Društvo / Intervju
Puštanje muzike je dijalog s publikom
Svet disk džokeja i elektronske muzike obiluju raznoraznim muzičkim stilovima i podžanrovima. Upravo zbog toga, izdvojiti se i biti prepoznat (prvo u inostranstvu pa tek potom i kod nas, kako to obično biva), ogroman je uspeh. Posebno se vrednuju oni koji stvaraju novu muziku ili produciraju delove pesama, a svoje ideje snimaju, puštaju ili na samom nastupu miksaju u nešto sasvim novo. Sve to i još mnogo više uspeo je da ostvari novosadski DJ Miloš Martinov aka DJ Lag koji svoje nastupe niže iz nedelje u nedelju.
Nastupao si na manifestaciji Zenituem, odnosno, ceremoniji otvaranja EPK 2022 početkom ove godine. Kakve utiske odatle nosiš?
Bilo mi je jako drago to što sam, možda po prvi put, bio deo nečega što je malo veće a nije bilo prožeto linijom otpora, po sistemu "neće to ljudi shvatiti". Stalno mi se to motalo po glavi, kako se busamo da smo srpska Atina, a kada počne nešto da se radi, onda sledi to klasično novosadsko nepoverenje. Čim nije konj na livadi ili slika petrovaradinskog sata, deluje kao da ćemo se sa nekim posvađati. A ja živim u tehno muzici upravo iz razloga što tu najčešće osetim da je nešto baš za mene. Uvukla mi se u glavu izreka koja glasi "šta god je za svakog nije ni za kog", pa se generalno klonim kreativnosti koja spada u kategoriju Mekdonaldsa - svi su super, sve je ok, ali posle imaš kamen u želucu i znaš da to nije baš preterano zdravo. Sve je više takvih sadržaja koji nam se guraju u prvi plan, jer je to komercijalno isplativo. Zbog svega toga mi je bilo jako drago da sam bio deo nečega što je zapečaćeno nekim ruhom avangarde. U celoj priči je bilo još umova koji su bili u fazonu da naprave nešto što nismo milion puta čuli, videli, iskusili... Zahvalan sam i Evropskoj prestonici kulture i ljudima koji su uspeli da se izbore za tu priču.
Za Zeniteum si radio i muziku, ali si imao i live nastup?
Pored mene je na Zeniteumu bio moj drugar iz školske klupe Dejan Ilić sa kojim sam prve diskove ili čak kasete benda Prodigy svojevremano preslušavao. Otišli smo kroz život svako svojim putem, kako to već biva, ali ako postoji nešto dobro na Fejsbuku, onda je to spajanje starih drugara. Kroz njegov profil sam ispratio da se i on bavi muzikom, da i dalje imamo slična interesovanja i spojili smo se, posle dugog niza godina. Nastavili smo zajedno da radimo neke projekte, gde svako nudi svoju perspektivu i mislim da se odlično nadopunjujemo. Na Zeniteumu je to bio live nastup, a radili smo i kompozicije za Kaleidoskop, za potrebe EPK.
Kako to u tehno svetu funkcioniše, što se tiče nastupa?
Što se tiče di-džejinga i mojih nastupa, nova godina nije počela 13. januara na Zeniteumu, nego za novogodišnju noć nastupom u Sarajevu. Prošlog vikenda sam bio u Rijeci i Subotici, a sledeći vikend idem u Švajcarsku. U tehno svetu to funkcioniše tako da se pravi muzika, snima se i izdaje, a onda ako se to nekom sviđa ili muzika dođe do određenog broja ljudi, onda se neko okuraži i pozove te da nastupaš.
Šta bi od svojih nastupa iz prethodne, zaista bogate karijere, izdvojio?
Teško je odabrati par nastupa, ali, bez nekog reda, pomenuo bih žurku Kastelo koju sam organizovao sam. Bilo je to valjda u Tunelu na Tvrđavi, došlo je pet ljudi, ali mi je to ostalo u sećanju. Tu je svakako Exit, mislim da mi je najdraži onaj iz 2008. godine i to zato što nisam znao da li će to biti moj najgori ili najbolji nastup. Ispalo je ovo drugo, valjda sam nekako imao sreće. Zatim nastup u Trezoru, to je legendarni klub u Berlinu, koji je na neki način i doveo tehno u Evropu, makar ovo što sada smatramo tehnom. Tu je i nastup u poznatom pariskom klubu Rex, o kome je i Loren Garnije dosta pričao u svojoj knjizi. To je klub koji je dosta uticao na celu scenu. Ta dva bukinga su mnogo značila "detetu u meni", a i scena, koje više nema, to su bili stubovi kojima smo se svi klanjali. Iako većina ovdašnje publike nije bila tamo, svi smo znali da su to bastioni undegrounda i kvaliteta. Pomenuo bih svakako i Berghain koji trenutno važi za najbolji tehno klub na svetu. To je napuštena fabrika, pretvorena u gej klub u kojem je fotkanje zabranjeno i dosta je slobodan, u svakom mogućem smislu, bilo da je u pitanju oblačenje, seksualnost ili muzika. Kada je ovaj klub nastao, bila je svojevrsna kriza u muzičkom svetu i većina klubova je bukirala po 30 di-džejeva na veče. Berghain je otišao na drugu stranu i rekao da svaki DJ dobija po četiri sata da pušta. Kada neko ima četiri sata, onda ima vremena da se opusti, iskroji priču, spusti, podigne i osmisli svoj nastup.
