Svaka tema je priča o društvu

Mlada dramaturškinja Divna Stojanov nedavno je osvojila nagradu "Pavle Janković Šole" za tekst "Ajfelov toranj". Od blizu trideset tekstova koji su se našli pred žirijem, Divnin je izabran kao najbolji. Studira na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, a u svojim tekstovima uvek govori o važnim društvenim pitanjima. 

Pišeš dramaturške tekstove i za decu i za mlade. Šta te inspirisalo za ovu priču i da li je možda teže pisati nešto što je namenjeno deci?

Tekst "Ajfelov toranj" je nastao neposredno pre tog konkursa, kada sam i videla poziv. Imala sam jednu ideju o kojoj sam želela da pišem, te me je ovaj konkurs dodatno pogurao i motivisao da se ubrzam i da napišem sve. Moje pisanje je uglavnom usmereno ka deci i ka mladima. Da li je teže pisati za decu? Ne bih rekla da je teže, ukoliko postoji dobra ideja i ukoliko se osećaju problemi i srž teme o kojoj treba pisati. 

Kroz tekstove i dramaturgiju baviš se važnim društvenim pitanjima. Među njima je i predstava "O Srđanu - koje nacionalnosti je istina?". Koliko je važno da se umetnici kroz svoj rad društveno angažuju?

Sve o čemu dramaturzi i dramaturškinje mogu da pišu je uvek društveno angažovano. Mi uvek govorimo o nekom društvu, čak iako su to predstava ili film koji nemaju ljude za svoje likove, opet su to odnosi među njima. Ne možemo mi da izmislimo nešto drugo, van nas samih. Svaka tema zapravo priča o društvu. Mislim da je važno, ukoliko već imamo neki glas i ukoliko možemo da se čujemo, da taj glas i iskoristimo. Možemo da ukažemo na probleme, da otvorimo neka pitanja sa nadom da će oni koji nas gledaju početi da razmišljaju o temi i da će ih to podstaći na neku promenu.

Koliko ti, kao mlada dramaturškinja, imaš prilika da se ispoljiš, da pokažeš svoj rad i ispričaš te priče? Gde mladi umetnici mogu da dobiju svojih pet minuta?

Svakako je to nezavisna scena. Ja sam jako zahvalna što delujem u okviru Teleport teatra, koje je nezavisno pozorišno udruženje. Meni je Teleport, kao i ostalim kolegama koji tu rade, pružio slobodu da se bavim temama koje mene zanimaju. Sa druge strane, zajedno pokušavamo da nađemo mesto gde možemo da nastupamo i gde možemo da budemo plaćeni za naš rad. Postoje neka udruživanja sa institucijama, u nekim slučajavima i otvorenost institucija ka nezavisnoj sceni, ali ne bih mogla da kažem da je to praksa. Kada se to desi, to je na nivou ekcsesa, prosto se iznenadim kada su institucije otvorene i zainteresovane. Nezavisna scena pruža slobodu, što ja povezujem sa zadovoljstvom u radu.

Predstave koje ti radiš obično uključuju interakciju sa publikom. Kakav je osećaj razgovarati sa ljudima tokom i nakon predstave, pogotovo kada su to teme koje se tiču nacionalizma, feminizma ili ljudskih prava?

Baš u predstavi "O Srđanu - koje nacionalnosti je istina?" imamo na kraju izvedbe diskusiju s publikom. To je sklop predstave, uvek je organizujemo. Takođe i u predstavama za decu "Bilo dva puta u jednom kraljevstvu" i u ovom tekstu za koji sam dobila nagradu "Ajfelov toranj" postoji interakcija sa decom. Ona su i te kako pitana i mogu da učestvuju, oni pomažu toj radnji i njihov glas je dosta bitan za razrešenje problema junaka. Želim da uključim publiku u svoj rad, zato što mislim da zbog njih ovo radimo. Mi se njima obraćamo, važno mi je da ta reč dopre do živog čoveka u publici. U Zagrebu, nakon predstave "O Srđanu", bila je najzanimljivija diskusija zato što je bilo jako interesantno da mi iz Srbije sa mladima iz Hrvatske razgovaramo o temi nacionalizma. Bilo mi je izuzetno inspirativno, počeli smo da uviđamo iste probleme. Jedna devojka je rekla da je njena baba stalno krivila Srbe za to što je izgubila oba sina devedesetih i dodala je da je na predstavi da bi prekinula lanac mržnje. To je za mene bila ključna rečenica.

Koliko je teško trenutno baviti se ovakvim temama, kroz umetnost, u Novom Sadu ili u Srbiji?

Ono što je dobro je to što tema u Srbiji ima pregršt, pogotovo o nekoj društvenoj nepravdi. Vrlo lako se nalazi inspiracija u događajima koji su oko nas, na žalost. Tema ne manjka, definitivno. Što se, konkretno, tiče prilika u Novom Sadu, postoje tri institucionalna pozorišta, koja, za mene, do sada nisu bila toliko otvorena. Nemam iskustva sa time da li je lako ili teško. Nisam došla do tog momenta da tekst koji ja imam uopšte dođe do realizacije. Za mene je trenutno nemoguće, ali videćemo.

Na čemu trenutno radiš, šta je u planu?

Za sada planiram postavljanje ovog teksta "Ajfelov toranj", u decembru, na festivalu Zmajeve dečje igre. Radim na temi koja mene inspiriše i na neki način uzbuđuje, a to je pitanje odlaska iz Srbije, sa različitih aspekta. Šta to znači i kako je kada se ode u tu Nemačku, najvažniju zemlju u Evropi, pokušavam sama da dođem do odgovora na pitanja. Među njima je i ono ako se ostaje zašto se ostaje, a ako se odlazi zašto se odlazi, od čega se beži i čemu se ide.

J. Božić

Foto: Privatna arhiva