Društvo / Intervju
Osećaj kad nađeš dobru priču ne može da se objasni
Teodora Ćurčić (28) je istraživačka data novinarka i kreatorka multimedijalnog sadržaja Centra za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS). Završila je novinarstvo na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Odlučila da upiše CINS-ovu školu novinarstva i zbog uspeha postignutog tokom obuke postala je punopravni član redakcije 2018. godine. Novosadska novinarska škola nedavno je Teodori uručila nagradu "Marina Kovačev" koja se dodeljuje najboljim mladim novinarkama i novinarima.
Izvor: novinarska-skola.org.rs
NNŠ od 2001. dodeljuje nagradu najboljim novinarima mlađim od 30 godina za izuzetan kontinuirani rad u cilju promocije profesionalizma, kritičnosti, znanja i etičnosti. Od 2018. nagrada nosi ime rano preminule mlade novinarke i aktivistkinje Marine Kovačev. Kako bi se novinari kandidovali za ovu nagradu potrebno je urednik/ca popuni formular za prijavu novinara/ke, kao i da prilože reprezentativne tekstove na kojima su novinari radili u proteklom periodu. Teodora za Oradio kaže da je na vest o nagradi reagovala iznenađeno, da je bila srećna, ali u isto vreme i zbunjena.
"Kako su prolazili dani i kako sam razmišljala o tome šta sam i koliko radila u proteklih godinu dana i ranije, moja sreća je sve više rasla. Mnogo je lep osećaj", rekla nam je Teodora.
Na svečanosti si izjavila da je to tvoja prva nagrada za istaknut rad u novinarstvu, šta u stvari ona tebi predstavlja?
Bez priča na kojima sam radila mi ova nagrada ne bi značila dovoljno. Ona je tu da, na određeni način, zaokruži moj dosadašnji trud i rad. Mislim da sam ove godine radila najbolje i da se sve ono što sam do sada naučila ove godine najbolje videlo. Takođe, imala sam bolje priče i manje problema i tehničkih poteškoća prilikom rada na pričama. Čini mi se da je nagrada došla kao rezultat svega toga, ali mi je ona u stvari motivacija da nastavim da učim, da radim i da se razvijam.
Vredno si radila prethodne godine, verujem da je bilo teško izabrati samo par tekstova za konkurs. Za koje teme si se odlučila?
Prvi tekst je bilo istraživanje o tome kako EPS naglo povlačio vodu iz Zaovinskog jezera i tako oštetio meštane sela. To se dogodilo pre više godina, naneta je velika šteta i do sada ta šteta nije nadoknađena. Ljudi su morali potpuno da promene život i da napuste svoje domove. Druga priča je bila o prostorijama Pokreta socijalista. Početkom prošle godine smo radili bazu finansiranja stranaka, gde smo za 25 najistaknutijih političkih stranaka i udruženja građana uradili analizu proteklih šest godina, o tome odakle su dobijali novac i na šta su ga trošili. Kao i inače, na osnovu baze podataka smo pronalazili priče. Moja priča je bila o tome kako stranka sadašnjeg direktora BIA-e i tadašnjeg ministra policije Aleksandra Vulina ima neprijavljene prostorije u mnogim gradovima Srbije, dok su zvanični podaci prikazivali da ih imaju samo u Beogradu. Treća priča bila je ona koju sam radila sa koleginicom i tiče se kamenoloma u Mionici, gde je država pravila ustupke, menjala planove koji su išli na ruku investitoru, protiv koga se vodi istraga da je bio deo kriminalne grupe Pink Panter.
Izvor: autonomija.info
Zajedno sa kolegom Stefanom Markovićem napravila si bazu podataka kojoj ste dali naziv “Koliko košta poslanik?” i koja obuhvata podatke o primanjima i vrsti primanja za 402 poslanika u periodu od 2016. do 2020. godine. Na osnovu ove baze došli ste do nepravilnosti i uvedeli da postoje razne malverzacije koje se tiču novca građana naše zemlje...
