Društvo / Intervju
Cirkus je rokenrol na kvadrat
Milan Manić je jedan od pionira savremenog cirkusa na ovim prostorima, pošto je sa grupom entuzijasta još 2008. godine pokrenuo organizaciju Cirkusfera. Njihova namera je da afirmišu savremeni cirkus i razbiju predrasude o tome da su cirkuske veštine "dečija stvar" i služe samo za zabavu. U tome su sa njim i supruga Vladana, takođe cirkuska umetnica i njihove dve ćerke.
U Dnevnoj sobi Oradija razgovarali smo o tome kako izgleda život jedne savremene cirkuske porodice, o tome šta je zapravo savremeni cirkus i po čemu se razlikuje od tradicionalnog, ali i kako se postaje cirkuski umetnik.
"Savremeni cirkus u mnogome je odstupio od tradicionalnog koncepta koji podrazumeva izvođenje cirkuskih veština, tačke koje povezuju klovnovi i iskorištavanje životinja u nekoj kabaretskoj formi. Savremeni cirkus, pre svega ne koristi životinje! To je skup umetničkih disciplina i cirkuskih veština. Taj izraz kombinuje pozorište, ples, muziku, pre svega rokenrol. Nastao je sedamdesetih godina u Francuskoj i tamo se razvio, a zatim u Kanadi i tako dalje širom sveta. To je, prvenstveno, teatarska forma izražavanja koja u svojoj izvedbi koristi cirkuske elemente.To više nije samo i isključivo zabava, ima dublji smisao, prenosi važne poruke", kaže Milan na početku razgovora za Oradio.
Kako si se ti lično zainteresovao za cirkus?
Bavio sam se amaterskim pozorištem još u srednjoj školi, a ceo život sam sportista. Nekako, kroz te aktivnosti, upoznaš razne ljude i tako sam ja naišao na cirkus koji me je odmah zainteresovao. Zanimljivo je, kreativno, pruža mogućnost za putovanja, da upoznaješ mlade i kreativne ljude. Počeo sam prvo da žongliram, pa da se bavim "klovnom". Posle sam četiri godine bio doktor-klovn u beogradskim i novosadskim dečijim bolnicama i na kraju sam, sa jednom grupom ljudi, osnovao organizaciju Cirkusfera sa željom da probamo da razvijemo savremeni cirkus kao umetničku formu i kod nas, u Srbiji.
Šta si po profesiji?
Ja sam profesor fizičkog. To mi je puno pomoglo, pošto se bavim i cirkuskom pedagogijom, radom sa mladima. S druge strane, u cirkusu je bitan balans, koordinacija pokreta i u tom smislu mi je bavljenje sportom olakšalo napredak.
Milan Manić
Koje su to discipline u svaremenom cirkusu? Da li postoji neka podela?
Koliko god savremeni cirkus želeo da se distancira od tradicionalnog, to je nemoguće. U suštini svega je veština. Na njoj se, isključivo, bazira tradicionalni koncept, dok je savremeni mnogo više od toga. Od disciplina tu su žongliranje, vazdušne akrobacije, trapez, svila, ring, tu je i balans-hodanje po žici, po "opuštenom konopcu", partnerska gimnastika i akrobatika, akrobalans, piramide. Tu su klovnovi... Iluzionosti su neka druga grana, magija, mađioničarstvo, koje je usko povezano i sa cirkusom. U poslednje vreme, jako je popularna tzv. "nova magija" koja se razvija u Belgiji, Francuskoj, Britaniji. Tradicionalni cirkus objedinjuje sve te veštine, dok u modernom postoje i predstave koje čini samo jedna veština, npr. akrobatska ili isključivo žonglerska.
U svetu postoje specijalizovane škole, akademije cirkusa, toga kod nas nema?
Tako je, na žalost, mi smo prva generacija saavremenih cirkuskih umetnika. Pošto kod nas nema edukativne ustanove za to, mi smo se obrazovali sami, preko radionica, "masterklasova" u inostranstvu a dovodili smo i predavače ovamo, u Beograd, Novi Sad i druge veće gradove. To je neformalan sistem obrazovanja, dok je u svetu to uređeno. Postoje i pripremne cirkuske škole, posle kojih se ide na akademiju koja traje 3-4 godine i ti, na kraju, imaš formalno obrazovanje cirkuskog umetnika. Francuska u tome prednjači.
To znači da je kod nas percepcija cirkusa na niskom nivou i da se na cirkus gleda kao na neke dečije stvari?
Da, upravo tako. Kod nas se cirkus isključivo povezuje sa industrijom zabave i zabavom za decu. To je delimično tačno, ali je cirkus nešto mnogo veće i šire od toga. Nisu ljudi krivi, jednostavno, nema sadržaja gde oni mogu da vide savremeni cirkus. Zato smo mi pokrenuli tu organizaciju, da bismo promenili taj način gledanja.
Kako funkcioniše Cirkusfera?
Osnovani smo u Beogradu, 2008. godine, sa željom da probamo na formalan i sistemski način da približimo cirkus i deci i mladima, ali i odraslima. Želimo da pokažemo šta je sve savremeni cirkus. Udruženje je posle 14 godina postojanja promenilo puno članova, ali nas nekoliko je tu od samog početka i sa zadovoljstvom guramo tu priču. Mnogi nisu iz Beograda, ima nas iz Kinkinde, Hrvatske, ja sam iz Pirota.
