Društvo / Intervju
Trčanjem do planinskih vrhova
Trčanje je kao sportska disciplina veoma popularno širom sveta, kako kod rekreativaca tako i kod vrhunskih sportista. Novo doba donelo je i nove zahteve, pa i mogućnosti, samim tim i razvoj ovog bazičnog sporta. Danas postoje "klasični" trkači na staze, maratonci van staze, oni koji preferiraju nešto kraće deonice, ili pak duže, a kao poseban sport razvilo se trčanje u prirodi. Kragujevčanka Snežana Đurić jedna je od najboljih na svetu u disciplinama planinskog trčanja i redovna je učesnica najjačih trka u svetskoj konkurenciji.
"Mnogo volim planinu u prirodu i od malena sam provodila mnogo vremena u tom okruženju. Trčanje je došlo kasnije, spontano. U mlađim danima više iz zdravstenih razloga, a kasnije, uz društvo iz mog grada, planinsko trčanje je došlo spontano. Za početak sam probala, da bi se kasnije to uozbiljilo", ispričala nam je Snežana na početku razgovora u okviru emisije "Dnevna soba" Oradija.
Tvoji uspesli su zaista veliki, šta bi izvojila od dosadašnjih takmičenja?
Aktivno se takmičim nešto više od pet godina i za to vreme sam zaista uspela da uradim dosta u svetu planinskog trčanja. Prethodnog meseca sam bila na trci na Kanarskim ostrvima, to je bio deo lige koja se zove "Spartan trail world championship", a sama trka se održava pod nazivom "Transgrancanaria". U pitanju je svetska organizacija i svetski šampionat takvih trka. U generalnom plasmanu bila sam treća, nakon četiri održane trke, tako da sam donela bronzanu medalju u našu zemlju. Prethodnih godina sam dosta učestvovala na trkama van Srbije, u Švedskoj, Italiji i Španiji, gde sam bila u prvih deset, što je za mene bilo jako dobro i donelo mi je dosta bodova na svetskoj listi. Pre tri godine sam osvojila ligu planinskog trčanja u Srbiji, postala državni šampion, samim tim i deo naše reprezentacije. Tu je i liga Skyrunning Srbija koju sam takođe osvojila, a od 2019. godine sam imala potpisan profesionalni ugovor sa jednim švedskim timom u kojem sam bila skoro tri godine.
Kakva je prirpema potrebna za ovako velike napore i teške trke?
Pre nekih pet godina sam počela da radim sa svojim trenerom Markom Pavlovićem iz Kragujevca sa kojim imam sjajnu saradnju, on priča, ja radim. U početku su treninzi bili drugačiji, lakši, manjeg obima, kao što je normalno na početku. Radila sam manje kilometraže. Kad kažem manje, svi mi se smeju, tu podrazumevam dužine ispod 15 kilometara (smeh). Oni koji ozbiljno treninraju znaju koliko je kilometara potrebno da biste se spremili za neku dužu distancu. Kada sam ozbiljnije ušla u sve to i treninzi su postali sve češći i sve ozbiljniji, a nakon potpisivanja tog ugovora krenula sam baš ozbiljno da treniram i po dva puta dnevno. Većina misli da treniram samo na planini, međutim, nije tako. Imam treninge i na ravnom i na atletskoj stazi, betonu, ali i na offroad i trail terenima.
Postoje različite discipline vezane za planinsko trčanje. U kojim disciplinama ti učestvuješ?
Tih disciplina ima stvano dosta i različite su, mogu da kažem da sam se i ja u dosta toga oprobala. U prethodne dve godine sam se najviše opredelila za discipline koje se kreću između 30 i 45 kilometara, jer mi je takav profil bio u ligama u kojima sam učestvovala i to su skyrunnig maratoni. Disciplina ima mnogo, sve zavisi i od profila staze, dužine, vrste terena, tako da je spektar veoma širok.
Kako si isplanirala ovu sezonu?
Za ovu godinu planirano je da sa reprezentacijom Srbije i Planinarskim savezom imamo nekoliko trka u toj svetskoj skyrunning seriji. Prva od tih je 8. maja u Francuskoj, izuzetno je teška, dolazi mnogo ozbiljnih svetskih takmičara i to je trka na kojoj treba učestvovati.
OBRATI PAŽNJU
Kada bi neko želeo da počne da se bavi ovim sportom, makar rekreativno, šta je sve potrebno od opreme da bi se savladala planina trčeći?