Tako je. Imamo podatke o svemu što su oni dobili iz budžeta. Svaki poslanik, pored plate, dobija i nekakav dodatni novac. Oni imaju pravo na taj poslanički dodatak na platu. Postoje i putni troškovi, ako recimo nisu iz Srbije ili su iz nekog drugog grada, da mogu da dođu u Beograd. Njima takođe može biti i plaćen stan, hotel, mogu da idu na službeno putovanje i ostalo. Ono što moram da naglasim, a čini mi se da je bilo osporavano od strane nekolicine poslanika kada smo objavili bazu, jeste to da mi nigde ne govorimo o tome da li je to previše ili premalo, dovoljno ili nedovoljno, niti dajemo bilo kakav sud o tome. Poenta svih tih baza podataka je ono na čemu CINS dosta radi - transparentnost. Sav taj novac za poslanike daju građani. Naravno, kao i iz drugih baza podataka, iz ove baze su proistekle neke priče. Otkrili smo, recimo, da poslanici dobijaju milione za gorivo tako što im se veruje na reč. Znamo da postoje neki poslanici koji imaju svoje stanove u Beogradu, obavljaju i druge poslove u tom gradu, njihove komšije potvrđuju da oni tu žive, ali se oni vode da žive u nekim drugim opštinama, mestima, udaljenim od Beograda i dobijaju svakog dana novac za gorivo kao da dolaze iz tog mesta. Iako mi ne znamo da li je to slučaj jer oni ne dostavljaju bilo kakve fakture.
Kako dolazite do tih podataka? Koliko je bilo zahtevno doći do njih i koliko je trajao period prikupljanja?
Baš smo se namučili. Skupština nije bila raspoložena da odgovori na naše zahteve. Mi u suštini pošaljemo zahtev za informacije od javnog značaja i u teoriji bi trebalo da za 15 dana dobijemo tražene podatke. Taj tip podataka je ranije bio dostupan u informatoru Skupštine Srbije, što znači da su bili dostupni svakome na internetu, ali je Skupština rešila do to više ne bude tako. Stoga mi pošaljemo zahtev, pošto znamo da se ti podaci i dalje čuvaju. Međutim, Skupština tada nije spadala pod nadležnost Poverenika, pa nismo mogli da idemo redovnim žalbenim putem kako bi dobili podatke. Postoji lice koje je zaduženo za to. Mi smo zvali tu ženu i odgovor je uvek bio "danas ćemo, sutra ćemo". Pa onda prestanu javljanja na telefon. Kada smo izračunali, zvali smo je više od 200 puta. Par meseci je trajao put dolaska do tih podataka.
OBRATI PAŽNJU
Zbog čega je važno da znamo ove podatke i ostale priče o kojima se u CINS-u piše?
Zato što su to informacije koje se tiču direktno naših života. Nismo striktno ograničeni na političare, ljude koji su poznati, nego smo pisali i o ekologiji, zagađenom vazduhu, vakcinaciji... Pronevera novca jeste tema koja utiče na naše živote, ali su tu bile i druge teme. Stvari o kojima mi pišemo i ljudi koji su odgovorni, o kojima pišemo, sutra će odlučivati o tome kako će izgledati, recimo, bolnice. Da li će za njih biti dovoljno novca za opremu? Kako će izgledati škole? Da li će moći da pošalju svoje dete u školu bez razmišljanja da li će biti žrtva vršnjačkog nasilja. To su sve teme o kojima mi progovaramo.
Kako inače protiče tvoj istraživački rad? Pretpostavljam da krećete sa predlogom tema koje želite da obrađujete, obrazlažete ih urednicima, nudite određene dokaze o tim temama, kao i u svakoj redakciji. Koji su koraci nakon toga?
