Fudbaler zaljubljen u pozorište

Ivan Lakićević Mogli standardni je prvotimac novosadske Vojvodine na poziciji desnog beka od njegovog dolaska u ovaj fudbalski klub, već pune tri godine. Svojim zalaganjem i odnosom prema klubu i igri skrenuo je pažnju na sebe, a novosadska publika često njegove požrtvovane poteze, uz odobravanje, nagradi aplauzima. Međutim, ovog mladića koji ima samo 24 godine, možete sresti ne samo na sportskom terenu već i u pozorištima po Beogradu i Novom Sadu ili na koncertima kvalitetne pop i rok muzike. 

"Jako dobro smo počeli ovu sezonu, odlično smo radili, pa je i uspeh u vidu četiri pobede nekako normalno došao. Imamo najbolje uslove za rad, odličnu ekipu i stručni štab. Vojvodina je veliki klub i ovde sam prihvaćen sjajno već od prvog dana, a sad će biti skoro pune tri godine. Malo smo pokvarili utisak na meču protiv Partizana, pošto smo izgubili pred kraj, mislim da smo zaslužili bod, ali to je fudbal. I mi smo znali da pobedimo u poslednjem minutu, kao protiv Čukaričkog, na primer. Idemo dalje, spremamo se za naredne mečeve", ispričao nam je Mogli na početku razogovora za Oradio.

Od početka sezone Vojvodina je primila samo jedan gol. Kako si ti zadužen za odbranu, deluje da ste kolektivno dobro odradili posao. Da li si zadovoljan svojim nastupima do sada?

Mislim da sam za sve tri godine, koliko sam ovde, dao svoj maksimum na svakoj utakmici i treningu, a vidim da to cene i ljudi iz kluba i navijači. Imam dosta kontakata sa navijačima na društvenim mrežama, svi su me lepo prihvatili iako sam rodom iz Beograda i tamo sam napravio prve fudbalske korake. Ja sam zavoleo Vojvodinu, ljude u Novom Sadu i osećam se kao domaći. Za mene je svaka utakmica novo dokazivanje, uvek može bolje, ali sam zadovoljan onim što sam prikazao do sad.
 

Koliko se privatno družite van terena? Da li ste više drže između sebe odbrambeni igrači i napadači posebno ili to nema nikakve veze?

Svi smo u timu dobri međusobno, ali normalno je da u privatnom životu ne ide svako sa svakim, svako ima neka svoja interesovanja. Lično se najviše družim sa Antićem i Subotićem i normalno je da se ne možemo družiti svako sa svakim. Antić i Subotić su iz Beograda, pa kad imamo slobodan dan najčešće sam sa njima. Naravno, kad smo na terenu onda smo kao jedan, uz veliki profesionalizam.

Svako dete kad počne da igra fudbal želi da postigne gol. Kao odbrambeni igrač nisi često u prilici, niti je to tvoj zadatak da daješ golove, ali, koliko ti nedostaje taj osećaj i zvuk lopte u mreži?

Kao klinac sam igrao desnog veznog, u napadu, ispred moje trenutne pozicije tako da mi to nije strano. U mlađim kategorijama sam prebačen na beka, još u vreme kada sam bio kadet u redovima Crvene Zvezde, zato što su smatrali da mogu uspešno da se ubacujem u napad i dobro da odradim odbrambene zadatke. Naravno, voleo bih da postignem prvenac za Vojvodinu, mnogo bi mi to značilo u narednim utakmicama i karijeri uopšte.
 

Svoj život si posvetio fudbalu ali te ljudi često sreću i u pozorištu. Kako te je privukla magija pozornice?

Generalno, uvek sam težio da budem "isti, poseban, slobodan i samo svoj", kako bi to rekao Cane iz Partibrejkersa. Jednostavno, nikad nisam bio kao drugi, niti sam to želeo, a nekako ni drugi nisu bili kao ja. Pozorište me je privuklo još kad sam sa sedam godina prvi put došao u Jugoslovensko dramsko. Nekad se šalim da mi je to matično pozorište a da u ostalim gostujem. Idem često i u Narodno pozorište, Atelje 212, Zvezdara teatar, Beogradsko dramsko... Bio sam i u SNP-u. Obožavam pozorište, zato što je to prava magija uživo. Razmena energije između glumaca i publike je fantastična i ja sam zaljubljen u glumu kao profesiju.

