Apsurdno je ne biti roker u Srbiji

Novosadska knjižara Bulevar Books specifična je po tome što već pune dve godine organizuje svirke autorskih rok bendova iz zemlje i regiona. „Knjižara koja svira“ ulazi u treću sezonu koncerata i svojim posetiocima obećava nastavak započetog serijala, a najdogovorniji za celu ideju, ispred svog kolektiva je svakako Srđan Đurđević, pokretač ove ideje. „Knjižara Bulevar Books nije prodavnica knjiga. To smo želeli da izbegnemo u svakom slučaju, a zamišljena je kao kulturni prostor u kojem se susreću ljudi iz različitih oblasti kulture. Ono po čemu smo prepoznatiljivi je nešto što smo pokrenuli pre dve godine, a to su koncerti na kojima smo izgradili identitet. Ovog vikenda ulazimo u treću sezonu koncerata nastupom benda Nežni Dalibor iz Beograda, koji su predstavnici nove srpske scene“ ispričao nam je Srđan na početku razgovora u okviru emisije Dnevna Soba Oradija.

Ako vratimo malo vreme u nazad, kako ste došli na ideju da organizujete koncerte u knjižari?

Uvek smo imali ideju da spojimo knjigu i muziku mada smo u prethodnom prostoru imali dosta poteškoća da to uradimo jer je sam prostor bio neadekvatan. I pored toga radili smo par akustičnih svirki, ali tek kada smo se preselili na ovo mesto dobili smo i uslove da to počnemo da radimo. Pre svega, namera nam je bila da knjižaru otvorimo što većem broju ljudi jer ih ljudi generalno doživljavaju kao učmale dosadne prostore gde dolaze ljudi koji samo čitaju i ne bave se ničim drugim. Ovim gestom smo hteli da otvorimo vrata i drugim ljudima i približimo knjigu i ostalim ljudima. S druge strane, volimo muziku i želeli smo da promovišemo neke dobre vrednosti

U početku su nastupali kantautori da bi kasnije Bulevar Books otvorio vrata i bendovima sa celom postavom. Kako birate koji bend će svirati u knjižari?

Pre svega prema ličnim afinitetima i senzibilitetu. Bilo je par iskoraka kada sam pozivao bendove na preporuku ljudi čiji ukus poštujem, ali uglavnom su to bendovi koji se nama sviđaju. Krenuli smo dosta stidljivo i nismo mogli da zamislimo da će da se razvije u ovaj format koji je danas. Publika je imala prilike da uživa u svirkama ozbiljnih bendova koji su nastupali u kompletnim sastavima. Mislim da smo počeli nastupom Koleta iz Velikog Prezira, bila je tu i Ana Ćurčin, a mislim da je Mumin prvi nastupio u nešto proširenijem sastavu i aranžmanu. Tako je, korak po korak krenulo, a ako bismo tražili neku prekretnicu onda bi to možda bio koncert Ramba sa celim bendom. Kada sam mu objasnio šta želimo i zašto želim da se muzika uključi u ceo koncept, da knjižari treba dati novi život i da su ovakva mesta u zamiranju on je to prihvatio, doveo ceo bend, svirao u punom formatu i onda smo i mi shvatili da prvo prostorno, a onda i tehnički može sve to da se uklopi. Posle toga smo krenuli bez ograničenja.

Koji bi koncert izdvojio iz prethodne dve sezone?

