Društvo / Intervju
Damjan Simić: Sambo i džudo su samo naizgled slični sportovi
Popularnost borilačkih sporotva u poslednjih nekoliko godina sve je veća i kod nas i u svetu. Mladi u Novom Sadu mogu da se oprobaju kako u starim disciplinama, poput boksa, džudoa ili karatea, tako i u realtivno novim sportovima. Damjan Simić je još kao dete počeo da trenira džudo, ali se oprobao i na svetskom nivou dokazao u relativno novom sportu koji se zove sambo. Uskoro ga očekuju velike borbe i napad na novu medalju u dalekom Kirgistanu, sredinom novembra ove godine.
"Očekuje me seniorsko Svetsko prvenstvo u sambou, koje se održava u Kigristanu, a iza mene su ozbiljne pripreme koje su se nadovezale na ono što sam radio za Evropsko prvenstvo, koje je pre mesec dana održano u Novom Sadu", ispričao nam je Damjan na početku razgovora u okviru emisije "Dnevna soba" Oradija.
Šta je specifično za ovo takmičenje koje te očekuje?
Moram da skinem nešto kila i to je nezahvalan proces. Možda to ne bih ni radio, ali to rade svi pa moramo i mi, a i velika je razlika u kategorijama. Trenutno se borim u kategoriji do 79 kilograma, a sledeća je do 88 kg i to je ogromna razlika, pa iz tog razloga kile moraju da se skidaju.
Baviš se samboom, ali se takmičiš i u džudou. Koja je razlika između ta dva sporta?
Kada se gledaju sa strane, na oko su veoma slični. Posmatrano sa stručne strane ili iz ugla takmičara, to su dva potpuno različita sporta i tu mora da se donese odluka kojim sportom ćete se baviti. Velika je razlika u samom pripremnom procesu, razlika je i u opremi, na primer, u džudou imate gornji i donji deo kimona, dok se u sambou borite u šorcu i kurtki. Izgledom je to slično gornjem delu kimona u džudou, ali se suštinski veoma razlikuje.
Koja je razlika u samom meču, pravilima, brojanju, tehnikama i slično?
Ima mnogo razlika, u startu, meč u sambou traje minut duže, dakle pet minuta, dok u džudou meč traje minut kraće, a taj minut je jako dugačak. Takođe, manje su pauze i meč traje dugo, odnosno, vreme sporije teče. U džudou, ukoliko sudija proceni da ste neaktivni, on će meč prekinuti i postaviti takmičare ponovo na startne pozicije. To se radi da bi mečevi bili zanimljiviji, dok u sambou toga nema. Razlika je i u tome što u sambou protivnika možete hvatati za noge, što je tehnika koju često koristim i volim. Sve je drugačije. Meč se možda odvija malo sporije, ali je mnogo duži. I što se mene tiče, zanimljiviji.
Kada se ekipa ili pojedinac pripremaju za određeni meč, uvek se gleda protivnik i pravi taktika. Kako se ti pripremaš za određenog protivnika?
S obzirom na to da su mi ovo tek prva dva seniorska takmičenja, polako upoznajem konkurenciju i planiram da u ovom sportu provedem još barem desetak godina. Realno, o protivnicima ne znam mnogo, ali zna se da je ovo sojvetska disciplina i logično je da bivše države SSSR-a imaju najbolje takmičare. Sa njima je problem raditi parter, ali sve smo uspeli da savladamo i tu smo negde.
Koliko je potrebno raditi na nekom dnevnom, mesečnom, godišnjem nivou za postizanje vrhunske norme i dostizanje sveskih i evropskih titula?
Za prethodno Evropsko prvenstvo mogu da kažem da smo se krvavo spremali. Sastavila se reprezentacija i svi smo bili na okupu čitava dva ili čak, tri meseca, što je ogroman period. Svaki dan, dva puta dnevno, od dva do tri sata i sve to je jako teško ispratiti. Prihvatio sam neki viši cilj zbog kojeg sam se odrekao određenih stvari i to je jednostavno tako.
Šta bismo mogi da pomenemo od tvojih uspeha, znam da ih ima dosta na međunarodnom nivou?
