Golman 24 časa na dan

Golman Fudbalskog kluba Vojvodina Emil Rockov nosio je dres najstarijeg prvoligaša na prvenstvenim utakmicama ravno 100 puta. Iako mlad, više puta je biran za najboljeg fudbalera Vojvodine, a poznat je i po tome da je od malena veliki navijač kluba čiji gol brani. 

"Stota utamica u mojoj Vojvodini je jedna od stavki, ili da tako kažem life achievment, koji sam sebi zacrtao da ću uraditi i jedna želja koju sam dostigao. Izuzetno sam srećan i tek nakon ovoga osećam da sam pravi deo Vojvodine. Na žalost, još uvek moja generacija nije ništa osvojila, ali se nadam da će i to vreme uskoro doći", kaže Emil na početku razgovora za Oradio.

Prethodne dve godine za igrače i navijače Vojvodine nisu bile previše uspešne. Ova sezona je lepo krenula, kako ti se sada čini tim i atmosfera u klubu?

Baš sam posle te moje stote utakmice u dresu Vojvodine rekao saigračima, odnosno, zahvalio se na načinu na koji smo svi zajedno doprineli da zapamtimo tu utakmicu, jer smo uspeli da pobedimo čak sa 5:0. To je za nas jako značajno, jer je u poslednjem periodu, od kako sam ja na golu Vojvodine, bilo stvarno puno uspona i padova, na žalost, više padova. Sada se zaista osećamo kao da smo na dobrom putu, iako je tek početak sezone. Treba da nastavimo da budemo gladni pobeda i uspeha, a to smo upravo sada kao ekipa i dobili. Pre utakmice pobeda mora da se vizualizuje i to nam novi šef pruža kroz svoju energiju, harizmu i znanje, a mi to upijamo i kolektivno i pojedinačno. To je nešto što mora da vlada ekipom da bi ona bila pobednička.

Jedan si od retkih igrača koji se zadržao više sezona i dostigao jubilarni broj nastupa, uopšte gledajući domaće prvenstvo. Koliko je teško navići se na stalne promene igrača u timu?

Nikad me to niko nije pitao, a veoma je važno. Puno se osećaju promene i sve to ima uticaja, čak i na privatan život. Važno je s kim provodiš vreme, ne samo na treningu, već i pre i posle, tu su i odlasci na utakmice, pripreme... Naravno, najvažnije je na terenu. Problem je kada nisi siguran šta će neki igrač da uradi i kada sa nekim nemaš neku normalnu konekciju, pogotovo u stvarima koje nisu izrečene, a toga na terenu ima baš puno. Nisu se samo menjali igrači, menjali su se i treneri i uprava i svaka mikropromena utiče na tim i igru. Meni je to veoma važno, iako se na sportsku stranu lako adaptiram, na kraju, ja jesam profesionalac, veći je problem na ličnom planu. Prosto, moramo postati drugari između sebe, jer je to jako važno za tim.

Poznat si i kao veliki navijač Vojvodine. Verujem da ti se ostvarila želja da braniš baš u klubu koji ti je u srcu. Ipak, možda će doći momenat da odeš. Koliko nastup za klub ima veze sa emocijama?

Mislim da je početak priče u emociji. Ja sam voleo Vojvodinu i gledao je pre nego što sam postao njen član i profesionalac. Što se tiče Vojvodine, ljubav je u prvom planu. Vremenom sam postao profesionalac, sportista i životne ciljeve sam usmerio ka bavljenju fudbalom, a sve ostalo sam tome podredio, mogu da kažem i žrtvovao.

Kada si odlučio da postaneš golman?

Čini mi se da je to više mene našlo nego što sam planirao da budem golman. Fudbal sam voleo ali sam trenirao karate. Bilo je to još kada sam imao nekih devet godina, igrali smo ulica protiv ulice, a mene je spazio trener iz fudbalske škole Bolesnikov, pošto sam se bacao po betonu kao nenormalan (smeh). Bio sam najmlađi u ekipi, pa sam bio na golu. Kada me je pitao da počnem da treniram, bio sam očaran činjenicom da će se to desiti jer na to, realno, nikad nisam ni pomišljao.

Pre neki dan video sam klince u mom dvroištu kako igraju fudbal. Jedan mali na golu je dobro odbranio i povikao "Rockov!". Koliko misliš da to nedostaje, pogotovo Vojvodini, da klinci malo bolje poznaju njene fudbalere?

Mnogo nedostaje. Mislim da klinci uglavnom ne poznaju fudbalere Vojvodine, moram to teška srca da kažem. Naravno, nama igračima dres kluba nosi ogromnu težinu, obavezu i zadovoljstvo. Mislim da nas publika ne oseća na taj način, nemamo kvanitet u poštovanju, iako kvalitet verovatno imamo. To se naravno i stiče i zaslužuje. Ne gledamo na to kao nešto negativno i želimo svi zajedno i to da izgradimo u budućnosti.

Sada, posle moje stote utakmice, nismo dobili odobrenje da bacamo dresove, ali sam ja bacio rukavice jednom klincu. Zapamtio sam ga i sreo ga već sutra kako sa mojim rukavicama stoji između stativa u Lazinoj gimnaziji, iako je bilo baš dosta rano, drugar mu puca, a on brani. E to mi je baš učinilo dan lepim i pokazalo koliko je i fudbal divna igra i koliko može da napravi konekciju među ljudima.

Šta bi ti doživeo kao uspeh u nekon narednom periodu?

Na ekipnom planu, da ne zvuči kao floskula, mi moramo da izborimo Evropu i to je nešto što je prva pomisao pre svakog treninga i svake utakmice. Izlazak na evropsku scenu znači dolazak u dodir sa vrhunskim nivoom fudbala i mislim da bi to bio taj stepenik koji svi željno očekujemo. Na ličnom nivou ja sam gladan izazova, želim da pobeđujem, želim i da pobedimo svaku utakmicu sa nulom u našoj mreži ali i volim kada učestvujem u igri, kada mi protivnici šutiraju na gol i da učestvujem u pobedi.

Šta je Emil Rockov kada nije golman?

Jedan moj bivši trener je rekao da je Emil Rockov golman 24 časa na dan.

Jovan Marjanović

foto: Jelena Grlić