Društvo / Aktivizam
Mlade treba da shvatimo, a ne da im sudimo
Bojan Šaševski je urednik i novinar na omladinskom radiju iz Skoplja, Radio MOF-u. Novinarstvom se bavi 13 godina, a zanat je pekao u raznim redakcijama. Pratio je dnevne događaje u Utrinskom vesniku i na portalu MKD, radio kao istraživački novinar na portalu Inbox7 i uređivao emisiju "Psihodelični frekvencii" na Kanalu 103. Kako kaže, kroz svoj rad želi da daje krila svemu što je kreativno i progresivno, kao što su umetnost i aktivizam. U Radio MOF-u trudi se da prikaže alternativnu scenu, marginalizovane grupe i pruži mladima novi i drugačiji pogled na svet.
Zbog čega si posle medija u kojima si radio odlučio da pređeš na omladinski?
Sva ta nepravda, dnevna politika, šta kaže ministar, pa kako javnost reaguje, sva ta velika drama... Osećao sam kao da postajem loš čovek. Ne mogu da živim sa mišlju da postajem cinik, da se pretvaram u čudovište protiv kog se borim. Bila mi je potrebna promena. Video sam konkurs za Radio MOF. On se razlikovao od ostalih medija, nije se bavio tim opštim temama i meni je to bilo simpatično. Ta ekipa nudi novi pogled, novu viziju. Udružuju se sa umetnicima, marginalizovanim grupama, alternativcima, progresivcima, koji nose nov pogled na sve što se dešava. Konkurisao sam za posao i eto, tu sam već sedmu godinu.
Koliko je teško da jedan omladinski radio u Makedoniji funkcioniše i opstaje? Sa kojim izazovima se susrećete?
Imamo malo ljudi, a mnogo posla. Ja radim pet rubrika, kolega radi pet rubrika i nemoguće je postići sve. Ti se onda baviš svačim i proizvod zbog toga trpi. Pogotovo audio i video, jer se trudimo da ispratimo trendove mladih koji nemaju fokus da čitaju duge tekstove. Ali, ne dajemo im brzu hranu, nego pokušavamo da im pružimo nešto što će biti profesionalno, etičko, nešto što će da prenese poruku, biti edukativno, ali u isto vreme neformalno i zabavno. Druga stvar je održivost medija koji se vodi projektima, odnosno, donatorima. Onda se sadržaj pravi "radi reda", da bi se napravio kvantitet koji je predviđen projektom za koji smo aplicirali. Onda to bude 100 ili 50 proizvoda godišnje na neku temu koju bismo radili, ali nemamo mogućnost zato što imamo malo novinara. Tu je ta borba sve vreme, da radimo nešto što želimo, da budemo alternativni, da ponudimo nešto zajednici i da uradimo to što smo zacrtali u glavi.
Možeš li nama u Srbiji da približiš kakva je kulturna i alternativna scena u Skoplju?
Mnogo je interesantna, dinamična i bez para. To što nema novca, ne znači da je loša, već prgava, slobodna, ali neodrživa. Sve vreme se borimo za alternativnu, nezavisnu i vaninstitucionalnu kulturu, koju institucije ne žele da prepoznaju. Ta kultura se samoodržava zahvaljujući entuzijastima. Teško je, ali ta prgavost je tu i treba da bude, da bode oči, da pušta svoj rad u javnost ljudima koji to ne vole, ali im je potrebno.
OBRATI PAŽNJU
Pomenuo si da je teška održivost. Kod nas u Novom Sadu ima omladinskih i alternativnih mesta za mlade koji se gase ili su pred gašenjem, jer nemaju novca da funkcionišu. Da li je slična situacija u Skoplju?
