Društvo / Intervju
Vlada Samardžić: Momenat kad uhvatiš vetar
"Catching the wind" je drugi solistički album Vladimira Samardžića jednog od najboljih bas gitarista u istoriji ne samo Novog Sada, već i čitavog regiona. Na novom albumu, Vlada se kompozitorski vratio svom "prvom" instrumentu - gitari i uz svoje ogromno iskustvo i znanje na basu i u saradnji sa sjajnim regionalnim muzičarima, nastao je album koji će ne samo ljubitelji džeza oceniti najvišom ocenom.
"Ovaj album je u formi gitarskog trija, sa dve solo numere na basu i perkusijama. Možda bi to ukratko moglo da opiše album 'Catching the wind'. Mnoge će to možda iznenaditi, ali sve je došlo spontano. Moja ideja je, u suštini, bila da Panonija projekat okupim ponovo, jer se zbog brojnih obaveza koje imaju članovi benda okupljamo u određenom vremenskom periodu i tada radimo, a onda usledi pauza. Okupli smo se 2017. godine i krenuli da radimo na novom materijalu, uz klupske svirke.Rad na novom kvintetskom albumu je bio moj cilj. Međutim, 2018. godine sam otišao u Grožnjan kao mentor/predavač za bas gitaru u okviru letnjeg jazz kampa, gde sam upoznao brazilskog gitaristu Marka Antonija da Koštu i Tanu Aleksu, pevačicu hrvatskog porekla rođenu u Njujorku. Čarobni Grožnjan i ovo dvoje sjajnih umetnika su me inspirisali da počnem da pišem neke malo drugačije kompozicije i vratim se gitari, instrumentu koji sam prvi naučio da sviram. Nastale su neke nove numere, melodije, pa sam počeo da razmišljam i o novom materijalu", priča Vlada na početku razgovora, u okviru emisije "Dnevna soba" Oradija.
Kako je tekao proces stvaranja i snimanja albuma?
Komponujući nove numere, rodila se ideja o njihovom snimanju. Neposredno pre korone pojavio se slobodan termin kod mog drugara Dade Marinkovića u Zagrebu, bubnjara čuvenog sastava Parni Valjak. Želja mi je bila da kod njega nešto snimim u formi gitarskog trija, pa da vidimo šta će se vremenom sa tim materijalom dogoditi. Marko Antonio je bio slobodan, ja sam dolazio sa jednog džez festivala iz Dubrovnika, a Dado se upravo vraćao iz Beograda. Tako je sve počelo, snimili smo četiri numere, tri moje i jednu Markovu i plan je bio da se vidimo za par meseci i nastavimo snimanje. Za sve to nije bilo priprema, Marko i ja smo doneli neke note, malo pogledali, snimili numere i odmah smo dobili zvuk, nešto zaista odlično. E, onda se desila korona i tu je sve stalo. I Panonija i snimanje albuma, iako je postojala ideja da se snimanje eventualno završi online. Ali, ja sam valjda stara škola, nisam tome toliko vičan, pogotovo u ovakvim projektima gde se svira live, gde smo sve svirali zajedno. Jedina stvar koja je nasnimljena kasnije je bio Tanin vokal. Odlučio sam da sačekam da se stvari normalizuju i da onda završim album. To se i desilo 2021. godine, ali u to vreme Marko nije bio slobodan, pa sam pozvao mog prijatelja, gitaristu Nenada Gajina Cocu, sa kojim sam često radio i ranije. Otišli smo kod Dade, snimili četiri stvari i shvatio sam da imam ploču. Tome sam dodao još dve intrumentalne kompozicije na bas gitari i perkusijama, gde me prati Andreja Krstić, sjajan perkusionista kojeg sam našao preko instagrama. Jednostavno mi se dopalo kako svira i pozvao sam ga da sarađujemo. Tako je album završen - gitara, bas, bubanj, vokal gošća na jednoj pesmi i solo bas uz perkusije.
Omot albuma "Catching the wind"
Album je tu, za sada je to CD u čvrstoj formi, pretpostavljam da će ići na neke platforme, a kako stojiš sa izvođenjem ovog materijala uživo?
