Najveće blago je kad te slušaju sve generacije

KOIKOI je jedan od bendova koji su definitivno obeležili godinu za nama. Njihov debi album "Pozivi u stranu" pojavio se u julu 2021. godine, ali je taj materijal zasijao u punom sjaju tek na brojnim koncertima koje su održali protekle godine. Svaki njihov nastup predstavlja nalet sirovog rok zvuka i one energije koja te tera da ideš glavom kroz zid.

Foto: Exit Photo Team

Jedan od glavnih krivaca za to kako bend izgleda na sceni je frontmen Marko Grabež, koga prepoznajte i kao glumca, iz ostvarenja kao što su "Senke nad Balkanom", "Branio sam Mladu Bosnu" i "Nečista krv". Kako sam kaže, zadovoljan je onim što je Koi Koi postigao u protekloj godini.

"Divno je što je taman kad smo godinu priveli kraju stigla kruna dvogodišnjeg rada oko Eurosonica, što se nadovezuje na narednu godinu. Mislim da nam je to gavni pokazatelj koliko smo se svi aktivirali i potrudili da 2022. godina bude u duhu KOIKOI-a. Sami učimo i napredujemo i to mi je mnogo drago", kaže Marko na početku razgovora za Oradio.

Kada uporedimo vašu muziku na koncertima i snimcima, čini mi se da pesme svoj pravi oblik dobijaju tek na koncertima?

Loži nas da menjamo stvari - da one ne ostaju zakucane kao na snimku već da pesme imaju prirodni tok. Ako nam se na probi učini da je nešto bolje nego na snimku, nije nam glupo da to promenimo. Treba i tu imati meru, da se ne izgubi potpuni identitet i forma pesme, jer se ljudi vezuju za snimak. Ja se prvi tako vezujem za pesme koje slušam i ne želim da na koncertu dobijem desetu verziju, da je pesma do te mere neprepoznatljiva da nemam konekciju sa njom.

Vaši nastupi ipak deluju isplanirano, bez puno improvizacija. Ukoliko je drugačije, to ne bi zvučalo tako dobro...

Iz pozorišta znam da improvizacija nikada nije potpuno prepuštena fristajlu. Sloboda dolazi u strogo kontolisanim i naučenim okvirima. Svesno se ostavlja proces za improvizaciju - to su uglavnom neki segmenti unutar koncerta ili predstave koji ne mogu da ugroze sam ritam i koncepciju nekog nastupa. Jednom može da upali i da bude sve savršeno, a drugi put potpuna katastrofa.

OBRATI PAŽNJU

Muzika

Deron Miller: Istorija se uvek ponavlja, rok i metal će se vratiti u mejnstrim

Aktivizam

Mlade treba da shvatimo, a ne da im sudimo

Često na nastupima ulaziš u publiku sa gitarom!?

To je već postao deo performansa. Nekoliko puta je to došlo samo od sebe, intuitivno sam krenuo. Kada sam slušao Kejva u Areni, što mi je jedan od omiljenih koncerata, bio je momenat kada je on "pogrešio" tekst i nasmejao se. Tu se povežeš sa njim - vidiš da je živ čovek i da greši. Onda se na IN mjuziku to "desilo" na istom mestu i osećao sam se prevareno, bio u fazonu "je l' moguće da nam ovo radi". Glumci često, iako ja to ne radim, ispadnu iz scene, zasmeju se i skapiraju da to prolazi i rade to iz predstave u predstavu. Sve treba da bude režirano, jer ako sam te ubedio i ako mi veruješ, nije bitno da li je dogovoreno.

Bendovi koji su došli 2019. sa kompilacijom "Hali Gali" iskočili su iz tog generacijskog babla, sluša ih šira publika. Koliko je to bitno za scenu?

Kada smo imali koncert u Amerikani Doma omladine, stekao sam utisak da smo kao društvena igra, za sve od 7 do 77. Mislim da je to što te slušaju i prate sve generacije najveće blago koje možeš da primiš kao bend, jer tada nema zime za tebe. Ako ostaneš na klincima, oni te više neće slušati kad porastu, ali bez njih ne možeš jer su oni energija i snaga lajva.

KOIKOI na festivalu "Zastave budućnosti" u Novom Sadu

Koliki je danas taj muzički jaz između generacija?

Najviše nerazumevanja dolazi kod konzumiranja i percepcije muzike. Od starijih često čujem da im nije jasno kako preko nekog Tiktoka od deset sekundi skontaš da je neka pesma kul, bez daljih ambicija za preslušavanjem pesme ili albuma. To je negde glavna razilika, jer stariji to ne prepoznaju. Ja sam negde između, neću da budem fosil koji klincima zamera na nečemu, jer je to matrica iz generacije u generaciju, ali ne mogu da kažem da sam se na to navikao. Volim da preslušam i album, da vidim šta je na omotu. Više sam na toj strani...