Što se tiče samboa, konkretno, imam desetak državnih medalja, od toga je većina zlatnih. Pre dve godine sam bio treći na Svetskom prvenstvu, a iste godine sam bio i najbolji sportista grada u juniorskoj konkurenciji. To je bilo prilično teško jer je to bila godina korone, a ako se ne varam, sambo je bio jedini sport u kojem je te godine organizovano Svetsko prvenstvo. Sve je bilo jako specifično i što se tiče samog kovida, protokola, treninga u lokadaunu. Danas je ipak mnogo lakše, sednete na avion i odete na takmičenje. Tada je to bilo baš teško i nezgodno. Sedeli smo u hotelu osam dana pre takmičenja, nismo smeli da izađemo.
Iako si veoma mlad, svoju veštinu već prenosiš mlađima. Šta savetuješ klincima kada dođu na trening?
Pokušavam da ih naučim da budu pošteni prema sebi i prema drugima. Mislim da je to najvažnije u životu. A to, da li će biti šampioni ili neće, to je neka sasvim druga stvar. To se iskristališe vremenom i naravno, koliko ko uloži vremena i truda takav će rezultat i dobiti.
Šta raditi sa klincima koji nisu prošli često jaku selekciju u određenom sportu i već krajem osnovne škole nemaju gde i šta da treniraju?
Tu su najvažniji roditelji. Ja sam od malena bio usmeren na džudo, jer mi je otac bio džudista i trener, pa je moj slučaj dosta specifičan. Mislim da roditelji ne bi trebalo da pritiskaju decu za bilo koji sport, čak iako ne prođu neku od selekcija treba da ih podrže za sport koji se deci dopada. Ako je to fudbal, onda neki drugi klub, ako je džudo, onda neki niži nivo, ali svakako deca treba da treniraju barem do svoje dvadesete godine. Naravno, pričamo o deci koja se nisu opredelila profesionalno za sport. Mene je sport, džudo, naučio mnoge stvari. Nijedno veče nisam proveo pored televizora ili kompjutera, tada sam imao trening i to je bila moja obaveza i želja. Škola treba da bude na prvom mestu, ali sport je zaista veoma važan.
Čim se priča o borilačkom sportu, pretpostavlja se da su i povrede moguće. Kako se štitiš od povreda?
Povrede su nepredvidive. Najbitnije je dobro zagrevanje, ali i ceo sistem treninga koji podrazumeva i osmišljen oporavak. Kada sam imao 16 godina, napravio sam grešku i zadobio sam povredu kolena koja me je odvojila od treninga i takmičenja punih šest meseci. Imao sam operaciju prednjih ukrštenih ligamenata, to je veoma teška operacija. Srećom da sam bio mlad, pa sam sve to brzo prebrodio. Kada bi mi se sad to desilo, morao bih da pauziram sigurno godinu dana i više. Kako sport napreduje i treneri su sve bolji, napreduje i medicina, ljudi se sve više školuju, pa su i povrede ređe. Kada razgovaram sa mojim ocem, koji je završio Fakultet sporta i fizičkog vaspitanja na koji i ja idem, sve je mnogo drugačije nego kada je on studirao. Drugačiji su sistemi treniranja, samim tim se sve unapređuje. Povrede se dešavaju, neminovne su i na to ne može sa sigurnošću da se utiče, ali preventiva je sada na visokom nivou.
Da li je problem kada ti je otac trener?
Odgovor na to pitanje ne znam (smeh). Nikad nisam imao drugog trenera, pa nemam pojma. Nije mi problem, siguran sam da mi je to veliki plus. Od kad sam bio dete sa tatom sam pričao o džudou, na treningu, za ručkom, večerom. Nama su džudo i sambo život.
Pomenuo si skidanje kila zbog kategorije, ali šta generalno jede vrhunski sportista, poput tebe?
Sarađujem sa nutricionistom i po pitanju jela i po pitanju suplementacije, pa nemam problem da skinem kile, odnosno, da ih održavam na određenom nivou. Iskreno, volim da se opustim između takmičenja, pa skidam više kila nego što bi trebalo, već sam se sa tim saživeo, pa mi je skroz ok. Moj tata voli da kaže da sam skinuo čitavu tonu od kako ozbiljno treniram. A to je nekih sedam godina, od 2014. godine, pa može lako da se izračuna (smeh).
Šta planiraš od takmičenja za sledeću godinu?
Planiram da ostanem u treningu, kao i da uzmem medalje i na predstojećem svetskom i na evropskom prvenstvu.
Damjanovo gostovanje u emisiji Dnevna soba možete poslušati ovde:
Jovan Vanja Marjanović
foto: privatna kolekcija
