Društvo / Intervju
Važno je da se čuje glas mladih umetnika
Često se govori o tome kako bi trebalo dati mogućnost mladima da se predstave, prikažu i pokažu svoja dela, razmišljanja, stavove. Ta inicijatva najčešće ostane samo na rečima, pa mladi prilike moraju da traže sami, bez pomoći institucija. Da ipak nije uvek tako dokazuje novi projekat koji će zaživeti u drugoj polovini godine, a u okviru kojeg će se mladi umetnici predstaviti svojim prvim izložbama po novosadskim kulturnim stanicama. Za svoje izložbe, odabrani umetnici dobiće određena sredstva, promociju i prostor na kojem će moći da izlože svoje radove. Adrien Ujhazi, mlada ali već iskusna novosadska umetnica, bila je predsednica žirija koji je odabrao one koji će se na tim izložbama predstaviti.
foto: Elvira Kakusi
"Konkurs pod nazivom 'Dolazimo' je nastavak saradnje OPENS-a i ŠOK zadruge. Zapravo smo hteli da pozovemo sve mlade autore, umetnike iz Novog Sada, da se prijave i učestvuju na tom konkursu, da bi mogli da dobiju vidljivost. Ima dosta mladih koji do sada nisu imali šansu da prikažu svoje ideje, fantazije, rad i trud“, kaže Adrien na poetku razgovora u okviru emisije Dnevna soba Oradija.
Kakvi radovi su dolazili u obzir i ko je sve imao prava da se prijavi na konkurs?
Bilo je nekoliko kategorija. Pored likovne umetnosti uključili smo i književnost, scenski i dizajn i ostale umetnosti. Želeli smo da radovi budu što različitiji, bilo nam je važno da prikažemo novosadskoj publici koliko su mladi autori vredni. Ideja je da u kulutrnim stanicama predstavimo sve ono što ti prostori omogućavaju, jer su zaista sređeni i prilagođeni u prethodnim godinama.
Koliko umetnika je dobilo podršku?
Odabrali smo deset umetnika koji su dobili određena sredstva, a da ranije nisu bili u prilici samostalno da izlažu i da dobiju sredstva za sopstvenu produkciju. Ovog puta će svoje ideje moći da izvedu do kraja. I lično, kao umetnica, smatram da je to veoma važno, da dobiješ podršku da izvedeš svoj rad onako kako si ga zamislio, a ne u nekim minijaturnim okvirima.
Koliko si, kao predsednica žirija, bila stroga prema kandidatima i njihovim radovima?
Bila sam u nekim situacijama verovatno stroga, ali verujem i nežna. Svakako sam htela da izvučem najbolje iz radova i kandidata. Konkurs je bio namenjen mladima do 30 godina života, ali smo obratili pažnju i na one koji su poslali već gotove radove. Njima smo ponudili prostor i takođe mogućnost da se predstave publici, tako da smo uz deset mladih kojima smo dodelili sredstva, odabrali i osmoro koji će dobili priliku da izlažu u kulutnrim stanicama.
Na koji način gledaš tuđe radove, kako ih ocenjuješ?
Svaki put je drugačije. Jedna je vrsta ako je neki rad inetraktivan i ako traži da se posetilac aktivno uključi u njega, a sasvim drugačije je ako je u pitanju slika ili skulptura. Verovatno, kao umetnica, drugačije gledam radove nego neko ko nije završio akademiju i ne bavi se stvaralaštvom. Lično gledam sve te elemente, do kog momenta je sve to usavršeno, koliko je nešto dobro, ili loše tehnološki urađeno, kako je obrađena tema, kakav je koncept, koliko je umetnik hteo da se prilagodi, ili ne sadašnjem trenutku. Ima tu naravno još puno faktora, posebno mi je bilo važno da vidim kako danas mladi razmišljaju. Uz izložbu, mladi umetnici će učestvovati i na podkastu gde će moći da pričaju o svojim radovima, ali i svojim stavovima i problemima. Važno je da se čuje glas mladih.
foto: Adrien Ujhazi
Kada uporediš radove sa konkursa i, na primer, svoje radove ili radove svojih kolega, koliko su ti radovi kvalitetni?
Milsim da su radovi kvalitetni. Ono što smo dobili su idejna rešenja, što je sasvim dovoljno da zaključimo da li je u pitanju potreban kvalitet ili ne. U svakom radu koji smo podržali videli smo veliki potencijal, da je iza svega dobra ideja, a sada ih očekuje realizacija.
Koliko čovek, ne nužno umetnik, nego običan konzument, traži u umetničkom delu sebe?
Milsim da je to suština i da će na taj način i običan čovek proceniti da li je u pitanju umetničko delo i koliko je ono vredno. Milsim da i autor, bilo kog medija, kada stvara svoje delo, bilo da je to crtež, film, strip ili nešto drugo, kreće od sebe. Svakako se nalazi u kolektivu gde se strast, ljubav, ili šta god da je kontekst tog rada, deli na širu publiku. Nije da su taj umetnik ili umetnica bitni sami sebi, nego je to nešto što želim da delim sa publikom i da to nije samo lična, nego i kolektivna tema. Tako će i svaki čovek da nađe neku svoju priču, intimu pronaći u tom delu.
Kako kod tebe nastaje novo delo?
