hoće kakv rezultat da dobije. Ako neko zaista hoće kvalitetnu, dobru fotografiju, onda to mora u startu da bude dobro urađeno, ufotkano, pa da se onda samo malo doradi. Postoji više grana fotografije ili novih umetnosti, ali ako govorimo striktno o fotografiji, mislim da je jako važno da iz aparata izađe kvalitetna fotka.
 tijana2 jpg

Kako ti radiš svoje fotke, ostavljaš ih u originalnu ili dorađuješ raznim alatima?

Nema pravila. Volim da se igram i koristim i volim obe stvari. Sve zavisi od toga šta radim. Ako radim dokumenatrnu fotografiju, onda volim da to bude što realnije i da ne dorađujem gotovo ništa. Nekad volim da recilkiram stare fotke, e tu je onda sve dozvoljeno. Sebe više nalazim u dokumentarnoj fotografiji, ali se od toga nekad i umorim, pa onda radim baš nešto suprotno. Nemam neke granice.

Šta te konceptualno najviše privlači kod fotografje?

Više volim dokumentarnu fotografiju, jer živim u nekom starom, zaboravljenom svetu, a oko mene ljudi, usled brzine života prosto ne primećuju neke stvari. Svi se, kao, oduševimo kada vidimo neku staru fotografiju na Najlonu ili fotku nečijeg dede, kako je to kul, a zapravo mi i danas možemo videti neke situacije koje zbog jurnjave ne vidimo. Ljudi nemaju vremena da zastanu i okrenu se oko sebe, posmatraju. A ja, pošto sam došla sa sela, sve mi je bilo jako ubrzano i sve to mi je bio šok, jer ja volim polako. Ne kasnim nego krenem dva sata ranije (smeh). Valjda sam zbog toga počela da primećujem starije ljude koji su zapravo sporiji i krenula sam da ih fotkam nekom malom, kompaktnom kamerom, što bi rekli - idiotom. Pokušavala sam da snimim ulične fotke ali u starom duhu i da fotka odmah bude odlična, da ne moram puno da je dorađujem. To mi je bila vežba i da reagujem na vreme, jer taj trenutak ne traje baš dugo, a vežbala sam i kompoziciju, kadar. Tako sam počela da fotkam bakice u običnom životu. Što se dokumentarne fotografije tiče, privlači me prašina. Imam osećaj da priča ne treba da se zaboravi. Ne samo naša država, već cela bivša Jugoslavija ima sličnu sudbinu mnogih fabrika koje su zaboravljene, propale, a bile su veoma značajne. Ako ne za državu, onda svakako za ljude koji su živeli u tom mestu i radili u toj fabrici. Imala sam želju da zabeležim kako to sada izgleda. Ko zna, to će se verovatno jednog dana srušiti da bi se tu podigla neka zgrada. Ne znam tačno zašto, ali imam potrebu da takve stvari zabeležim. Možda će nekad od toga nešto biti.

tijana4 jpg

Koliko cipela imaš, svojih i na fotografijama?

(smeh) Svojih i nemam baš puno, ali ih zato na fotografijama imam dosta. Imala sam zadatak na prvoj godini da se bavim dokumentarnom fotografijom, ali pošto je sve bilo online, bila sam kod kuće u Feketiću. Nisam znala šta da radim za taj zadatak. Da fotkam mamu, tatu, sobu što su svi radili za vreme karantina, bilo mi je bezveze i htela sam od toga da pobegnem. Setila sam se priče o fabrici obuće iz sela u kojoj su radili i moja baka i moj tata, a i celo selo. Ta fabrika stoji u centru, napuštena i nisam ni znala da li je uopšte legalno da uđem, ali vrata su bila otvorena i ja sam ušla. Tamo kao da je stalo vreme, sve stvari su još uvek unutra, đonovi, cipele, kalupi, dokumentacija, sve... Kao da su jedan dan odlučili da neće doći i to je tako ostavljeno. Shvatila sam da sa tim moram nešto da uradim. Fotkala sam, gledala, boravila, a jednom sam otišla sa tatom koji me je sproveo i ispričao kako je to sve nekad izgledalo, gde je radio on, a gde je bilo radno mesto moje bake. Taj plac je na kraju podeljen na tri dela, naravno da je u pitanju bila neka korupcija. Crkva je dobila, kupila jedan deo i sada na sred fabrike postoji jedan zid, ali koliko sam čula papirologija i dalje nije sređena. Zašla sam u sve delove fabrike i zaista našla, barem za mene, vredan materijal za fotkanje i inspiraciju.

tijana3 jpg

Od svega toga nastala je serija radova?