Želja mi je jednog dana da upišem FDU. Sad je to, naravno, nemoguće jer sam profesionalni fudbaler i to jeste moja najveća ljubav, ali pored toga odmah je pozorište i gluma. Pozorište ne menja svet, nego svest kod ljudi. Žao mi je što ljudi ne posećuju više pozorište, ne mislim da ga ne vole, nego nemaju naviku odlaska na predstave. Kultura je kiseonik jednog naroda i ljudi bi trebalo češće da nađu vremena i volje da se zapute u pozorište. Meni je to krajnji prostor slobode, mesto gde se neguje i sopstveni jezik i biće. Za mene je odlazak u pozorište jedan vid opšte kulture, ja sam se, uz fudbal, tome posvetio, praktično umetnosti uopšte, bez obzira da li je u pitanju opera, balet ili neki dobar koncert. Želeo bih da me to izgradi i da postanem dobar čovek, da ljudi o meni ne kažu da sam samo dobar fudbaler. Tako sam od malena vaspitan, na treninge idem busom, vozom... Iako sam profesionalni fudbaler, nemam i ne vozim kola, prosto, to mi nije trenutno cilj.

Kog glumca ili glumicu bi izdvojio? Koga najviše voliš da gledaš?

Glumci su pre svega pametni, obrazovani i kulturni ljudi i krivo mi je sto se ne ceni umetnost, koliko bi trebalo da se ceni. Velika mi je čast što stalno idem u pozoriste i gledam odlićne predstave i maestralne glumce uživo na sceni, što imam prilike da se družim sa njima posle predstave i da porazgovaramo o svemu. To je za mene nezamenljiv osećaj. Teško je nekog izdvojiti, upozano sam mnogo sjajnih glumaca, sa nekima sam i u kontaktu. Veoma cenim Marka Janketića, Sergeja Trifunovića, Gordana Kičića, Nebojšu Glogovca, Bojana Dimitrijevića, Nikolu Đurička, Vesnu Stanković, Ljubomira Bandovića, Nebojšu Milovanovića, Gorana Šušljika, Radoslava Milenkovića, Borisa Isakovića, Igora Đorđevića, Vojina Ćetkovića, Natašu Tapušković, Anitu Mančić, Vojislava Brajovića, Branislava Lečića, mladog glumca Stefana Trifunovića… Izdvojio bih možda Natašu Ninković, koja je zaista fantastična glumica. Jedva čekam novu pozorišnu sezonu, da uživam u odličnim predstavama sa našim najboljim glumcima i glumicama.

A šta je na tvojoj play listi?

Nije samo rok muzika, volim da slušam i blues i jazz i pop, ali i klasičnu muziku. Rekao bih da sve što je kvalitetno može da bude moj izbor. Sve to ide iz porodice, koja me je tako vaspitala i koja mi daje nesebičnu podršku i ljubav, odrastao sam uz kvalitetnu muziku. Ako pričamo konkretno o domaćoj muzici, tu su svakako Van Gogh, Riblja Čorba, Električni Orgazam, Partibrejkers, EKV, Generacija 5, Orthodox Celts, Death Saw, Eva Braun, Darko Rundek, SARS, Del Arno Bend, The Dibidus… Volim da slušam i Vladu Georgijeva, dok mi je omiljena domaća pop-rok pevačica Ana Stanić. Ima kod mene i ex-yu roka, sve do Arsena Dedića, Josipe Lisac i Kemala Montena. Naravno tu je i kvalitetni strani rok poput AC/DC, Hendrixa, Janis Joplin, Doors… Sve što je kvalitetno.

Pored svega što te odvaja od kolega, dugačiji si i po stilu oblačenja…

Imam neki svoj ukus, ne volim kada vidim da se svi isto oblače. Nemam, naravno, ništa protiv bilo koga i raznih stilova oblačenja, ali često se desi, kada nekog vidite, odmah možete da kažete da je u pitanju fudbaler. Meni je drago što mi to nikad niko na prvi pogled nije rekao. Imam neke drugačije principe, nije to samo odelo. Na primer nisam istetoviran, nemam neku posebnu frizuru, ne nosim trenerke i patike osim kad sam sa klubom, gde to i pristaje i normalno je. Nosim starke, farmerice, a evo danas sam u majici Depeche Mode. Slobodno vreme provodim sa porodicom i prijateljima, to je za mene pravo bogatstvo.
 

Šta bi za tebe bio uspeh u poslovnoj i privatnoj karijeri?

Najbitnije mi je da postanem čovek. Žao mi je što danas svi pričaju o novcu, jeste, takvo je vreme i to je neminovno, ali novac svakako nije najvažnija stvar na svetu. Što se poslovne, fudbalske karijere tiče, ako bi baš mogao da biram, voleo bih da zaigram za Seltik ili Liverpul. Ipak bih prvenstveno voleo da obezbedim normalan život svojoj porodici. 

Dosada, bezidejnost i licemerstvo su glavni poroci vremena u kojem živimo. Moja poruka za sve je da bi posebno mladi, ali i svi ljudi trebalo više da posećuju kulturne sadržaje, da slušaju pravu muziku, da cene prave vrednosti, čitaju knjige, kulturno se uzdižu, da se bave sportom, da budu iskreni, pošteni, svoji, verni i da pomognu kome je potrebna pomoć. Jer kad pomažemo drugima pomažemo i sebi, da vole iskreno i do kraja.

Jovan Marjanović

Foto: Jelena Grlić i Uroš Vojnović