Zavisi od toga da li pričamo o omladinskim centrima ili socijalno-kulturnim centrima. Postjugoslovenska tranzicija je nosila sa sobom privatizaciju na sve u državi i na tapetu je bila radnička klasa. To je izazvalo revolt kod ljudi koji su se udružili u grupe, od kojih su nastali socijalno kulturni centri – mesta gde se okupljaju i druže. To je kulturni centar "Točka", na primer, AKSC, socijalni centar "Dunja". Oni su našli neki model koji funkcioniše za njihove potrebe. Centar "Jadro", na primer, ima javno-građanski model zbog kojeg im opština daje pare za osnovne stvari kao što su voda i struja, a oni sami prave program i realizuju izložbe, svirke, predstave i slično. To je neki novi model koji pokušavaju da uspostave u Skoplju i Kavadarcima. Omladinski centri proizilaze iz zakona za mlade. To po meni ne funkcioniše, to je samo papir, neka državna zamisao. Zamišljeno je tako da se mladima da prostor, ali ti centri nemaju strukturu i funkcionalnost. Otvoreni su u nekoliko gradova, ali te centre mogu da preuzmu partijski poslušnici i da od toga naprave prostor gde će širiti propagandu. To je paralelan proces od vaninstitucionalnog funkcionisanja alternativne kulture, koja funkcioniše samostalno. To su mesta gde ljudi sviraju, prave izložbe, a posle publika može da dođe i to isto radi. Tako ide publika na publiku i mislim da je to način koji funkcioniše, iako trenutno cela scena nema mnogo novca i bori se za opstanak.
Šta je ono što Skoplje može da ponudi mladima, a šta je ono što mladi mogu da ponude Skoplju?
Skoplje mladima može da ponudi "Mladenski kulturni centar" (MKC). To je naš drugi dom, jer tu uvek možeš da se osetiš mladim. Tu je i skulptura Malog princa, za mlade koji ne žele da porastu. Trenutno se održava i 41. izdanje "Skopje jazz festivala". To je jedna velika tradicija koja se prenosi s generacije na generaciju. Taj festival dosta privlači mlade ljude. Publika tu dobija edukaciju, zabavu i druženje sa umetnicima. Imamo i "Zdravo mladi festival" koji organizuje MKC na godišnjem nivou. On pruža šansu mladim i novim bendovima koji nisu toliko slušani i primećeni, za razliku od nekih drugih festivala koji peru pare na bendovima za široku narodnu masu. Ljudima je toga preko glave. Samo se gleda komercijala i širi šund. Ne misli se na edukativni i kulturni deo za mlade.
OBRATI PAŽNJU
Kroz rad sa mladima, šta si primetio da njima u Skopju najviše smeta, šta ih žulja?
Moja generacija nije imala mogućnost da ode negde i vidi nešto. Nije bilo interneta, realnost nam je bila ovde. Nismo imali mogućnost da donesemo novi pogled na život, dok današnji mladi to imaju. Oni gledaju šta rade njihovi vršnjaci u Srbiji, Bugarskoj, Grčkoj, Americi, Kongu, Argentini i tako nešto žele da imaju kod kuće. To nezadovoljstvo se iskazuje na neki način, mislim da se generiše na internetu. Pokušavaju i traže neku promenu preko društvenih mreža. To im je način komunikacije i mesto za predstavljanje sebe. Mislim da je potrebno da mlade shvatimo, a ne da im sudimo. Ne treba govoriti ono "e, u moje vreme." Treba sesti s njima i pitati ih šta vole, šta im je potrebno, kakvi alati su im potrebni. Možemo mladima preneti iskustvo, ali mlade treba slušati, šta im je potrebno, kakvi su trendovi, kako žele da rade, na koji način da funkcionišu sa okolinom. Mislim da mlade treba slušati, koliko god to zvučalo kao kliše. Ne treba da pravimo projekte za mlade, ako im to u suštini neće biti od koristi da posle sami prave nekakve promene.
Razgovor sa Bojanom možete poslušati u novom izdanju emisije Pop up:
S. Rudakijević
