Društvo / Intervju
Sloboda u plesu koji nastaje danas
Za razliku od tradicionalnog umetničkog izraza, koji bez sumnje treba zaštititi od zaborava, savremeno umetničko stvaralaštvo se na kulturnoj mapi naše zemlje već dugo nalazi u nezavidnom položaju, zarad "zaštite" nekadašnjeg vremena i očuvanja tradicije. Ipak, na sopstvenu inicijativu i neretko uz sopstveno finansiranje, umenici ovog vremena stvaraju i čine da se njihova dela svrstaju u prepoznatljiva i za celu zajednicu veoma važna umetnička dostignuća. Tako je i u slučaju savremenog plesa, gde je kolektiv "Pokretnica", koji radi u okviru organizacije "Praktikabl", aktivan gotovo punu deceniju sa željom da publici prenese novi ugao pokreta i otvori mnoga pitanja.
"Savremeni ples, ili savremena igra, međunarodno je priznat izraz za ples danas, odnosno, za ono što nastaje u aktuelnom trenutku. Često ljudi koriste izraz i moderan ples, ali to je više istorijski izraz i vezuje se za određeni stil i način plesa tokom 20. veka. Kod nas se, takođe, koristi izraz 'moderan' kada je nešto ples, a nije balet i u suštini predstavlja neki malo slobodniji plesni izraz. Mi ipak volimo da kažemo da je to savremeni ples koji se stalno nešto pita, šta ga nosi i vozi, zbog čega je nastao i uvek je samorefleksivan", ispričale su nam Željka i Frosina, članice grupe za savremeni ples Pokretinca na početku našeg razgovora u okviru emisije "Dnevna soba" Oradija.
Kako je savremeni ples našao vas dve, ili, kako ste vi našle savremeni ples?
Željka: Moj put nije bio ustaljen i za razliku od onih koji su išli na balet od osnove škole, ja sam sa plesom došla u kontakt još kao dete i to kroz plesni studio, gde sam se i upoznala sa prvim koracima savremenog plesa. Nakon toga, 2015. godine startovao je sa radom edukativno istraživački projekat pod nazivom 'Pokretinca' koje su pokrenule Frosina Dimovska, Jelena Alimpijević i Sara Tošić, a njih tri su pozvale još nas nekoliko - tu su Jovana Rakić, Nataša Vranešević, Dunja Crnjanski, Ina Madžar, Mia Inić i ja, Željka Jakovljević. Taj projekat je bio koncipiran kao niz radionica. Super stvar kod plesa je to što postoji taj način nekovnencionalnog obrazovanja, a samo učešće na nekoj radionici već doprinosi da se postigne novi nivo i kvalitet pokreta. Ovde svako može da bude autor i to je takođe jedna sjajna stvar.
Frosina: Ja sam do savremenog plesa došla institucionlanim putem, korz osnovnu i srednju baletsku školu, pa nakon toga i kroz plaćene plesne projekte. Mi smo želele da se okupimo, jer kod nas nema institucija za tu vrstu plesa. U okviru SNP-a je postojao Forum za novi ples, kao program koji kreira produkcije, ali nije bilo gde da se obrazuje. Svi smo se samoobrazovali na kojekakvim radionicama po zemlji, regionu i inostranstvu, a želja nam je bila da ta znanja razmenimo i da nastavimo samoorganizovani rad na tom polju, u najširem smislu.
Ova vrsta plesa uvek nosi i neku vrstu poruke?
Frosina: U stvari, ovaj ples više otvara pitanja. Svako ko gleda može da protumači i doda šta god hoće. U savremenom plesu se mnogo više beži od nekih narativa, pogotovo uobičajenih. Ne postoji priča, tipa, bila jednom devojka pa se zaljubila... Često nemamo ni određenu narativnu liniju, može da ima jako puno različitih polazišta i ishodišta. Mi čak imamo neku vežbu u kojoj kažemo da, bilo šta da radimo, možemo da kažemo da je ples. Jedna naša saradnica koja iz ogranizacije Per Art, koja radi sa ljudima sa daunovim sindromom, kaže da postoji ples bez muzike, ali postoji i ples bez plesa.
Željka: Čak i ovaj razogovor možemo da percipiramo kao ples i svojevrsnu koreografiju.
Kako nastane jedna predstava savremenog plesa?