Album je za sada i na mojoj stranici na Bandcampu, gde može i da se kupi, ali na striming servisima ga još uvek nema, biće ga u jednom trenutku. Koncertna promocija se neće desiti sada, jer mi nije lako da te ljude imam ovde, pošto smo svi na različitim stranama i svi smo unapred bukirani. Za to vreme pripremam još neke stvari, jedan spot je izašao, nalazi se na jutjubu, za naslovnu kompoziciju "Catching the wind". Očekujem uskoro spot za još jednu kompoziciju. Zvanična promocija će biti 1. septembra u organizaciji EPK 2022 i SKC Novi Sad, koji je i moj izdavač. Što se tiče drugih nastupa, mogu da najavim za sada Vršac, Jazztronic festival 9.oktobra, gde nastupam kao Vladimir Samardžić trio.
Uz tvoje ime uvek se vezuje bas gitara, iako odlično sviraš i gitaru i još nekoliko instrumenata. Kako komponuješ, kako razmišljaš dok stvaraš nove pesme?
Za ovaj album bilo je pri pisanju uporedo korišćenje i gitare i bas gitare, a za neke, u komponovanju bas nisam ni dotakao, poput kompozicije "Blue song". Neke pesme sam počeo na basu - postavim je harmonski I ritmički pa ako vidim da mi još nešto nedostaje u harmonskoj razradi, onda završim na gitari. Cela ploča je tako rađena, da klavijature nisam ni dotakao. Služim se njima ali sam dosta spor, medjutim kada pišem za Panonija projekat, onda ih često koristim. Jako mi je drago što se kompozicije koje sam pisao na gitari dopadaju i gitaristima. Ovaj CD bi bilo idealno izdati baš kao LP, da ima svoje dve strane, jer sam sarađivao sa dvojicom različitih, a opet sjajnih, svetskih gitarista. Pogotovo, kada sam shvatio da Coca može da uskoči u ceo projekat, počeo sam da pišem kompozicije za njega, odnosno njegov stil. Mi jedan drugog zovemo "Gari", pa je tako i nastala kompozija "Gari’s blues".
Spot za pesmu "Catching the wind"
Kako generalno daješ imena kompozicija, odnosno šta te asocira da pišeš određene teme i pesme?
Svi koji budu kupili album moći će da vide opis za svaku od numera. Potrudio sam se da neke osnovne emocije i osnovnu inspiraciju dočaram rečima, mada to nije baš uvek jednostavno. Nekada se muzika jednostavno desi, pa kada to treba pretočiti u pisani tekst nije baš lako. Ja znam šta me je pratilo na tom putu od 2018. godine pa do početka ove godine, koje su to situacije i šta sam sve doživeo. Imao sam tu sreću da sa svojom suprugom odem na jedno putovanje Toskanom gde smo obišli predele i gradove koje nikad neću zaboraviti i tamo su se rodile neke teme koje su opisane u unutrašnjosti CD-a. Svakako su mi inspiracija i ljudi sa kojima radim, poput mog bubnjara Dade, gitariste Coce i Marka. Na albumu se nalazi i kompozicija „Magic people dance“ nastala tako što su moja deca išla u plesnu školu “Magic people” u Novom Sadu, to je škola hip-hop plesa. Muzika sa njihovih treninga mi se “uvukla u glavu”, a potom asocirala na neku gruv bas liniju koja se pojavila dok sam vežbao. Tada sam je snimio telefonom i nakon toga razvio sa Dadom bukvalno na licu mesta tokom snimanja u studiju u Zagrebu.
Ako bismo se vratili na neke početke, kako si postao basista?
Zanimljivo je da su moji počeci na bas gitari vezani za vojsku. Pre toga sam bio gitarista, a prelomni momenat je bio na odsluženju vojog roka u Senti, gde sam želeo da budem član vojnog orkestra. Tada je na audiciju došao gitarista koji je bio mnogo bolji od mene i koji je sjajno svirao sve, od klasike i roka, do narodnjaka. Ipak, ostali vojnici su želeli da ostanem u orkestru jer su mislili da sam talentovan, pa su mi ponudili da na audiciji sviram bas. Pre toga sam u osnovnoj školi jednom svirao bas na snimanju TV emisije “Muzički toboggan”, jer basista nije mogao da dođe i sećam se da sam ga svirao trzalicom (smeh). Na vojnoj audiciji sam primljen kao basista u orkestar te sam zadužio bas gitaru marke Jolana, sa tri žice. Vojnici u orekstru su me naučili brzinski narodnoj muzici o kojoj nisam znao apsolutno ništa, kako melodijski, tako i ritmično. Tamo sam shvatio šta su estam, rumba i slični ritmovi koji su se tražili, a koji se koriste u domaćoj folk muzici. Tako sam postao basista i jednostavno sam zavoleo taj instrument. Ostao sam u Senti do kraja vojnog roka, dosta smo svirali, ceo sever Vojvodine obišli, svadbe, proslave, a imali smo i svoj Dom kulture u Senti.