Ja sam završila slikarstvo, osnovne i master studije, ali nisam direktno nastavila svoj rad u tom mediju. Našla sam neki svoj materijal koji uzgajam i to koristim. Cilj mi je, još pre pandemije, bio da imam što manje stvari koje ostavim kada završim rad. Još na studijama sam primetila da imam dosta plastike. Svaka tubica za akrilnu ili beton boju, koju studenti dosta koriste, jer je to jedan od jeftinijih resursa za rad, ostaje kao otpad. Želela sam da napravim materijal koji ne utiče toliko na moju okolinu, da spojim moju drugu ljubav, što je kulinarstvo i da stvorim neki materijal za sebe i da od toga napravim rad. Kad sam krenula bilo je dosta receptura i to je opet posebna tema za slikarsku tehnologiju, a to me je uvek zanimalo. Otkrila sam da tu postoji nekoliko alternativa kako može da se napravi organski materijal. Svi materijali su nastali na osnovu receptura, poput, na primer, bioplastike, gde se materijal jednostavno skuva i osuši. Otkrila sam takođe da postoji tečnost od koje se takođe može uzgojiti materijal, a to može da služi kao alternativa i za papir ili za kožu, pa čak i za ambalažu.
OBRATI PAŽNJU
Većina ljudi je čula za kombuhu, to je upravo to. Sve to nastaje od pečurke, gljivice koja je lekovita tečnost koja takođe može da se konzumira i vizuelno. Ljude to možda ne privlači na taj način, ali meni kao umetnici je to veliki izazov kako da tretiram te materijale i kako mogu da predstavim kao umetničko delo. U tom smislu imamo različite medije. Pravila sam svetlosne kutije od toga, predstavila sam materijal kao sirov, a pravila sam razne objekte od toga, čak i digitalne radove.
foto: Elvira Kakusi
Nadam se da zapisuješ sve to što radiš i eksperimentišeš?
Da naravno, sve je to zapisano. Vodim i svoj dnevnik, a moje izložbe su često tako i koncipirane, poput jednog vizuelnog dnevnika. Kada se materijal uzgaja često se dešava da propadne, jer je to ipak prirodni, ogranski materijal. Desi se da se i ubuđa, pa onda to naravno moram da bacim. Čak i tu se vodi vizuelni dnevnik i to se takođe predstavlja publici, tako da ništa nije za bacanje. Svaka ideja, svaki zapis, sve je jako bitno.
Koje bi izložbe svojih radova izdvojila iz prethodnog rada?
Imam sigurno pet godina iskustva u samostalnom izlaganju. Često sam izlagala po Srbiji, redovno, a bilo je i izložbi po Evropi. Mnogo je toga, ali izdvojila bih jednu izložbu u Kazahstanu, koja je bila inkluzivna i gde sam došla po pozivu. Bila sam pozvana da predstavim svoj rad u nekom drugom obliku, kako bi ljudi sa posebnim potrebama mogli da ih percipiraju kao umetničko delo. Ni kod nas ljudi nisu imali često prilike da vide tako nešto, što bih ja nazvala bioart, umetnička intervencija sa živim sistemima, a da se predstvai u inkluzivnom obliku.
Pre pandemije išla si na nekoliko kolonija po inostranstvu, kakva iskustva odatle nosiš?
Uvek je super iskustvo sarađivati sa raznim umetnicima ili čak u kulturnoj branši sa različitim ljudima. Bilo je jako plodno i mislim da kolonije više služe za druženje i nova poznastva. Podrazumeva se da će se i stvarati u međuvremenu, ali svakako ta poznanstva i međuljudski odnosi, što danas jako fali, najvažnija su stvar tih kolonija. Istakla bih rezidenciju, odnosno koloniju u Španiji, na kojoj sam bila 2019. godine, gde sam bila i kao umetnica i kao mentor i gde sam predstavila moj način dobijanja materijala i rada na njemu. Kada govorimo o projektima, izvojila bih onaj koji smo uradili prošle godine u okviru udruženja "Reaktor" i koji je podržala EPK Novi Sad 2022. Taj projekat smo spoveli kako bismo širu publiku upoznali sa tim materijalom, a uključili smo i srednju umetničku školu. Njima je bilo nezamislivo šta se može da se uradi sa tim materijalima.
Koliko je po svetu poznata ta i slične tehnike kojim se ti baviš?
Ima umetnika koji se bave ovom praksom. Bioart je samo jedna sfera prakse koja je nastala početkom 21. veka. Kod nas ima nekoliko umetnika koji se time bave, ali po inostranstvu je to mnogo rasprostranjenije. To se po svetu izučava i na fakultetima, konkretno se radi o dizajnu materijala ili u nekim drugim vrstama dizajna, poput biodizjna koja je slična bioartu. Hipotetčki, ako govorimo o ovom materijalu, možemo da naravimo neku ambalažu, kesu, deo nameštaja i to, na primer, spada pod biodizajn, dok se bioart bavi time kako te materijale iskoristiti u umetničke svrhe.
Koliko te taj živi organizam vodi ka onome što ćeš stvoriti?
Upravo sam zato počela ovo da radim. Meni jako prija da uopšte nemam kontrolu kada radim i volim taj momenat kada me organizmi vode. Imam okvirnu ideju šta će to biti na kraju i kako ću ja to prezentovati, ali u procesu, dok se to dešava, opcije se šire. Meni sam materijal daje opcije, a ja ne treba previše da kontrolišem situaciju, nego samo pustim da se to desi. Inače sam osoba koja u životu voli da stvari budu pod kontrolom, umetnost mi je nešto suprotno.
Gde bi sve to posetioci uskoro mogli da vide?
Nešto planiramo za jesen, kada ćemo imati izložbu studentskih radova u saradnji sa PMF-om. Istraživaćemo materijal koji se zove skobi, koja je simbiotska kultura bakterija i kvasca, a sve to ćemo prikazati u galeriji Šok zadruge. Nakon toga planiram jednu izložbu koja će biti u Beogradu, sa skulptorkom iz Subotice Majom Rakočević Cvijanov.
Gostovanje Adrien Ujhazi u emisiji "Dnevna soba" možete poslušati na linku:
Jovan Vanja Marjanović
