Važno je da se borimo i da pišemo

Nova generacija dramskih pisaca je stigla i donosi sa sobom nove eksperimente, maštu i kreativnost. Jedna od predstavnica te generacije Tijana Grumić govorila je za Oradio o tome kako postati paleontolog u dramaturgiji, ali i o tome koliko prošlost može biti glavni pokretač za stvaralaštvo.

foto:Branislava Brandić

Razgovor s Tijanom možete poslušati u studentskoj emisiji Pokretač 

Teme o kojima pišeš, poput premijerovog ubistva u predstavi "Moćni rendžeri ne plaču" ili migrantske krize u predstavi "Stvaranje čoveka", stereotipno su one o kojima mladi navodno ne znaju dovoljno ili ne znaju ništa. Kako ti posmatraš te teme i na to mišljenje, šta te pokreće da upravo o tome pišeš?

Mislim da su neke od tih tema u stvari oblikovale našu generaciju i da je to onda primarni motiv za bavljenje time uopšte. Nisam sigurna da mlade ne interesuju ove teme, nego da su te okolnosti koje su sad već istorija, ako na primer pričamo o ubistvu Zorana Đinđića, nešto što se desilo kad smo bili jako mali. Posledice svega toga govore da se nije mnogo stvari promenilo od tada i u tom smislu postoji neka apatija kada su u pitanju ljudi moje generacije i uopšteno politika. Što se tiče migrantske krize, to je velika i važna tema odavno, ona je sad u jeku kada su u pitanju migracije iz Afrike, sa Bliskog istoka. To je tema koja je pokretna meta sve vreme i zbog toga je jako važna, još uvek se dešava, pa je teško o njoj pisati.

Kad smo kod toga, zašto moćni rendžeri ne plaču?

Moćni rendžeri u stvari plaču (smeh). To je igra rečima. Plakanje je navodno neki odraz slabosti, kako ga ljudi posmatraju, ali meni se čini zapravo suprotno, to je oličenje hrabrosti, spremnost da pokažemo emocije i da ih ne skrivamo, da budemo iskreni. U tom smislu, moćni rendžeri zapravo plaču iako naslov komada kaže da ne plaču.

Radila si na dramama u Beogradu, Novom Sadu i Vranju. Kolika je razlika između ova tri pozorišna mesta, koliko pružaju mladima?

Svako pozorište je različito, gde god ono bilo. Možda je najveća razlika to što su velika pozorišta, odnosno pozorišta u Novom Sadu i Beogradu, u boljoj poziciji u smislu produkcionih sposobnosti, ali što se tiče rada sa ansamblom i rada na mojim tekstovima, u svakom od tih pozorišta imala sam divno iskustvo. Tekstovi su sami po sebi različiti, tako da nije uporedivo.

Koje je tvoje mišljenje o mladoj dramskoj sceni u Srbiji?

Što se tiče scene kod nas, tj mladih ljudi na našoj pozorišnoj sceni, mislim da je pozicija nezavidna u smislu da smo u nesigurnoj poziciji, nemamo zaposlenje i stvarno je teško doći do nekog prostora. Meni se desilo da  jedna izvedba koja je bila dobra pokrene i neke druge, čini mi se i da je izazvala domino efekat. Težak je prvi korak, da se probiješ i da te neko primeti. Postoje neki konkursi za dramske tekstove koji dosta pomažu, kao što je konkurs Hartefakt fonda za savremeni angažovani dramski tekst i konkurs Sterijinog pozorja. To su jedine, za sad, platforme na kojima mladi ljudi mogu biti viđeni, ako nisu do tada afirmisani. Ali i kad ste afirmisani to nije garant daljeg rada, situacija je dosta neizvesna, važno je da se borimo i da pišemo.

foto: Marijana Janković

Kažu da si "predstavnica nove generacije dramskih pisaca”. Šta je ono što tačno želiš da predstaviš?

Nisam sigurna da li postoji neka konkretna stvar koju bih htela da prezentujem. Ono o čemu ja pišem su stvari koje me svakodnevno okružuju, stvari koje su me formirale, kao što je odrastanje u devedesetim godinama, početkom dvehiljaditih, ili migrantska kriza koja je aktuelna tema u celom svetu. Tako da, nema tu nekog konkretnog tematskog okvira koji bih volela da istaknem u svom pisanju. Više mi se čini da je moj izraz specifičan zbog poetike i jezika koji koristim. On je na neki način u kontrastu sa temama o kojima pišem, mislim da je to nešto što želim da kažem svetu, da postoji neki specifičan jezik kojim se može govoriti o raznim stvarima. Meni je uzbudljivo da ga koristim u svom pisanju. To je nešto na šta ljudi reaguju vrlo emotivno i što ih dodirne i pokrene.