Prvo bi ljudi morali malo da se upoznaju sa planinama i time šta planina nosi. Često se zalete, misleći da je sve to lako i slično trčanju u gradu. Na planinama je vreme uvek drugačije nego u gradovima, brže se menjaju vremenske prilike, što, opet, zavisi od toga na koju visinu i vrstu planine idete. Kod nas nema onih baš visokih planina od preko 2.000 metara, za koju morate baš dobro da budete spremni, ali ono što je jako važno svakako je obuća. Naročito ako ste početnik, izaberite neke trail patike koje vam odgovaraju, izbor je zaista veliki. Moraju da imaju grip zbog proklizavanja i svega ostalog. Često me ljudi pitaju u čemu trčim zimi i kad pada kiša? Trčim u sasvim običnim patikama, ne koristim one gorotex, njih koristim samo za šetnju, jer dok trčite ništa vam se neće destiti, nećete se prehladiti. Do prehlade može doći ako stanete i tako mokri ostanete na hladnom vremenu. Što se patika tiče, bitno je da budu udobne, da vam čuvaju stopalo i da imaju podlogu adekvatnu za određeni teren. Ostali deo opreme zavisi od godišnjeg doba i vremenske prognoze. Da li je to šorts, helanke, trenerka dole, a gore neki dugi rukav ili kratak, to procenite sami. Ono što je jako važno, pogotovo kada se ide na neku dužu kilometražu, uvek kod sebe treba imati neku čokoladicu, gel ili nešto slično, što će da vam podigne energiju i šećer i neku vodu. Mi na trail trkama svi nosimo pojaseve i rančeve, čak na trkama imamo uvek obaveznu opremu koja se nosi i koja mora biti uz vas na planini.
Osmeh zadržiš kada prođeš kroz cilj, ali kako osmeh zadržiš dok igraš folklor?
(smeh) Ne razmišljam o tome, on je uvek tu. Folklor je moja ljubav od malena pa će osmeh ostati uvek tu, prisutan.
Folklor je neodvojivi deo tvoje ličnosti, kako si počela time da se baviš?
Počela sam još kao dete, sa sedam godina. Moja starija sestra je igrala, pa sam nju gledala, a folklorom se bavio i moj otac, pa nam je to valjda neka porodična tradicija. Mnogo sam to zavolela, svakako je veliki deo mog života i zaista jedan od najbitnijih. Mnogi me pitaju da li više volim trčanje ili folklor, ali to ne može da se poredi, jer je folklor na jednoj posebnoj strani.
Mnogi ne znaju, ali folklor zahteva ozbiljnu fizičku pripremu?
I tu je kao i u svemu. Postoje ljudi koji igraju duže ili oni koju su tek počeli, oni koji su se više tome posvetili ili jednostavno igraju zato što vole. Ipak, jedna ozbiljna proba folklora traje oko 90 minuta gde se igra i peva. To je ono što ljudi uglavnom ne znaju, za to je potrebna baš dobra kondicija. Uglavnom kažem ljudima da probaju da odigraju kolo desetak minuta, pa neka vide koliko će im biti teško. Na probi folklora se rade različite oblasti, stilovi, ali za sve to je potrebna jako dobra fizička sprema i kondicija.
Mi kao narod mnogo volimo istoriju, iako je brzo zaboravljamo, pa deluje da je folklor često jedina stvar koja se neguje u raznim krajema naše zemlje, a vezana je za nasleđe. Koliko su danas mladi zainteresovani za folklor?
Tako nekako, mi smo tu da podsetimo. Što se mladih tiče, moram reći da se manje zanimaju nego kada sam ja počinjala. Tada je to bilo mnogo više zastupljeno u osnovnim školama, bile su sekcije folklora i tu su deca počinjala, pa su se onda pregrupisavali po folklorniim društvima. Sada je to u gradovima daleko manje zastupljeno, više ga ima, čini mi se, u manjim sredinama, seoskim predelima, gde ljudi to jako dobro neguju i rade. Danas su mladima dostupni razni sadržaji pa se manje opredeljuju za folklor, ali se držimo nekako. Volela bih da ljudi češće i u većem broju posećuju predstave folklornih društava, da vide kako sve to izgleda. Nije to samo igranje i pevanje, to je na prvom mestu druženje, putovanja i to je jedna velika porodica koja zaista na jedan lep način odrasta i funkcioniše.
Koja ti je omiljena igra?
Uh, pa to je teško reći. Svi moji prijatelji to znaju, nekako najviše volim makedonsku muziku i mi igramo igre iz tih krajeva tako da je meni to nekako omiljeno. A što se tiče Srbije, to je svakako Šumadija, naravno.
Gde će ljudi uskoro moći da vide tvoj nastup u našoj zemlji, bilo da je ples ili trčanje?
Teško je reći, trenutno sam fokusirana na trku u Francuskoj, ali kad se vratim i to završim svakako ću odabrati neku trku u Srbiji.
Snežanino gostovanje u emisiji Dnevna soba možete poslušati ovde:
Jovan Vanja Marjanović
foto: privatna kolekcija