Željka: Pristupi su različiti, raznovrsni i zavise od ekipe ljudi koja se okupila, ali i od prostora u kojem se radi ili koja se tema obrađuje. Može se krenuti od improvizacije, kako bi se došlo do konkretnih materijala koji se nakon toga sklapaju u celine, a može to biti i neka teorijska pozadina.
Frosina: Možda se na primerima može najlakše shvatiti kako nastaje jedna predstava. Na primer, sa već pomenutom Natalijom radili smo predstavu čija je ona glavna autorka, koja se nije školovala u plesu, razvijali smo je zajedno, a na kraju su naši saradnici Aleksandar Arsentić, Saša Šur i Olivera Kovačević-Crnjanski uobličili i dali joj finalni izgled. Polazište su bili skorovi, kao kratke priče, muzičke ili grafičke, crteži, koje je Natalija pisala, a mi smo ih plesno tumačili, po sopstvenom osećaju i u dogovoru sa njom. Nakon toga se sve to dramatruški posložilo i tako je nastala ta predstava "Bebidron", koja je savremena plesna predstava za bebe i čija je autorka Željka.
Željka: Tu je sve krenulo od samog pokreta i svakodnenih aktivnosti jednog deteta, koji se odvijaju tokom dana. To je bila osnova, mi smo se igrale pokretom i na sve to se nadovezala muzika koju je radila Dunja Crnjanski. Zanimlnjivo je da je prvo nastao pokret, pa je tek na to stvarana muzika. Za sve to su postojali muzički predlošci koji su bili u službi plesnih skorova, kako bi izvođači mogli da ih tumače i otelotvore.
OBRATI PAŽNJU
Pretpostavljam da svako donese svoj pokret, mesto na bini, dinamiku. Ima li pogrešnih pokreta?
Frosina: Ne, ne, (smeh), zaista nema. To i jeste glavna razlika između klasičnog baleta ili dramske predstave, gde imaš neki tekst ili libreto, zna se koreograf, sve je unapred zadato i samo treba da se nađe ko će sve to da izvede. Ovde su polazište ljudi koji u predstavi učestvuju. Kada se nešto uvežbava, mi zaista pokušavamo da nađemo neke prave pokrete, ali u isprobavanju nema pogrešnih. Čak se desi da se, kada neko nešto zezne, onda ispostavi da je to u stvari super rešenje. Najveći trik je kako sve to zapamtiti i ponoviti.
Veliki je stepen slobode u pokretu, međutim, kolika je sloboda da se nešto promeni u samom nastupu?
Frosina: Zavisi od toga kakva je koncepcija. Ako smo se dogovorile da ide određena koreografija, onda to tako treba da ide, naravno, uz neke nepredviđene situacije koje uvek mogu da se dese. Ako imamo deo koji uključuju publiku, koja se obično boji, pa gledamo da to bude nekako nežno i prijatno, gledamo da publika bude deo neke situacije koju svi pravimo. Ako pak radimo nešto što je u osnovi improvizacija, onda je zapravo sve jako otvoreno.
Željka: Uvek se trudimo da publici bude prijatno.
Kolika je zainteresovanost mladih za savremeni ples?
Željka: S obzirom na to da mi ogranizujemo naš mali festival pod nazivom "Pokretnica", koji se ove godine održava po sedmi put, rekla bih da su mladi vrlo prisutni, da dolaze u velikom broju i pokazuju interesovanje. Ipak, veliki je izazov, pa i prepreka, osmisliti neki program koji bismo mogli ponuditi, jer ne postoji adekvatna infrastruktura koja može da podrži čitav događaj, ali i celu nezavisnu scenu. I to važi kako za Novi Sad, tako i za Beograd. Sve se bazira na pisanju projekata i kako koji projekat prođe, tako i ima smisla da se radi. Kada me neko pita da dođe i pogleda neku predstavu to je uglavnom festival, sem toga vrlo je teško nešto kvalitetno organizovati. Nadamo se da će se ta situacija nekad i promeniti.
Frosina: Postoje i druge inicijative, mi se nekako držimo našeg događaja, a prošle godine smo nekako uspeli da prikažemo veći broj predstava, pa je to zaista bio festival. Uglavnom bude više sadržaja i različitih formata koji su otvoreni i fleksibilni kako bi otvorili više sadržaja i za nas i za učesnike. Ima još nekih inicijativa u gradu, što je dobro, ali nema jednog mesta gde bi ljudi mogi da dođu i obrate se. Ne postoji kontinuirani program, jer nema interesovanja i finansiranja.