Mi iz devedesetih smo nekako ostali između...

Hvatamo sve moguće platforme i načine slušanja muzike. Od vokmena, preko diskmena do mp3 plejera i ajpoda. Ne mogu da kažem da sedim kući i slušam ploče, iako ih kupujem i imam gramofon, ali mi to nije glavni način slušanja muzike - to je telefon. Na kraju dana, neko se ubije da snimi spot, a ja ga pustim na telefonu i kažem da ću preslušati lepo kad stignem, ali na kraju sve ostane samo na nivou informacije. 

Gde vidiš bend u sledećoj godini? Čini mi se da je sve teže stvarati muziku danas, s obzirom na situaciju koja nas okružuje?

Jedna od posledica pandemije je i to da je mnogo teže održati kolektiv na gomili. Lakše ti je kad si solo,  kod kuće napraviš matrice i radiš, nego kad imaš ceo kolektiv. To vidimo i na Eurosonicu, gde među 15 nominovanih ima samo dva benda, od čega je jedan duo i ostalo su solo umetnici. Već u startu smo zahvalni na tome što smo se održali i što ne pucamo. Većina ljudi ima neko primarno zanimanje, pored muzike, ili neko sekundarno koje im je glavni izvor prihoda. Model benda nije finansijski održiv da bi mogli samo time da se bavimo. Još uvek smo u fazi investiranja i ulaganja, u nadi da će nam se to nekada vratiti.

Nekada je za bendove koban bio "odlazak u JNA", danas je koban "drugi posao"...

Ja se nekako trudim da guram i jedno i drugo i treće - pozorište, filmove, serije i bend. Radio sam dosta, što je strava, ali nisam imao ni sekund predaha. Milsim da smo svi kolektivno upali u maniju da radimo ko konji i da nas stvari melju sa svih strana.

Foto: Bojana Janjić

U poslednje vreme se pojavljuješ u velikom broju filmova i serija. Kako postižeš sve to?

Drugačije je kad pogledaš sve na gomili i kada si u tome svakodnevno, jer se tada sve lakše ispegla, ishendluje. Jedan dan si ovde, drugi dan tamo. Ono što sam naučio je da sve može da se stigne. Voleo bih da mi neko drugi organizuje sve, jer me više umara strah da li ću sve stići, od samog posla. Kad ideš i radiš, nemaš šta da misliš, ali nakon toga, pred spavanje, mozgaš da li ćeš sve stići, zbog vremena. U narednoj godini ću se oko toga najviše iscimati, da nema te večernje anskioznosti.

U predstavi "Čitač" zajedno si na sceni sa Mirjanom Karanović. U bendu si sa ljudima iz svoje generacije, ovde sa nekim ko ima puno više iskustva. Koja pozicija ti više prija?

Nisam razmiljšao u tom pravcu. Na sceni mi je bitno da delimo to što radimo, nevezano od godina, nego u načinu razmišljanja. Ako se kapiramo i ako je razmena dobra, nema veze da li neko ima 40 ili četiri godine iskustva. Najveći triger mi je impuls koji dobijam od partnera, bez obzira na to da li se radi o pozorištu ili svirkama.

Predstava BDP-a "Čitač"

Čini mi se da se to odlično vidi u "Ukalupljivanju". Ta predstava je nastala kao diplomska, a igrate je dosta dugo.

To je glavni pokazatelj da, kada se ljudi kontaju i kapiraju, sve može da ode u hiljadu nenormalnih pravaca. Mislim da ćemo je igrati dok smo živi, jer je to predstava koja neće da umre. Pet godina igramo predstavu koja nema profit, a predstave pucaju i posle uloženih miliona i samo deset igranja. Mi ovo već pet godina radimo bez produkcije i marketinga. Ima masa fejlova, 80 odsto materijala je fejl u startu, ali treba negovoati stvari koje ljudi prepoznaju kao vrednost.

Koliko će nam biti zabavno u 2023?

Ne znam,  potrudio bih se da mi bude što više, Mislim da će tempo biti nenormalan. Sistem u kom fukncionišemo nema nameru da nas štedi. Biće gusto sa obavezama, ali moramo da se opiremo i zezamo što više možemo. Ne znam šta nam drugo ostaje... Svesno pristajemo da radimo više, da bi imali više, što je sumanuto ali to je tako.

Novogodišnji intervju sa Markom Grabežom možete preslušati ovde:

Marko Lazić