Kako si odlučio da upišeš Bekrli i odeš na jedan od najprestižnijh univerziteta, posebno za džez muziku?
Vratio sam se u Novi Sad, trebalo je da studiram elektrotehniku, položio sam ranije prijemni, u školi sam bio "Vukovac", to su želeli moji roditelji, a želeo sam i ja, jer muzika nije bila ni u mojoj glavi tada poziv, već hobi. Počeo sam da studiram, a u međuvremenu sam kupio bas, Fender precision, koji sam sve više i više svirao I vežbao, dok sam ispite naravno sve teže polagao. U to vreme sam gledao nekoliko džez velikana uživo, bili su to Miles Davis u Sava centru, John Mclaughlin trio, Pat Metheny group u Hali sportova na Novom Beogradu, a Dizija Gilespija sam slušao uživo preko radija, jer sam morao da polažem ispit iz algebre. To su koncerti koji su me potpuno rasturili, a možda je sve počelo sa Chet Baker-om i Danima džeza u Novom Sadu u Studiju M još 1987. godine. To je bio prvi džez koncert na kojem sam bio i on je ostavio veoma jak utisak na mene. Konačno, rešio sam 1992. godine da prekinem sa studijama na elektro faksu I da se u potpunosti posvetim muzici. To sam saopštio i roditeljima. Ne kažem da nije bilo problema na početku sa njima (smeh), ali moja želja tada je bila da u životu sviram. Uskoro, preko nekih prijatelja upoznajem Vasila Hadžimanova, a preko njega, i prijatelja Raše saznao sam za Berkli (Berklee College Of Music), oni su taj univerzitet u tom momentu već upisali. Nagovorili su me da uradim neke snimke i pošaljem prijavu na Berkli, iako je moja prvobitna ideja bila Grac, jer su ovde svi o toj jazz školi pričali. Blizu je, a u to vreme je ta škola bila besplatna za nas, zbog Titovog dogovora sa Austrijom. Mene ipak nije zanimao taj stari, konzervativniji pristup džezu koji je tada negovao Grac, više sam želeo ovaj koji je nudio Berkli.
OBRATI PAŽNJU
Nisam se pronašao u Gracovom programu, iako volim da slušam klasičan jazz, ali svirački me je uvek više zanimao elektro pravac, fusion, fank i nešto savremenije. Odlučio sam se za Berkli, skupio 50 dolara i preko Vasila i Raše poslao prijavu. Nakon pola godine stiglo mi je pismo da sam primljen i da sam dobio polovinu stipendije, a da ja moram da obezbedim drugu polovinu. Tada je godina koštala oko 10.000 dolara, pa se tako dogodilo da sam postao njihov student, ali da nisam mogao tamo da odem. Ovde je bujao rat i shvatio sam da ta sredstva koja su mi potrebna nikako ne mogu da pribavim. Nastavio sam da sviram po klubovima, najčešće po Beogradu i nakon godinu dana dobio sam poziv od sada pokojnog Raška Radovića, tada menadžera grupe Smak. Nisam mogao da verujem da se tako nešto desilo, naravno, prihvatio sam poziv i počo sa njima da sviram. Mnogo sam naučio od Točka i Kepe, a snimili smo i album koji se zove "Bioskop Fox" (PGP, 1995). On je bio više kao neka vrsta eksperimenta, trebalo je da bude u nekom fazonu tadašnje rok scene Sijetla. Na žalost, produkciono nije baš najbolje ispao, ali svirka uživo je zvučala odlično. Krajem ’96. godine bili smo na nekoj prekretnici, trebalo je da idemo za Kanadu, ali se to ipak nije desilo. Dalje planove nismo imali i ja sam shvatio da je to pravi momenat da odem na Berkli, gde sam stigao januara 1997. godine. Svi “Smakovci” su me podržali u tome. Naravno, morao sam ponovo da se prijavim i budem primljen, dobio sam čak i nešto veću stipendiju, a deo novca mi je obezbedila Studenica fondacija koja u Americi pomaže srpskim studentima.