Čini mi se da jako težimo tradicionalnizmu i da u to ulažemo, a kao da se savremena umetnička produkcija i ne dešava. Kako se snalazite sa finansijama i prostorima gde vežbate?
Frosina: Nas podržavaju Ministarstvo kulture i Uprava za kulturu grada Novog Sada od kojih imamo podršku svake godine. Što se tiče prostora, to je dosta komplikovano. Bile smo 2019. godine u Svilari i tamo nam je bilo jako lepo, ali kako su krenuli programi u okviru EPK, nismo mogli da dobijemo termine i to je stvarno bio veliki problem za nas. Nismo mogli da računamo ni sa čim i to nam je veliki problem. Za festival nas podržava Fabrika, što nam zaista mnogo znači, ali i tamo moramo da se uklapamo u programe, raspoloživost gostiju i nas samih. Imali smo saradnju i sa novosadskim Dečijim kulturnim centrom, kao i sa Galerijom Matice srpske. Ipak, prostor za redovan rad je baš teško naći.
Željka: Nedavno smo imali priliku da se sastanemo sa kustoskinjom za ples iz Rusije koja je sa nama podelila jednu zanimljivu stvar, a to je da muzeji savremene umetnosti, širom Evrope, imaju deo za savremeni ples, tako da to može da bude rešenje ovog problema. Ovo što mi radimo je telesna praksa koja zahteva rad, hvala svima koji su do sada pomagali, ali valjda ćemo uspeti da nađemo nešto na šta ćemi moći da se oslonimo.
Frosina: Nama bi pozorište trebalo da bude kuća u kojoj radimo, vežbamo i stvaramo. Ukidanjem dela za savremeni ples u SNP-u to se izgubilo, pa smo mi, sticajem okolnosti, naizmišljale mnogo drugih formata koji su ispali jako zanimljivi i koji mogu da se dešavaju u tim prostorima koji nisu prvenstveno namenjeni za ples.
Kako se pripremate za ovogodišnji festival?
Željka: Za ovu godinu imamo malo drugačiji koncept koji je podređen našim potrebama (smeh), baš iz ovih razloga koje smo navele. Festival je jedino mesto gde možemo da radimo zajedno na određeno vreme. Imamo saradnju i sa domaćom i regionalnom scenom, mada ni u Beogradu nije sjajna situacija po pitanju savremenog plesa. Naš festival nije zamišljen tako da mi dovodimo neka svetska imena i ovde ih predstavljamo, jer za to nemamo mogućnosti, nego više gledamo da uvučemo neke slične autore ili kolektive da se sa nama druže i sarađuju. Želimo da sarađujemo sa ljudima kojima je stalo i koji imaju sličan način rada kao i mi.
Željka i Frosina u studiju Oradija
Osnove svake predstave, naravno pored plesača i scene, su kostim, šminka, muzika... Kako se tu snalazite?
Frosina: Nije to tako strašno kako bi se moglo pomisliti. Na primer, kostime za Željkinu predstavu "Bebidron" smo pozajmili od plesača iz Beograda, iz njihove stare predstave koja se više ne igra. Za pefromans "Kompost" smo reciklirali iz kućnih garderobera, jer nam je uvek žao da potrošimo neke sitne pare, koje dobijemo, na kostim ili na neke druge velike produkcijske zahteve i trudimo se da to ode na ljude i saradnike, odnosno na ljudski rad, a onda sve ovo ostalo pati i fasuje. Šmika pati defitivno (smeh) i rasveta pati.
Gde bi zainteresovani mogli uskoro da vas vide i pogledaju vašu predstavu savremenog plesa?
Željka: Predstava "Bebidron" će se igrati u okviru Festivala ekološkog pozorišta za decu u Bačkoj Palanci, to će biti u avgustu pa ako postoje zainteresovani roditelji koji bi želeli da povedu svoju decu neka slobodno dođu, a i ceo taj festival je zaista super za decu i mlade.
Frosina: Festival Pokretnica će se dešavati u ratama, delimično u avgustu, a onda će se nastavak odigrati u septembru ili oktobru, još nismo precizirali vreme, jer zavisi od termina. Ako zapratite naš instagram i fejsbuk nalog dobićete informaciju na vreme.
Razgovor sa Željkom i Frosinom u okviru emsije "Dnevna soba" možete poslušati ovde:
Jovan Vanja Marjanović
foto: privatna kolekcija