Pa možda je to sam početak, koncert benda Kanda, Kodža i Nebojša kojima sam veoma zahvalan na svemu što su uradili za nas, koji su svirali na otvaranju knjižare, tačnije ispred samog prostora. Oni su do sada tri puta nastupali, a taj prvi koncert smo mi poklonili gradu, bio je naravno besplatan. Iako je jako teško izdvojiti od svih koncerata koje smo uradili, lično sam najviše bio oduševeljen ekipom iz Slovenije. Muziku, uopšte, intuitivno hvatam i lutajući po internetu našao sam bend Koala Voice. Njihov nastup mogu da istaknem kao jedan od najboljih a sam bend kao jedan od meni najdražih i najboljih iz regiona. Pored njih otkrovenje mi je i bend Slonz iz Šapca. To su tri mlada momka, sjajni kao osobe i odlični muzičari koji neguju neku vrstu garažnog pa čak i klasik roka. I u tom smislu se vezujem za ljude, po nekom ličnom senzibiltetu. Većina su dragi, skromni, normalni ljudi i u tom smilsu je super iskustvo sarađivati sa svima njima. U nekih 140 koncerata, možda i više jako je teško reći ko mi je bio najbolji. Bio je tu i Nikola Vranjković koji se uskoro vraća koncertom kod nas,  moram da pomenem i bend Žen iz Hrvatske, pa bend Seine, bio nam je i Vasil Hadžimanov, Bitipatibi,...baš mnogo dobrih koncerata.

Pretpostavljam da problema u organizaciji ovakvih stvari ima dosta. Šta ti sve stvara probleme?

Mislim da pre svega problem pravi kapacitet koji je ipak skroman za ovakve događaje. Da nema entuzijazma ljudi koji rade sve ovo i učestvuju u kreiranju događaja svega ne bi bilo. Tu su svakako i bendovi koji prepoznaju ideju i pristaju da prilagode neke svoje potrebe. Uvek su problem finansije i pitanje kako platiti honorar bendovima? Međutim, oni prihvataju da radimo bez fiksong honorara odnosno na prodate karte. A sledeći problem je publika. Publike nema ni na mestima gde bi moglo da ih bude više, alternativna muzika je marginalizovana, nema prostora u medijima i jednostavno za mnoge bendove ljudi i ne znaju pa se kasnije iznenade kako za njih ranije nisu čuli. Zanimljivo je da je publika uglavnom skoro ista, i na drugim mestima, kada odem na neki koncert koji nije kod nas primećujem iste ljude.

Koliko su bendovi svesni svoje „snage“, svog trenutnog ranga i nivoa kada dolaze u knjižaru da sviraju?

Stvari su tu skoro uvek obrnuto proporcionalne. Dešava se da bendovi koji faktički nisu ni locirani na sceni imaju najviše zahteve, dok, s druge strane, bendovi koji imaju dugu tradiciju nemaju preterane tehnički zahtevne stvari osim onih standardnih, normalnih. To su uglavnom skromni ljudi koji nemaju posebne uslove. Desilo mi se da je jedan relativno poznat bend imao sa nama dogovorenu svirku, žena koja je deo benda sa mnom je sve dogovorila, tačan datum i vreme, da bi me dva dana pre koncerta nazvao gitarista i svirku otkazao. Pogazio je sve dogovore, a nije u pitanju bila viša sila nego prosto nije hteo da svira. Koncert je naravno bio otkazan. Eto, i takve stvari se dešavaju. Imali smo dosta žena koje se bave rokenrolom, šta smatram da je posebno zanimljivo i važno. Bila nam je Una Gašić iz Bitipatibi, Ana Ćurčin, bend Žen, uskoro će nam ponovo doći Sara Renar, bilo ih je naravno još dosta i mislim da je uloga žena u rokenrolu veoma važna.

Koncerti na trgovima gde publika može da vidi svoje omiljene muzičare potpuno besplatno su postali skoro svakodnevica. Koliko misliš da je sve to poljuljalo odnose na sceni?

Bendovi jedva čekaju pozive da nastupe na nekim festivalima ili trgovima jer tu mogu da se predstave široj publici i na taj način mogu da zarade svoju platu. Doživljaj koncerta na otvorenom i u klubu je potpuno drugačiji tako da ne verujem da previše utiče na sve to. Kod nas dolaze ljudi koji vole muziku i mislim da je naš adut pre svega ambijent i atmosfera, odličan zvuk koji hvale i publika i bendovi. Meni je to nekako najvažnije.

Naš grad će uskoro biti evropska prestonica kulture. Sa Fondacijom EPK 2021 napravili ste saradnju na projektu Doček, a kako ti vidiš vašu saradnju u narednom periodu?