Tako je. Učestvovala sam na dve radionice gde sam prezentovala fabriku i moj rad na tu temu, kako bih čula i druga mišljenja i ideje kako dalje da nastavim da razvijam taj projekat. Uglavnom je bio savet da sve to predstavim drugačije, jer takvih fabrika kod nas, na žalost ima baš dosta, ali, pošto ima toliko materijala, trebalo bih da to iskoristim i predstavim na neki moj način. Trebalo je sve da bude privlačnije, a ne ljudima da stvara neku muku. Radove sam počela da provlačim kroz razne tehnike kroz koje ja prolazim u toku studija i pokušavam, gde god mogu, da provučem tu priču. Ljudi su postali znatiželjni, pa su se neka vrata i otvorila.

Tvoj rad je ocenjen kao vrlo zanimljiv, a odjeci su stigli i do inostranstva, iako do sada nisi imala svoju samostalnu izložbu. Ljudi su tvoj rad vrednovali i žele da kupe celu kolekciju, kako  si to doživela?

Bila sam presrećna kada sam čula da neko to želi da kupi, da se ceo trud i rad konačno isplatio, ne mislim u materijalnom smislu. Puno je tu vremena, rada, truda, odricanja i traženja nekih rešenja sa kojima bih bila zadovoljna. Imala sam situaciju da je jedan galerista primetio moj rad i našao kupca. Bila sam oduševljena, iako me je brzo udarila realnost, jer ovde ljudi nemaju puno iskustva sa prodajom. Nisam imala nikoga da me savetuje, a ne želim da ispadnem samo naivna studentkinja, po principu daj šta daš, što se novca tiče. Sve je to jedno iskustvo, do realizacije posla nije došlo, ali meni je iz svega najvažnije da je moj rad primećen, vrednovan, što znači, barem se nadam, da će i ostali ljudi nekad negde da primete. U pitanju su inače bili zainteresovani kupci iz Japana i Italije.

tijana5 jpg

Kako jedna mlada osoba, umetnica, može da nađe izvor prihoda i zaradi na svojim radovima? Šta bi te od svega toga i koliko zanimalo?

Jako je to teško ovde kod nas. Jedini posao koji može da se ispalti mladom umetniku je da drži tacnu. I kao mlada fotografkinja i kao mladi umetnik, posla nema, da tako kažem u struci, najšire gledano. Svi mi na klasi počinjemo da razmišljamo o tome šta posle. Treću godinu privodimo kraju, tu je i četvrta, pa kraj. Možda može master, ali to je samo kupovina vremena. Jako puno moraš da se boriš da bi to neko primetio, podržao, vrednovao, jer je ovde jako loša svest o tome. Da li bih mogla da nađem neki posao kao fotograf? Pa možda bih mogla da tezgarim, ali to me uopšte ne privlači, jer to su ugalvnom događaji, svadbe, rođendani...

tijana6 jpeg

Nadam se da ćeš uksoro imati svoju izložbu, koliko koristiš i komuniciraš kroz druge, srodne vidove umetnosti?

Još uvek istražujem. Ima dosta stvari koje me zanimaju, ne ograničavam se u određenoj sferi. Ako me neka stvar zanima, isprobaću se i odradiću rad. Trenutno me najviše vuče da pravim foto knjige, dizajnerski deo mi je zanimlniv, ali i stare tehnike koje bih volela da spojim sa novim. U suštini volela bih da spajam staro i novo. Nisam organičena, videćemo.

Tijanino gostovanje u emisiji Dnevna soba možete poslušati ovde:

Jovan Vanja Marjanović

fotografije: Tijana Borbelj

Tagovi

Možda te još zanima:

.

Ronjenje je lek

Ronjenje ne podrazumeva samo zadržavanje vazduha pod vodom. Ovo je ekstremni sport za koji je neophodno znati teoriju koja se…

.

Za dobru fotografiju divlje životinje ključno je strpljenje

Svaki fotograf, u želji da zauvek zaustavi vreme i zabeleži ga okom kamere, ima svoje interesovanje, usmerenje i ljubav kojoj…

.

Nada je u fotografiji

Udruženje Via Panonija organizuje izložbu i radionicu pod nazivom "Nada je u fotografiji" autorke Marije Erdelji. Događaj je posvećen ososbama…

.

Život na točkovima: putovanje kao prirodno stanje

Da li ste ikada razmišljali o tome koliko vam je zaista potrebno za srećan život? Koliko prostora, koliko posla, koliko…

.

Vizualizator traži volontere

Festival fotografije Vizualizator, koji će biti održan od 15. novembra do 7. decembra poziva vas da se pridružite ekipi organizatora…

.

Festival Vizualizator poziva volontere

Centar za razvoj fotografije poziva zainteresovane da se prijave za volontiranje na narednom izdanju Festivala fotografije "Vizualizator" u Beogradu, koji…

  • 19:30 Pesma dana
  • 19:45 Prava stvar
  • 20:00 Radio Gruvanje
  • 21:00 Music mix by Anja

Anketa

Na koji način koristiš ChatGPT?

Oradio logo