EXIT 2017 | Lag b2b UVB Live @ Dance Arena FULL SHOW
Koliko na nastupima prilagođavaš svoju set listu trenutku i publici, ili vrtiš ono što si kod kuće zamislio i pripremio?
Mislim da jedna od retkih stvari koje su specifične za umetnost di-džejinga jeste kreiranje u datom momentu. Naslušao sam se dosta onih koji kažu "ti samo puštaš tuđu muziku". Ok i da puštam samo tuđu muziku i dalje je velika razlika između benda, koji uglavnom ima ili nema svoje pesme i tu postoji set lista, a energija može da se razlikuje od nastupa do nastupa. Ako postoje neke Frenk Zapa improvizacije, to jeste nešto što je posebno, ali je to i dalje prezentacija umetnikovog stvaralaštva ili neke njegove vizije. Zbog toga možda i nisam toliki fan modernih di-džejeva koji se idealizuju i idolizuju. Puštanje muzike bi trebalo da bude dijalog. Ako bih išao na nastup sa unapred pripremljenim programom, tu u startu grešim. Poenta je osetiti atmosferu, sound sistem je takođe veoma važan, jer neki sistemi ne mogu da izguraju, na primer, u basu, ono što sam zamislio, pa set listu prilagođavam da što bolje zvuči u datim uslovima. Najvažnija je publika, odnosno njen odaziv, koju gotovo da i ne gledam, ali slušam da li vrište i reaguju i procenjujem kako i kuda dalje. To je dijalog, nije to ni puštanje muzike onako kako ljudi žele da čuju. Uvek je tenzija između onoga što bi oni želeli da čuju i onoga šta ja želim da im pustim. Evo, na primer, u Rijeci i u Subotici su bila potpuno dva različita seta, ne zato što tu ima neke veike razlike, nego je takav bio sklop okolnosti.
Dosta često se neki DJ, kreator svoje muzike, naziva producentom, a vrlo retko kompozitorom. Šta je u stvari tačno?
Mislim da se reč producent nekako uplela u celu scenu, a nisam siguran da je u poslednje vreme u toj meri tačno, dok je pre 20 ili 30 godina bilo mnogo tačnije. Možda bismo mogli da povučemo analogiju iz odnosa filma i stripa. U film se ulaže puno novca, veliki je rizik, puno ljudi je uključeno u realizaciju, koji treba da doprinesu, svako na svoj način, da se taj film isplati. Postoji kreativna strana koja razmišlja o umetničkoj vrednosti tog dela, dok, sa druge strane, postoji i deo ekipe koji ima noge na zemlji i koji se brine o tome da se budžet održi pod kontrolom, da film ima određenu notu koja će moći dalje da se plasira. Strip je, sa druge strane, mnogo manji rizik, manja investicija, ima manju publiku pa do manje ljudi dođe. Međutim, u okviru stripa postoji mnogo veća kreativna sloboda i odgovornost, gde ceo projekat može da rezultura u nešto što uopšte neće imati odgovor publike, a može da se dobije jedan čudan, jedinstven i neobičan strip koji će kod ljudi izazvati veliko interesovanje, a da nakon svega od toga nastane i film, poput Cin City.
