Istina zavisi od onog ko ti priča priču

Predstava "O Srđanu - koje nacionalnosti je istina", otvara nova i stara pitanja o ovom događaju iz devedesetih, na vrlo specifičan način. Alternativna teatarska aktivna kompanija - ATAK iz Crne Gore, na međunarodnom konursu "Priče sa balkona, priče sa Balkana", nagradila je ovu predstavu za najbolji kratki dramski teskt. O predstavi, kulturi, umetnosti i moći pozorišta razgovarali smo sa dramaturškinjom ove predstave Divnom Stojanov. 

Kako si došla na ideju da radiš baš ovu priču, s obzirom na to da pripadaš generaciji koja nije učestvovala u događajima iz tog vremena?

Došla sam da radim na tom projektu kada su me pozvali glumci Isidora Vlček i Uroš Mladenović. Oni su želeli da se bave pričom o Srđanu Aleksiću, ali nisu znali kako da pristupe toj temi, jer je dosta kontroverzna. Sa druge strane, tu je i film Srdana Golubovića "Krugovi" i nekako se na ovim prostorima ponovo povela polemika da li je on kriv, nije kriv, zašto je ubijen... Pokušavali su da nađu način da ispričaju tu priču. Mislim da smo sa ovom predstavom uspeli da nađemo način. Iako sam rođena mnogo kasnije i od događaja i dovoljno daleko od Trebinja da ne mogu da se sećam tog događaja i rata devedesetih, nekako smo pronašli formu da ispričamo tu priču koja je i dana danas relevantna.

Predstava nema klasičan format. Glumci glume iz različitih uloga, trenutaka i scena koji se vezuju za ovaj događaj. Koliko je bilo važno ispratiti ovu predstavu iz različitih uglova?

Odabrala sam fragmentarnu dramaturgiju kako bismo prikazali sve strane ove priče. Danilo Kiš u jednom svom eseju piše o tome da književnost nije sudija i da umetnici nisu sudije, već da oni interpretiraju stvarnost i istinu. Nisam želela da zauzmem ulogu bilo kakvog donosioca odluke o tome da li je Srđan Aleksić kriv ili ne. Kao dramaturškinja, ovom događaju sam htela da pristupim kao priči i da prikažem na koji način ona može da se ispriča. Ja ne mogu da znam šta je istina, nisam bila na pijaci u Trebinju te godine, ali mi je ta fragmentarna dramaturgija omogućila i menjanje likova. Isidora i Uroš u jednom trenutku glume sebe, govore istinite i iskrene misli, glume različite očevice, oca, pa i samog Srđana. Poslužila mi je da priđem tome sa više strana, kako bismo videli da istina zavisi od onog ko ti priča priču. Onaj ko govori utiče na naše mišljenje, što je dosta zanimljivo i iz perspektive današnjih događaja.

Ono što je takođe vrlo zanimljivo je što imate diskusiju sa publikom na kraju predstave. Kako su izgledale te diskusije, s obzirom na temu predstave?

Iskreno, to jeste malo hrabro od nas. Mi ne znamo ko sedi u publici. To mogu biti rođaci Srđana Aleksića, što se zaista i desilo na igranju u Novom Sadu. Nismo znali dok nije započela diskusija, da oni sede u prvom redu. Dali su nam komentare i bili su zadovoljni. Ostali smo u kontaktu. Zahvalili su se što smo ovo postavili na scenu i dali takav pogled priči. Meni ličlno je bio najzanimljiviji komentar na igranju u Kraljevu, kada se jedan dečak od 11 ili 12 godina zahvalio na tome što je video tu predstavu, jer je on poreklom iz Trebinja. Stalno mu je baka pričala o ovom događaju, ali je on nikada nije saslušao, a nakon nekoliko godina ga je već bilo sramota da pita o tome. Imali smo i slučaj u Zrenjaninu, da je žena zaplakala na kraju predstave, jer je iz Trebinja. Ipak ti događaji nisu zalečeni, ljudima je drago da se o njima govori na način koji bi mogao da dodvede do pomirenja. Za sada smo imali pozitivne komentare, ali pozivam publiku da nam uputi kritiku, bila ona pozitivna ili negativna. Dopuštamo da smo i dalje u procesu.