OBRATI PAŽNJU
Dosta sarađujemo na regionalnom nivou i povezani smo sa pojedincima i grupama iz Slovenije i Hrvatske. Pošto je to mlada umetnost i nema nas mnogo, shvatili smo da ćemo više i brže postići umreženi na regionalnom nivou. Ljudi vole da se dele, a mi volimo da se umrežavamo. Tako smo pokrenuli i festival CirkoBalkana. To je regionalni, putujući festival, sa umetnicima iz regiona. Dešava se u cirkuskom šatoru tako da svi imaju prostor za rad.
Taj šator, koji vi imate, nije uobičajena stvar danas. Kako savremeni cirkus nastupa? Da li i dalje postoji onaj nomadski način života?
Danas to, bar u svetu, funkcioniše na malo višem nivou. Cirkus je prešao iz šatre u pozorište. Više nije samo "kružno izvođenje", nego i frontalno. Ali, mi smo se odlučili da kupimo šator. Prednost toga je što si nezavistan, što imaš slobodu kretanja i možeš i drugima da ponudiš prostor za rad. Jednostavno, imaš objekat koji je multifunkcionalan, a tvoj je i nezavistan si. Kod nas i u regionu nema adekvatnih prostora za savremeni cirkus. Potrebni su fizički uslovi, visina da bi mogao da razapneš sajlu, trapez, svilu... Zbog toga smo mi odlučili da investiramo u šator i ponudimo ga kao prostor za stvaranje.
Festival CirkoBalkana postoji deset godina i organizujemo ga sa udruženjem Cirkorma iz Zagreba. Svake godine se održava u Zagrebu i Beogradu, bude i u Ljubljani i Puli, a bio je i u Novom Sadu, 2018. Želja je da se podrži lokalna cirkuska scena. Tokom desetak dana festivala, glavni deo je izvođački program, u kome gostuje desetak predstava iz svih krajeva, a između se organizuju radionice za decu, pa i profesionalne radionice koje drže inostrani umetnici. Tu je i prateći muzički program, debate. CirkoBalkana je poslednje četiri godine i prateći program Bitef festivala. Ideja tog festivala je da smo svi tu zajedno i da nema razlika medju ljudima. Cirkus dosta radi na inkluzivnosti, otvorenosti, razbija predrasude i politički je angažovan. Nema tu elitizma.
Da, to je oduvek bilo mesto gde i ljudi sa nekim "nedostacima" mogu, u stvari, da budu zvezde!
Upravo to! Nema elitizma, dostupan je svima i za sve. Pitao si me i za taj način života... Da i dalje se putuje, mi smo nomadi. Cirkus je nekako način života. Rokenrol na kvadrat, jer je tu uključena cela porodica. Moja supruga je takođe cirkuska umetnica i dvoje dece. Svi idemo na putovanja. Deca su sada u uzrastu da počinju da kapiraju, devojčice imaju šest i osam godina. Mi provodimo dosta vremena na putu. Sezona počinje u aprilu i završava se u novembru. Mi smo tih šest meseci na točkovima, u kamp kućici. Prvo Zagreb dva meseca, pa Beograd, između toga je primorje, Ljubljana...
A šta radi tvoja supruga? Koje cirkuske veštine?
Ona žonglira hula hopom, radi "klovna", balanse, hoda na štulama. Takođe, zajedno radimo edukaciju.
Zvuči kao film, kao nečiji san.
Da, ali nije baš jednostavno. Moraš to da voliš. Mi smo "slobodnjaci", nemamo fiksnu platu. Mi se trudimo da tokom sezone napravimo "zimnicu". Nije jednostavno, to je posao od 0-24. Konstantno je "hali-gali". Nikada nismo hteli da odustanemo, uprkos tome. Znamo da smo pioniri i da je teško, ali znamo da to želimo i da je to jednini put za nas.
Koji su najlepši momenti takvog života?
Pre svega, za mene, to je sloboda! Živimo životom koji ne sputava. Stalno smo napolju, deca su slobodna, kreativna, puno se družimo, posećujemo festivale. Svi zajedno jedemo, uvek je to napolju, gde je 10-15 ljudi. Život na kampovanju! Mi smo umetnici i uvek smo tako hteli da provedemo svoj život a ne zaradjujući novac.
Ako neko želi da nauči te veštine, šta je potrebno, koji je najbolji uzrast za to? Kada nije kasno?
Idealno vreme je osnovnoškolski uzrast, ali može i srednja škola. Naročito ako je neko već imao neka fizičke aktivnosti ranije. Cirkus razvija razne aspekte ličnosti, koordinaciju, kondiciju. Razvija i osećaj za grupu, pripadnost grupi, sigurnost, poverenje. Cirkus se primenjuje i kao forma, rekreativno. To je celoživotno učenje, može da se radi i sa 60 godina, da žongliraš, recimo. Žongliranje je sjajno za decu, razvija fokus i pamćenje, razdvaja levu i desnu hemisferu mozga. Na kraju, deca uče da se igraju, a šta je život drugo nego igra!
Milanovo gostovanje u Dnevnoj sobi Oradija poslušajte ovde:
Marko Jakovljev
fotografije i video: Cirkusfera