Sa njima imamo korektnu saradnju. Neke ljude iz Fondacije sam upoznao i tamo zaista ima super ekipe, mada ih lično od ranije ne poznajem. Ideje su im odlične, ali mislim da je problem u tome da je u najgorem momentu postavljen zahtev, ne njima nego celoj zemlji, da se kultura podigne praktično iz pepela. Ovde kulture gotovo i da nema, ona je praktično marginalizovana i sada je, pogotovo pred Novim Sadom, nekadašnjom srpskom Atinom, ogroman posao da se to vrati a sve je faktički istrošeno. Sve to deluje da je isforsirano i na silu pogotovo u političkom ambijentu ljudi koji vode i odlučuju. Oni većim deom ne znaju šta je kultura, čemu to služi, pri tom i ne radi, i od toga nema nikakve vajde. Od toga su svi uplašeni i oni ljudi koji imaju dobre namere i ideje ne znaju šta smeju da rade a šta ne. Napravljen je takav ambijent koji utiče na sve, kako na te političare tako i na ekipu koja se bavi organizacijom. Svi oni opipavaju i gledaju kakva će se atmosfera stvoriti u odnosu na neki impuls koji se pusti i onda na to reaguju. Nema trenutno opipljive intencije, staze kojom će se ići. Sve je ovo iz mog ugla, stvar je za diskusiju i nemam dovoljno informacija o svemu, ali meni to tako deluje. Sudeći po onome što se dešava u knjižari grad nema kapaciteta za kulturu jer isti ljudi dolaze na koncerte, isti ljudi kupuju knjige i iz toga može da se izvuče određeni zaključak. Nema dovoljno klice da se razvije i proširi, ljudi se većinom napajaju iz medija, štampe i televizije gde im se ništa dobro ne nudi.

Da se vratimo na muziku, koliko misliš da je regionalna muzička scena povezana, ako govorimo o muzičkim pravcima i stilovima?

Mislim da je scena povazana na ličnom nivou i da su kontakti između samih bendova i muzičara jako dobri i kvalitetni. Što se tiče žanrovskog i stvaralačkog dela ne vidim posebnu povezanost. Propoznaje se zdrav autorski momenat kod svih, naši bendovi su rado viđeni u okolnim zemljama kao što su i regionalni kod nas. Mislim da je autorska scena našeg regiona veoma jaka, gde posebno dominira beogradska scena sa bendovima poput Repetitora, Nežnog Dalibora, Straight Mikcey and the Boyz, Artan Lili, a ima i novih kao što je na primer Buč Kesidi koji su nedavno imali koncert u CK 13 za koji sam čuo da je cela karlovačka gimnazija išla na koncert i gde se tražila karta više što je zaista sjajno. Mladi ljudi ipak prate kretanja na autorskoj sceni i nije sve ova mutant muzika iDJ kanala.

Čiji koncert bi lično najviše poželeo da se desi u knjižari Bulevar Books?

(smeh) naravno, ono za čim ginem je moj omiljeni bend iz Vinkovaca, bend Majke. Mislim da je njihov unplugged koncert iz 2007. godine najbolji na prostoru bivše države i da bih time ostvario svoje dečačke snove. Teško, ali imam veliku ambiciju i želju da se to desi. Ako se desi neki dobrotvor da sve to podrži i Bare pristane, što da ne. Da mi je neko pre dve godine rekao da ćemo sve ovo uspeti ne bih verovao. Čak i da sad prestane ostala bi uspomena na jedan jako dobar period u kojem smo makar jednog mladog čoveka „inficirali“ rokenrolom. Za mene to nikad nije bila samo muzika, nije to samo zabosti kabel u pojačalo i drndati po gitari. Rokenrol je kulturološki rad, intencija ka zdravim stvarima. Ne biti roker u Srbiji, nemati otklon od ludila u kojem živimo, za mene je to apsurd. Možda u nekoj Švedskoj, biti pasivan i ne reagovati na stvari je sasvim u redu, ali ovde, mislim da je biti roker u Srbiji prosto imperativ.