Šta misliš, da li na našoj sceni danas, kada pričamo o umetnosti, nedostaje kritike i dijaloga?

To izuzetno nedostaje i poenta predstave "O Srđanu" je u toj diskusiji koja nastaje kasnije. Primećujemo da se nastavlja i izvan pozorišne sale. Pozorište ne treba da se posmatra kao događaj od jedne večeri. Učestvovanje na okruglim stolovima primećujem samo na festivalima i to je vrlo negativno iskustvo. Poslednji na kojem sam bila je okrugli sto na Sterijinom pozorju u Novom Sadu. Primetila sam da mnogi autori, dramaturzi, reditelji i glumci nisu spremni da čuju kritiku i propitivanje od strane publike. Autori nisu spremni to da čuju i da razgovaraju o tome, što pokazuje neku vrstu sujete, a tome nema mesta u pozorištu. Ono je mesto razmene energije, mišljenja i stavova. U njemu treba započeti taj dijalog.

Da li smo mi, kao društvo, svesni koliko kultura i umetnost mogu da podstaknu pozitivne društvene promene? Kakvo je tvoje iskutvo?

Apsolutno mislim da mogu da promene mišljenje pojedinca, da pozovu na neku akciju, razmišljanje, revidiranje stavova. Najviše se na tom polju radi na glumačkim radionicama, sa mladima. Tu postoji promena, gde pozorišni edukatori rade sa mladim osobama na njihovim problemima, na temama koje su njima relevantne. Iskreno, ne verujem da je neko u poslednjih pet, šest godina otišao na neku predstavu i izašao odatle promenjenog mišljenja ili stava ili da je osetio u stomaku neku pokretačku energiju.

Koliko se umetnost trenutno vrednuje, koliko nezavisne produkcije i mladi imaju prilike da dođu na scenu?

Volela bih da meni neko, kao mladoj autorki, otkrije kako mogu da dođem do bilo koje institucije. Postoje neki pokušaji Akademije i uvezivanja sa različitim kulturnim institucijama u našem gradu. Mislim da postoji ogroman prostor, postoje ljudi koiji mogu da rade, ali ne znam zašto nedostaje ta spona. Zašto sada, ako postoji prostor, scena i postoje ljudi koji mogu i žele da rade, zašto se to ne desi. Zašto neko iz institucija ne odgovori na mejl koji im se pošalje. Ne govorim samo o pozorišnim institucijama, već i o medijima. Evo, prošle godine smo, sa autorskim timom sa Akademije, snimili radio dramu koja je emitovana u okolnim zemljama, ali u Srbiji nije. Emitovana je u Rumuniji, u kojoj je romanski jezik, a mi smo slovenski. I to ne zato što smo mi izabrali, već ili nismo dobili odgovor ili su rekli da nisu zainteresovani ili da nemaju vremena. Ne znam šta fali, to pokušavam da shvatim.

Zašto si izabrala da radiš upravo ovo što radiš?

Koliko god bilo teško i koliko god nailazim na neke prepreke u ovom poslu, mislim da je dramaturgija najlepše zanimanje na svetu. To je za mene igra i pričanje priče. Nema ničeg veličanstvenijeg na ovom svetu od pričanja priče. Momenat kada nastaje priča i kada se stvara neki svet je najlepši. Zato volim i pozorište i film i to je motiv zašto sam se u ovo upustila i čemu se stalno vraćam. Čak i kada pomislim da od ovog nema ništa i da ću da idem u Nemačku da perem čaše. Setim se da je ovo važno i da, kada dođe neki dečak koji kaže da mu je ovo značilo i kaže da možda ne mora da mrzi neku Hrvaticu ili Bošnjaka, vrati se taj osećaj o uticaju koji priča ima i osećanja koja ona proizvode u meni.

Intervju sa Divnom poslušajte u plejeru:

J. Božić

Foto: https://www.facebook.com/osrdjanu