Jedna stvar je upisati Berkli, ali, kako ga završiti?
Ne mogu da kažem da je bilo teško završiti, jer, realno, taj fakultet nije teško završiti. Ali, Berkli okuplja, tada oko dve hiljade studenata, a danas je to sigurno više od pet hiljada. Sigurno je da pet ili deset procenata njih "ubijaju" kako sviraju i to sa svojih 18 ili 19 godina. U tim uslovima nije baš jednostavno studirati i jedan deo studenata odustane na startu. Ja sam, sa svojih 26, nepunih 27 godina došao sa planom, šta me interesuje i šta želim da uradim, ali i sa odredjenim prethodnim iskustvom. Već u drugom semestru sam dobio nagradu, bio sam maksimalno aktivan, trudio se i učestvovao u raznim projektima. Ipak mnogo značajnija nagrada se desila posle trećeg semestra. To je BMG Jazz Award. Ona mi je omogućila da mi Berkli sve plati, bila je to kao neka vrsta dodatne stipendije. Školarina je bila podmirena i trebalo mi je samo za stan i hranu, a to sam rešio tako što sam čuvao decu. Nisam dobio novac nego sam za tu uslugu dobijao stan i hranu, što je po njihovim propisima dozvoljeno, jer van kampusa student ne sme da radi, posebno stranac. Posle dve godine sam počeo da sviram po klubovima. Bilo je tu raznih projekata, poput jednog latino benda sa kojima sam često obilazio festivale, svirao sam i u jednom fank bendu, a novčano je bilo najisplativije ono što sam radio u jednom tzv. GB bendu, koji je faktički bio bend za svadbe i proslave. Tamo nema probe, dolazi se direktno na svirku, svako dobije note, šef benda kaže koja je strana, otvoriš i sviraš. Bilo je potrebno da imam svoju opremu i smoking, koji sam iznajmio.
Danas imaš i svoju školu bas gitare, ko sve mogu da budu polaznici i šta decu danas od zvuka zanima?
Kod mene ne dolaze samo deca, jer sa njima radi dosta privatnih muzičkih škola, poput one koju je pokrenuo Petar Jelić, Kulturno sklonište, a ima ih još veoma kvalitetnih. Najčešće deca tamo počinju da sviraju gitaru ili bas gitaru, ali, mogu sebe odmah da demantujem (smeh), imam dve mlade studentkinje Mionu i Sofiju, a tu je i Stefan, možda i naš najtalentovaniji mladi basista iz Kragujevca. Dakle, radim i sa mlađima, ali to su izuzeci. Uglavnom su mi polaznici oni koji bas sviraju već određeno vreme, ali radim i sa početnicima koji su mahom stariji. Najstariji je bio jedan gospodin koji ima 70 godina! Godine nisu problem, bitna je želja. To se nekako proširilo za vreme korone, ljudi su počeli više da sviraju, pa imam programe i online, što se može videti na mom sajtu https://vladabasslessons.com/. Za sada su časovi na našem jeziku, ali je plan da se to proširi i na intenacionalno, englesko govorno područje. Gledao bih ipak da smanjim svoj angažman, jer je sve to dosta naporno. Trenutno radim sa petnaestak polaznika i nije baš jednostavno uz to raditi i druge stvari. Ja sam i muzički urednik na RTV-u, imam svoje emisije, a želim svakako da guram i projekat Vladimir Samardžić trio i promociju novog albuma. Što se škole tiče, godine nisu problem, jedino ne primam nekog ko apsolutno nema osećaja za ritam. Sluh čak i nije toliki problem, može se naučiti osnovna bas linija nekih pesama, ali osećaj za ritam jednostavno mora da postoji.
Vladino gostovanje u emisiji "Dnevna soba" možete poslušati ovde:
Jovan Vanja Marjanović
fotografije: Vladimir Janić
