Književnost treba da imitira stvarnost, ne da je kopira

Bojan Todorović predstavnik je mlade novosadske scene pisaca, koji se podjednako posvetio i prozi i poeziji. Objavio je jednu zbirku pesama, mnogo priča, a u najavi je i roman na kojem vredno radi. Književi krugovi su prepoznali njegov rad, ne samo u Srbiji već i u regionu, gde je čest gost književnih večeri i festivala posvećenih pisanoj reči. Nedavno je učestvovao i na manifestaciji "Booktown" koju je organizovala Fondacija EPK 2022. 

"Ekipa iz knjižare 'Bulevar Books' pozvala me da govorim u okviru ovogodišnjeg Booktowna, zajedno sa mojim kolegama Dubravkom, Stašom i Đoletom. Sve je moderirao Nikola Škorić u ulozi Borisa Fabule, a sam događaj nazvan je 'Fabuloze'", ispričao nam je Bojan na početku razgovora u okviru emisije "Dnevna soba" Oradija.

Kada si počeo da pišeš?

Prve književne korake napravio sam krajem srednje škole u školskim magazinima, a kako sam ja iz Šapca objavljivao sam nešto i u lokalnim šabačkim novinama. Tamo sam završio osnovnu i srednju školu, a fakultet sam upisao u Novom Sadu. Već na početku studiranja često sam odlazio u Crnu Kuću CK 13 i tu sam video radionicu kreativnog pisanja koju je vodio novosadski književnik Bojan Krivokapić. Prijava je bila u vidu nekoliko radova koje sam poslao, primili su me i tako sam nekako upao u savremeni književni svet.

Ima li to uopšte veze sa tvojim fakultetom i profesionalnim zanimanjem ili nema?

Pa, nema. Upisao sam informatički smer na Ekonomskom fakultetu, ruku na srce, bojao sam se kako bih u budućnosti preživljavao sa književnošću i mislim da tada, na početku fakulteta, pisanje nisam shvatao toliko ozbiljno. Uvek je to bio hobi i nameravao sam da studiram nešto što će mi donositi mesečna primanja, a pisanje da ostavim za slobodno vreme.

Koliko su teme, kojima se u svojim delima baviš, na ekonomsko-računarskom talasu?

Iskreno, nisu mnogo. Ali, postoji ipak neka poveznica u tom kreativnom procesu. Programiranje jeste tehnički dosta ustrojeno, ali pruža slobodu da uradiš stvari na neki svoj, zanimljiv način. Slično je da na početku postoji problem praznog papira, isto kao i kod pisca, pa kad se krene od nule izazov je kod oba posla i na taj način imaju dodirnih tačaka. U samim pričama sam nekoliko puta pisao o likovima koji su programeri, ali nisam zalazio mnogo u samu struku.

Onda se postavlja ono večito pitanje, a to je koliko tebe ima u svim tvojim pričama i pesmama?

Trudim se da pišem o temama, ne nužno o sebi i svojim iskustvima, nego o nekim emocijama koje pokušavam da kanališem kroz likove. Ili, ukoliko je reč o poeziji, onda kroz slike. Dakle, u pitanju jeste fikcija, ali konstantno pozajmljujem iz svoje stvarnosti. Pišem o problemima i emocijama ljudi koje znam, koje sam čuo, nešto što me zainteresuje i onda pokušavam da se s tim igram.

Pisci se uglavnom odluče za jednu formu, za poeziju ili prozu, a ti koristiš i jedno i drugo. Kako odlučiš šta će na papiru biti, kad kreneš da obrađuješ određenu temu?

Kada smislim temu kojom ću se baviti, brzo imam input o tome da li želim da to bude pesma ili želim da bude priča. Za neke teme jednostavno imam osećaj da bih mogao ili morao da to ispričam na duži način, dok su kod poezije više u pitanju fragmenti ili slike. Nisam rob forme, trudim se da mi i jezik u prozi bude poetski, pa kada neko čita priče može da pretpostavi da pišem i pesme. Pokušavam da napišem roman, postoji taj standard da pisac treba da ima roman, kratke priče se ne vrednuju toliko. Rukopis imam i pokušavam da ga završim, ali konstantno nisam zadovoljan, pa moram na tome još da radim.

