Prvi maj – da li je roštilj pojeo radnika?

Moderan život radnika u Srbiji, ali i širom sveta, izuzetno je zahtevan. Prava su svedena na minimum, obaveze su brojne, a nesigurnost i loša organizacija postali su svakodnevica. Iako se slobodan dan željno iščekuje, većina kao da zaboravlja suštinu Prvog maja. Ipak, priča o radničkim pravima i sindikalnom udruživanju ponovo uzima maha. Ovaj praznik je u nekoliko gradova obeležen okupljanjima i skretanjem pažnje na tekuće probleme. Tara Rukeci Milivojević iz Zrenjaninskog socijalnog foruma jedna je od onih koji su praznik proveli radno i aktivistički na ulici.

Kako smo došli u situaciju da radnike više zanima uranak nego sopstvena prava?

Pre svega, treba se zapitati zašto zauzimamo kritički stav prema onima koji odlaze na roštilj, ukoliko sami nismo deo te borbe. Ono što bih ja volela da postavim kao ključno pitanje za ovaj Međunarodni praznik rada jeste: kako je moguće da oni koji su svesni propadanja radničke klase dozvoljavaju da tekovine krvavih borbi kroz istoriju danas gotovo iščeznu? Moramo se zapitati gde je danas sindikalni pokret. Mi koji smatramo da praznik ne treba provesti isključivo uz roštilj, moramo videti šta radimo mi, a šta sindikalni predstavnici. Da li imamo organizatore koji će pokrenuti ljude? Čovek retko kreće u borbu sam od sebe; za kolektivnu akciju neophodan je kolektiv koji se mora planski stvarati.

Zbog čega prosečan radnik bira da na taj dan ne razmišlja o svojim pravima?

Ne treba misliti da radnici nisu svesni eksploatacije. Svako ko trpi mobing, radi prekovremeno ili mu se stalno povećava norma, itekako oseća izrabljivanje, čak i ako to ne artikuliše akademskim jezikom. Problem je u tome što ni globalni radnički pokret trenutno nije na visokom nivou organizovanosti. Postoje pozitivne tendencije, poput onih u SAD, ali razlika u standardu nije pitanje svesti, već materijalnih uslova. Srbija je poluperiferija kapitalizma. Ovde se fabrike ne otvaraju da bi razvijale tehnologiju, već da bi se iskoristio jeftin "ljudski resurs" radi profita stranih i domaćih gazda. U tom strukturnom smislu, Srbija je u nepovoljnijem položaju od, recimo, Nemačke. Ipak, to ne znači da je sve izgubljeno, iako trenutno subvencionišemo montažne hale u kojima ljudi ostavljaju zdravlje.

Stiče se utisak da, uprkos zaostajanju za razvijenim svetom, odbijamo primere dobre prakse i uporno tražimo "prečice"?

Moramo se vratiti par koraka unazad. Na ovim prostorima smo imali razvijen sistem socijalizma koji, iako nesavršen, nudi dragocena iskustva. Preporučujem rad pokojnog profesora Nebojše Popova o štrajkovima u Jugoslaviji, koji pokazuje da je položaj radničke klase tada bio neuporedivo bolji. Problem je nastao tokom privatizacije i povratka kapitalizma, kada su sindikati nastavili da vode politiku tzv. "socijalnog dijaloga". Pristajanje na tu igru omogućilo je poslodavcima i državi da rade šta god žele. Umesto dijaloga, često je potreban otvoreni konflikt. Ovaj praznik bi morao da bude više od puke forme; on treba da motiviše. Čak i ako ste na roštilju, razgovarajte o tome kako ste dospeli u ovu situaciju i šta možete da promenite.

Na koji način možemo najbolje iskoristiti potencijal Prvog maja?

Na skupovima u Beogradu, Novom Sadu i Zrenjaninu, druženje nije izostalo, ali smo to vreme iskoristili da se podsetimo borbi koje su radniku omogućile dostojanstven život. Analizirali smo savremene štrajkove u našim gradovima, i one uspešne i one neuspele, kako domaćih tako i stranih radnika. Cilj je bio da okupimo grupacije koje sindikati često ne prepoznaju i da promislimo o strategijama za budućnost. Moramo stvoriti sopstvene strukture koje će biti sposobne da se izbore protiv izrabljivanja.

Tarino gostovanje u emisiji Dnevna soba možete poslušati na linku ispod:

Jovan Vanja Marjanović

foto: privatna kolekcija