Sličnost između "Rendžera" i "Stvaranja čoveka" je na neki način monološka struktura. Čemu ona doprinosi u tvojim dramama?

Na samom početku pisala sam vrlo konvencionalne dramske tekstove, jer su to bili zadaci koje smo imali na studijama dramaturgije. Međutim, shvatila sam da je ono što me najviše interesuje ispitivanje forme dramskog teksta kao takvog. Počela sam da eksperimentišem i onda je to krenulo sa komadom "Ko još jede hleb uz supu" koji je imao, na izgled, neku konvencionalnu tradicionalnu strukturu, ali sam se poigravala sa nekim auto-komentarisanjem kroz didaskalije. Da bih onda otišla dalje sa "Stvaranjem čoveka", a potpuno dostigla neki ekstrem u "Moćnim rendžerima". Mislim da monološka forma kao takva pravi distancu, formalni aspekt oblikovanja teksta u odnosu na temu kojom se bavim i to donosi neka zanimljiva značenja. Prvenstveno mi je bilo zanimljivo da ispitujem strukturu dramskog teksta, njegovu formu, a onda se ispostavilo da to donosi nešto interesantno kada se kontrastira sa temom.

Izjavila si negde da si, kao mala, želela da budeš paleontolog. Međutim, ipak si se odlučila za dramu i kao što smo već pomenuli, pišeš o temama koje se tiču naše prošlosti. Da li to znači da si ipak postala paleontolog, samo u drugoj profesiji?

Verovatno sam na neki način postala paleontolog (smeh). Uvek me je fasciniralo da se bavim istraživanjem prošlosti, dugo me je interesovala paleontologija i arehologija ali da, izgleda da se ispostavilo da najviše kopam po svojoj prošlosti, prošlosti svih nas na neki način. I da to jeste neka vrsta, ako ne paleontologije, onda arheologije i da su neki artefakt, sećanja i uspomene vrlo često polazna tačka mog rada. Na neki način svi mi koji pišemo vidimo pisanje kao neki vid terapije ali kada to proizvodi nešto u drugim ljudima i kada ljudi reaguju na to, onda sigurno radimo nešto dobro. Drago mi je da sam u tome našla put, da me to uzbuđuje i da dopire do drugih.

foto:Branislava Brandić

Radiš i sa decom, selektorka si Festivala ekološkog pozorišta (FEP). Da li je taj rad teži u odnosu na tvoj rad u pozorištu?

Nikad nisam bila zaposlena u regularnom pozorištu, uvek sam radila i radim honorarno na nekim projektima. Što se tiče FEP-a, to je neka druga vrsta posla u okviru pozorišne umetnosti i jeste nešto što mi je jako interesantno, jer sam uvek verovala da ću se baviti teorijom, a ne umetničkim radom. U tom smislu mi je posao selektorke FEP-a mali prozor u taj svet, odnosno, daje mi mogućnost da pratim trendove u savremenom pozorištu i to pozorištu za decu koji me posebno interesuje, kojim se bavim sad na svom doktoratu. Daje mi mogućnost da sagledam stvari sa distance, da nisam direktno uključena u stvaranje, već da mogu da posmatram spolja i uočavam neke obrasce i strukture i da na kraju donosim odluke o tome šta će biti na sledećem festivalu. Posebno zato što je u pitanju Bačka Palanka koja nema drugi kulturni život, tako da, u tom smislu mi je dodatno drago što sam uključena u rad tog festivala koji je tu 25 godina, opstaje u vrlo lošim uslovima rada, ali tu postoje neki entuziastični ljudi koji se bore za njega i jako mi je drago što sam deo toga.

Šta možemo da očekujemo na repertoaru u narednom periodu?

Napisala sam početkom godine tekst koji se zove "Najusamljeniji kit na svetu" i trenutno je proces proba u toku u SNP-u u Novom Sadu. Zijah Sokolović režira taj komad tako da je to nešto novo što se sprema, premijera je 6. marta. Sada je skoro izašla "Bela griva" u Šabačkom pozorištu. To je bio jedan divan i uzbudljiv proces. Mislim da smo napravili divnu predstavu u kojoj neće uživati samo deca, već i odrasli. Osim toga, radim kao dramaturg u pozorištu u Kraljevu na jednoj predstavi. Uskoro možemo očekivati još jednu premijeru i to je za sad to. Radujem se da napišem nešto novo i nadam se da će se negde igrati. 

Svetlana Paramentić