Kako znaš da si napravio pravu stvar, odnosno, koliko ti se često dešava da zgužvaš papir, stisneš delete, razbiješ kompjuter...?

Poznajem dosta ljudi koji se bave pisanjem, a tu spadam i ja, koji su perfekcionisti i nikad nisu zadovoljni. To je proces koji bukvalno može nikad da ne stane. Mislim da je jako važno da se jednom udari rez, da se kaže to je to i ovo može da živi neki svoj život van mene. Na tekstu može da se radi konstantno. Trenutno, na primer, čitam Mirka Kovača, našeg pisca koji je znao da promeni svoje knjige i nakon 20 i više godina. Taj proces može da bude neprekidan, ali mislim da se u jednom momentu treba zaustaviti i završiti delo.

Šta se dešava kada se stavi tačka na delo, gde ide mlad čovek sa tim rukopisom, kome se obraća, na koja vrata kuca?

Čini se da je to jako jednostavno, laiku može da se učini da se objavljuje puno knjiga, deluje da nikad nije bilo lakše objaviti knjigu. Ako pre tog niste ništa objavili, to jeste problem. Izdavačima nisu zanimljivi autori koji komercijalno nemaju potencijal. Nije u pitanju neki veliki tiraž, već jednostavno, izdavačima nije zanimljivo ukoliko autor nije poznat široj publici. Najbrži put, i moj put, jeste preko konkursa za neobjavljenu knjigu. Konkursi postoje, ima ih puno i po Srbiji, ali i Bosni, Hrvatskoj, neki su tematski, neki poetski. Tu takođe dođe desetine, možda i stotine knjiga, žiri odabere koga će objaviti. Moj put je bio takav, a to je put i mnogih mojih kolega sa kojima sam u kontaktu, žiriju se dopalo to što sam poslao, odlučili su da to nagrade i objave. Naravno, postoji i opcija da ne želite izdavača, ali onda ceo posao morate da uradite sami. Internet je tu dosta zgodan, ako je neko vešt može da dobije lepu pažnju na Instagramu i Fejsbuku, pa posle toga mogu lepo da prodaju knjigu ili imaju lakši pristup izdavačima.

Pretpostavljam da, kada se čovek obogati od prve knjige, razmišlja da se isključivo bavi pisanjem?

Milsim da je to baš, baš redak slučaj. Siguran sam da bi dosta ljudi voleleo da može da živi od teksta, a mnogi i nađu kompromis u tome. Neki se bave novinarstvom ili kopirajtom kao vrstom zanatskog pisanja, ali mislim da je jako teško živeti isključivo od autorskog teksta. Ti honorari su mali čak i za mnogo poznatije i afirmisanije pisce.

Koliko patiš od forme? Stih se kod tebe rimuje ili baš i ne mora?

Uh, pa uopšte ne. Kad sam počeo da čitam poeziju, odmah sam čitao savremene autore poput Bojana kojeg sam već pomenuo, a tu su i Goran Stamenić i Đole Majstorović. U poeziju sam ušao kao u neku savremenu stvar, u kojoj se dosta ekperimentiše, igra s jezikom i praktično nisam nikad pisao u rimi pa od toga odustao, nego sam odmah krenuo da pišem svakodnevnim jezikom i nisam se držao nikakvih strogih formi.

Šta radiš kada neko pogrešno razume šta je pisac hteo da kaže?

To ume da bude problem (smeh). Ispravim ljude, odnosno, kažem im šta sam mislio jedino ako mi na određeni način politčki ne odgovara, odnosno, ako je neko baš potpuno promašio. Recimo, ako neko pomisli da sam napisao tradicionalnu patriotsku pesmu, Ne pišem o tome, ali volim da se igram sa nekim, na primer, starim pesmama koje smo čitali u čitankama. Volim da odatle nešto pozajmim, preradim i na svoj način oblikujem dajući mu posvetu. Tu i rima može jako dobro da funkcioniše i da zvuči, da ima smisla.