Slično je i u elektronskoj muzici, jer su, jedno vreme, određeni ljudi odlučivali kakva će biti kompozicija, ali i kakav će biti miks, produkcija, koja opet odlučuje i stvari vezane za muziku i miks, dok drugi deo odlučuje o mnogo stvari, poput artworka i prezentacije. Dakle, realizacija celog projekta od početka do kraja. To je bio mnogo više lični izraz koji je privlačio jednu specifičnu vrstu ljudi i ta ličnost je izlazila iz zvučnika i kao svetlo moljce, privlačila publiku. Sve to je stvaralo sredinu u kojoj su se ljudi, koji su se na drugim mestima osećali kao da se ne uklapaju, ovde osećali kao svoji na svome. Milsim da su se u poslednje vreme te linije između undergounda, gde je muzika na prvih deset mesta i mejnstrima, gde je profit na prvih deset mesta, dosta obrisale i postale su nejasne. Na kraju, proizvod nekog boardrooma i komerca uglavnom istisne nešto što je lično. Producent je, za mene lično, jedna sveta reč i kada znam da je neko popularan zato što ima gostujućeg producenta i nije njegova muzika, ali jeste njegovo lice na posteru, imam problem sa tim. Ne znam da li je to danas prikladna reč, s obzirom na to koliko toga ima. Nikada mi nije bio problem kada neki veliki igrači potpišu ko je radio njihovu muziku, ali sada se pojavilo puno lica koji ne potpišu ko je zapravo kreator muzike, a koju su faktički oteli.
Koliko je za stvaranje novih kompozicija u elektronskoj muzici potrebno ili neophodno klasično muzičko obrazovanje?
To je dobro pitanje, na koje nemam pravi odgovor (smeh). Klasično obarzovanje, pogotovo u domenu tehna nije toliko neophodno. Mislim da je važnije pratiti zlatno pravilo koje kaže RTFM (reed the f....g manual) i da zna, kada pomeri određeni potenciometar, šta je uradio. Pomeriš dugme i shvatiš da se nešto desilo, ako razumeš šta su harmonici, kako funkcionišu parni, kako neparni harmonici, šta je paralelna kompresija, šta je bas kompresija i tako dalje, mislim da je to bitnije. Muziku možemo ugrubo podeliti na onu koja priča priču, tipa Mocart i na muziku koja hvata neku emociju, poput Filipa Glasa, Teri Rajlija i sličnih autora. Tehno uglavnom naginje ka muzici koja hvata neku emociju i po tome je možda sličan arhitekturi, jer na određeni način farba prostor oko sebe u određeni mood, boju, svesno ili nesvesno, jer ljudi ne mogu tačno da odrede kako ih određena muzika vozi. Poenta tehna nije da se previše razmenjuju neke harmonije i da se priča ispriča na taj način, već je poenta uhvatiti neku emociju koja je donekle definisana harmonijski, zatim ritmično, a onda, podjednako bitno i produkcijski. Puno stvari utiče, neke su naizgled sitne, ali kada se dosta toga poklopi onda ta emocija vrlo jasno i nedvosmisleno dolazi do slušaoca, a sam di-džejing postaje lak. Jer, suština puštanja muzika nije u tome "ja puštam tuđe pesme", nego "ja uzimam nešto što je alat". To i jeste osnovna podela, na pesme i alat, a tehno je uglavnom kombinacija dve, tri ili četiri pesme koje puštam odjednom, koristeći reverbe i druge alate i mogućnosti, pa krojim svoju priču. Slično radi i, na primer, gitarista, koji kroji svoj solo ili deo pesme određenom bojom gitare.
Pominješ to jer znaš da sviraš gitaru?
Sad više ne znam ništa da odsviram (smeh). Završio sam gitaru, osvojio čak neke nagrade svojevremeno, a moj profesor Raško Radović je imao tu nesreću da promenim školu i da upadnem kod njega baš u momentu kad sam bio u fazonu da ja to više ne mogu. Naravno da slušam i bendove, ali uvek me je nerviralo to što, ako neko svira gitaru, sviraće je na svakoj pesmi! U elektronskoj muzici meni se nudi mogućnost da iz pesme u pesmu mogu potpuno da promenim paletu zvukova i to je mi je zanimljivo. A sviranje gitare, jedan te isti dan, slična boja, slične kompozicije, moj tinejdžerski mozak je bio u fazonu NE!
Kako stieš do ideje za određenu kompoziciju i kako tome daš naslov?
Hajde prvo o naslovu. To zavisi od koncepta. Imao sam koncept jedne ploče koja je bila o različitim delovima Novog Sada, gde sam kretao od naslova i onda se numera definiše po mojoj emociji koja je vezana za određeno mesto, odnosno, deo grada. Svako ko se bavi kreativnim radom zna da se jako retko dešava da imaš ideju i tu ideju odmah izneseš do kraja. Često se krene od nečega i onda ti se desi "lucky accident", a to u ovom slučaju nisam prihvatao, jer koliko god da je dobro zvučalo, odstupa od onog što želim da kažem. Za to konkretno izdanje mi je trebalo dosta vremena. Onda, numere poput kontrole treme, gde kontrola predstavlja osećaj u sred seta kada se opustim i uđem u tzv. flow state, a trema je svaki put pre početka, jer ako je nema, nešto nije u redu. I jedna i druga stvar, koliko god da su dobre, imaju neki sladak zov i ako im se previše prepustimo, to takođe neće biti dobro. Neke druge kompozicije su na nivou alata. Krenem nešto da deljem i sve moguće srećne slučajnosti su dobrodošle. Tu su imena manje filozofska, manje inspirativna i više služe tome da se neko seti koja je numera u pitanju.