Jako je važna stvar kako mi to možemo da dokažemo. Ako mi je neko nešto rekao, a ja nemam materijalni dokaz za to, onda sam u problemu. Tu postoje dva puta. Prvi je da pokušam da nađem dokaz, ukoliko mislim da je to što mi je ispričano tačno. Drugi je da se odustane od priče dok se ne pronađe dokaz, jer je to uslov da neku priču objavimo. Krećemo sa prikupljanjem informacija, razgovore s ljudima i različitim stručnjacima. To radimo jer se bavimo različitim temama i nemoguće da sve znamo. Niti je to potrebno, jer postoje ljudi koji su stručni u svojim oblastima i mogu da nam objasne. Takođe, odlazak na teren, gotovo za svaku priču. Tamo fotografišemo, razgovaramo, radimo intervjue. To uglavnom traje par meseci, ali to zavisi od priče i od toga koliko dugo čekamo dokumentaciju. Zatim ulazimo u završnicu, pišemo nacrt teksta, nakon čega ga pregleda urednik koji utvrđuje da li je tekst jasno napisan, da li mu nešto nedostaje. Na samom kraju radimo proces provere činjenica. Postoji posebna osoba koja se time bavi i koja nije od ranije bila upoznata sa temom koju obrađujemo. Toj osobi šaljemo tekst i za svaku tvrdnju koja je navedena moramo da priložimo dokaz. Na samom kraju ide objava. Opet kažem, sve to traje par meseci, naporno je, ali je neophodno da se kroz sve to prođe da bi priča bila dobra.
Izvor: cins.rs
Da li postoji određena doza straha i bojazni u tebi, s obzirom da se baviš pitanjima ilegalnih gradnji, proneverom novca, mnogim ekološkim i zdrastvenim pitanjima, nasiljem i sličnim temama? Takođe, sigurna sam da tom stanju ne doprinosi to što je CINS izložen konstantnim napadima i pokušajima osporavanja. Kako se boriš sa tim?
Postoji strah, ali ne u smislu da se okrećem na ulici. Mislim da je više zbog toga što veoma pazimo na zaštitu svojih izvora. Osećam veliku odgovornost da zaštitim svoje izvore. Oni razgovaraju sa mnom anonimno, ljudi iz institucija, ili generalno ljudi koji žele na neki način da doprinesu našim pričama. Oni su nam jako važni. Konstantno me prati taj osećaj odgovornosti, da na neki način ne odam njihov identitet, da ih ne ugrozim. Do sada se to nije dešavalo, zato što pazimo na digitalnu bezbednost. Zato nikako ne bih želela da ja budem ta slaba karika. Ne mislim da bi sada, u ovom trenutku, meni nešto moglo da se desi. Postoje stvarno neprijatni razgovori, jedan sam vodila nedavno. Došli smo i oni su nas snimali kamerama, intervju je bio izuzetno neprijatan, ali nisam osetila strah za svoju bezbednost. Mislim da se više brinem za to šta će drugi, kako će moji da reaguju na te stvari.
OBRATI PAŽNJU
Kako i sama kažeš, postoje i neugodni razgovori i situacije tokom novinarskog posla. Koji je tvoj pokretač u radu? Šta je ono što te gura da nastaviš da se baviš tim poslom i temama koje obrađuješ, čak i pored tako negativnih strana posla?
To ne mogu da objasnim. Postoji jedan vrlo specifičan osećaj koji dođe kada nađeš dobru priču. Moj pokretač je taj osećaj. S druge strane je rad sa ljudima. Uvek su na neki način u našim pričama ljudi oštećeni, ali imamo i konkretne primere i sagovornike koji su oštećeni. Kada vidimo da je naš rad njima vredan i da je to što smo radili njima na neki način važno, doprinelo i pomoglo. Možda neće rešiti njihov problem u potpunosti zato što on zavisi od viših instanci, ali je njima bio važan. Te dve stvari su ono što me motiviše da radim i dalje.
Kakva bi bila tvoja poruka kolegama i budućim medijskim radnicima, s obzirom na ne baš povoljnu medijsku situaciju? Kako popraviti to stanje?
S jedne strane, kada su mediji u pitanju, stanje je jako loše i postoje loši primeri. Mislim da je jako važno pomenuti i to da danas u Srbiji radi puno vrhunskih profesionalaca, koji otkrivaju jako važne priče. Pristup informacijama je ograničen, ali oni i dalje otkrivaju važne slučajeve. Ono na šta sam ponosna je da takvi ljudi postoje i na lokalu, oni koji prate ljude, pišu o njihovim slučajevima. To nije samo istraživačko novinarstvo, postoje kvalitetni ljudi u svim granama. Upravo to što svi ti ljudi rade jeste pokazatelj da je moguće promeniti trenutnu situaciju. Mi treba da radimo svoj posao najbolje što možemo i mislim da će to napraviti neku razliku.
Novogodišnji intervju sa Teodorom Ćurčić možete poslušati ovde:
D. Predin