Kakva je stvar kod tvojih priča, ima li momenata da se neko prepozna pa se naljuti ili pak bude ponosan?

Činjenica je da se mi svi igramo sa autobiografskim ili nekim sudbinama, ali se kod mene još uvek niko nije prepoznao. I kad baziram lika na nekom koga znam i kad znam da je pročitao, taj to vrlo teško može da prepozna, jer razradim lik u potpuno drugom smeru. Jako retko uzmem lik i preslikam ga iz realnog života. Uglavnom uzmem neke njegove osobine ili emocije i dam mu neki potpuno novi život. Ipak književnost treba da imitira stvarnost, ali ne da to i bude stvarnost i da je kopira.

Na čemu trenutno radiš, šta će novo stići u nekoj bližoj budućnosti?

Radim na rukopisu koji privodim kraju i sad sam upravo u momentu gde bi trebalo da se zaustavim, da meni bude dovoljno dobro. Ostali su mi fini radovi, 90 odsto sam zadovoljan. U narednom periodu ću videti da li će to biti neki izdavač ili ću opet ići preko nekog konkursa. Nadam se da će se druga zbirka pesama konačno pojaviti i da će moći da se nabavi i čita. Priče stalno pisakaram, razmišljam o tom romanu. Videćemo.

Kažu pesnici da su im pesme sve jednako drage, kao deca. Je l' to stvarno tako ili ima nekih koji ti dosade?

Nije to baš kao bend koji svako veče svira svoje hitove, pa ih neka pesma umori. Mada, ima nekih pesama koje mi brže dosade, a ljudi ih zavole. Imam osećaj da meni bude dosadno da ih čitam pa će to biti i publici. Zapravo je to samo moj osećaj. To je uglavnom moj osećaj. Bio sam nedavno u Zagrebu, pre toga u Beogradu i čitao pesme sasvim drugim ljudima, a meni deluje da su slični ili isti ljudi, pa imam osećaj da će to njima biti dosadno, mada su to potpuno drugi ljudi i njima se uglavnom to dopada.

Region te je baš lepo prihvatio, koliko mlad čovek može da prezentuje svoju pisanu reč po regionu?

Na internetu, pogotovo Fejsbuku su se ljudi jako lepo povezali. Postoje online časopisi, pogotovo po Bosni i Hrvatskoj gde se poezija konstantno čita i objavljuje. Sa njima imam jako dobru komunikaciju i bio sam na par festivala, poput onog u Zadru, Mostaru, Zagrebu... Dešava se komunikacija, ne mogu da kažem da sam nešto previše čitan, ali postoji određeni krug ljudi kojima to znači i koji se obraduju kada izađu neke nove pesme.

"Kroz trepavice"

Ležao sam nepomično obliven hladnim znojem

Dečaci su se i dalje tukli, a ja sam ležao

Plavom dečaku ispalo je oko

Plačnim glasnom vikao je: "Zvaću tatu, zvaću tatu"

Mene su oborili, ali sam jednom dečaku slomio zub

Tri devojčice preskaču lastiš

Posmatram njihove tanke noge kako se ljuljaju na obdanici

Veliki je odmor i sve je uobičajeno

Plavi dečak vrišti bez oka

Niko ga ne čuje i ne mari za njega

Gledam ga kroz trepavice i razmišljam

Znam kako izgleda slomiti zub nekome

Ova pesma će se naći u jednom zanimljivom zborniku, biće to kompilacija mlade novosadske scene poezije, gde će biti predstavljeno tridesetak pesnika i nadam se da će to sve biti objavljeno do kraja godine.

Bojanovo gostovanje u Dnevnoj sobi Oradija poslušajte ovde:

Jovan Vanja Marjanović

foto: privatna kolekcija