Koliko vežbaš svoje nastupe i puštanje muzike?
Jako malo. Naravno, kada sam počinjao onda sam puno vežbao, jer je trebalo naučiti bitmečovanje i sve ostale tehnike. Ono što je problem kod vežbanja jeste to što nema druge strane, nema dijaloga. Osećam se kao oni ljudi što sami sa sobom igraju stoni tenis lupajući lopticu o zid. To mi je konfuzno, a posebno mi stvara problem kada se snima neki miks za DJ set nekog podkasta, jer nemam pojma za koga ja to radim. U tom momentu ne znam da li će to neko slušati kod kuće, na malim ili velikim zvučnicima, da li će neko slušati glasno ili tiho, ne znam kakva mi je publika, ne znam da li mi je to reklama i kako tome da pristupim. Uglavnom, baš patim kada to moram da radim. Na žurci uglavnom dam sebi nekih petnaestak minuta da se zagrejem i aklimatizujem, ne ludujem odmah, a nakon toga je to kao vožnja bajka. Vežbam jedino ako želim da ubacim nešto novo, tipa želim ritam mašinu na setu. E onda povežem sprave i ubacujem ritam mašinu kako bih znao šta me na nastupu čeka, ali ni to nije dovoljno, mora sve to da se desi u klubu kako bih dobio celu sliku.
Ova vrsta muzike počela je šezdesetih godina da se razvija, a gde misliš da će ići i kojim putem budućnost elektronske muzike?
Pa, ne znam. Da budem iskren, prestao sam da dubim sa sobom previše o tome. Došao sam u te godine kada lako počnem da vičem na oblake i možda treba da radim ono što mi prija. Dešavaju se promene na sceni, Dejv Klark je jednom rekao - kada su se ritmovi usporili, onda opet ubrzali, pa je on opet došao u centar dešavanja - da je on uvek puštao tehno, a scena je ta koja se prilagodila. Više vremena trošim na kopanje po muzici koja nije tehno, skupljanje ploča i razmišljanje kako da pravim neke zanimljive događaje. Postoji projekat u KC Labu, kada donesem sve ploče koje nisu tehno pa to puštam, iil DJ ambijentalna muzika koji se dešava u knjižari Zenit. Uz to, obučavam ljude, dajem privatne časove, gde osetim da mogu da pomognem na neki način koji je meni smislen, jer u suprotnom, ako krenem da razmišljam o trendovima i šta je in, to se pretvara u hiperprodukciju i tu se gube nijanse i ličnost o kojoj sam pričao. Možda nekako osećam starca u sebi, uvek sam bio ciničan, imao sam neku gorčinu, tako da bežim od zamke da predviđam (smeh).
OBRATI PAŽNJU
Jedina stvar oko koje se trudim i napinjem jeste da skontam šta je sada pank! Otkrio sam ga u trepu, koji mi je bio potpuno kretenski žanr dok nisam bio na turneji po Americi i shvatio da tamo ima klinaca kojima se servira taj kasni kapitalistički sistem, šta se mora i kako, a oni su samo krenuli sve to da gase i drogom i opijatima i trakama, kroz mumlanje. Na neki svoj način to i jeste zapravo jedan bunt. Posle dugo vremena na tehno sceni i neke vrste fancy oblačenja, krenuo je momenat da ih je baš briga. Ošišaću se sam ili će to uraditi komšinica, ofarbaću se kako mi padne na pamet. Tako da, ako neko primećuje neki pank, slobodno mi pišite. Fali mi da dođe neki klinac i kaže mi da nemam pojma i da mi pusti što je meni odvartno, a to je nešto što ću skapirati tek za par godina.
Šta te od nastupa očekuje ovog leta?
Ove nedelje sam u Švajcarskoj, imam nastup i radim neku radionicu. Biće jako zabavno, pošto puštam sa Sevdahom i Nihad Tuleom, to su dva momka iz Bosne i imaćemo mali Yugo parti. Kupio sam lažnu Adidas trenerku na kojoj untra niše Nike i svi ćemo da se obučemo u odore, to me jako raduje. Imam nastup u Zagrebu za kolektiv Taman, trebalo bi da nastupam na Bih kolor festivalu u Brčkom, a onda sledi nekoliko onih koji su potvrđeni, ali ne smem da ih otkrivam.
Miloševo gostovanje u emisiji Dnevna soba možete poslušati ovde:
Jovan Vanja Marjanović
foto: privatna kolekcija
