Ivana Jandrić: Kad odrediš šta želiš sve može da se uklopi

Na poslednjem Svetskom univerzitetskom takmičenju u sambou naša sugrađanka Ivana Jandrić osvojila je zlatnu medalju. Osim izučavanja borilačkih veština, ova dvadesetdvogodišnja sportistkinja studira novinarstvo, a kako kaže, obrazovanje joj je jednako bitno kao i sport kojim se bavi. Sa Ivanom smo razgovarali o pobedama, problemima u klubu i uspeli smo kratko da sumiramo 2016. godinu.

U nedelju si sletela u Srbiju, da li stigla da "sabereš“ utiske?

Jesam, iskreno da kažem išla sam tamo da bih uzela zlato, odnosno očekivala sam da ću ući u finale. Mesec dana pre ovog takmičenja bila sam na Svetskom prvenstvu za seniore i osvojila sam treće mesto. Kada sam čula da idem na studentsko prvenstvo znala sam da idem tamo kao favorit. Očekivala sam da cu ući u finale, ali nisam mogla da predvidim konačni rezulat jer nas u finalu uvek sačekaju borci iz Rusij koji su veliki problem za nas. Uspela sam da odgledam snimak borbe i bilo je jako tesno. Oni koji se bar malo razumeju u ovaj sport znaju da je rezultat 1:0 bio previše blizak nervnom slomu onima koji su pratili.

Da li ti je ova pobeda bar malo draža od ostalih, s obzirom na to da si predstavljala novosadski Univerzitet?

Jeste, naravno. Dugo sam čekala univerzitetsko takmičenje, do sada nisam imala priliku da učestvujem jer se takmičenja održavaju na svakih dve do četiri godine. Zaista mi je drago i drago mi je što sam Univerzitet predstavila na najbolji mogući način - zlatnom medaljom.

Kad smo već kod fakulteta, kako uspevaš da balansiraš karijeru profesionalne sportistkinje i život redovnog studenta?

S obzirom na to da treniram manje zastupljen sport, nemam veliki luksuz i veliki broj opcija šta mogu i kako. Mi sportisti moramo imati iza sebe obrazovanje jer zavisimo od fizičkog stanja, danas možemo, sutra ne možemo da se takmičimo. Neko će se snaći, baviće se sportom kao trener ili funkcioner, ali to se ne dešava svakome. Ja sam odlučila da to bude žurnalistika, pa sam povezala sport i obrazovanje. Jednostavno odrediš prioritete i time se vodiš. U životu, kad odrediš šta želiš, kad odrediš vreme za to, može da se uklopi. Naravno nije lako, bude stresno, bude plakanja i trenutaka kada misliš da više ne možeš. Neko radi osam sati dnevno ili radi noću, jer mora, pa opet uspeva da uskladi fakultet. Studenti stvarno ne vode lak život ovde, ja sam samo imala tu sreću da se bavim poslom koji volim.

Sambo nije toliko popularan sport kod nas, hajde nam objasni u čemu se razlikuje od drugih borilačkih sportova?

Moram samo da kažem da sam sigurna da 50 odsto ljudi više zna za sambo nakon prošlogodišnjih evropskih Olimpijskih igara. Meni je zaista drago što me vezuju za taj sport. To je borilački sport, radi se na strunjačama i često ga mešaju za džudom i rvanjem. Mala je razlika u pravilima, postoji muški, ženski i borbeni sambo koji liči na MMA pa se muškarcima više sviđa. Volim da kažem da je sambo mnogo prljav sport jer ima dosta kontakta. Fizički je jako zahtevan i to je to. Pravila su takva da je potrebno da oboriš protivnika i ako ga zadržiš na podu, pobeđuješ.

Da li misliš da pobedama doprinosiš bržoj popularizaciji ovog sporta?

Mi stvarno imamo jako dobre sportiste, ali kada bih navela te ljude niko ne bi znao, a bili su prvaci sveta i Evrope. Kada sam se ja pojavila svaki rezulatat je bio propraćen, ali prošle godine sam potpisala ugovor sa Svetskom federacijom i aktivno radim na popularizaciji sporta. Sambo je na korak da uđe u Olimpijske igre, smatram da će već 2024. biti uključen, jer je već deo svih velikih svetskih takmičenja. Trudim se uvek da kroz medije popularizujem sport kako kod nas tako i preko.

Često puta smo čuli da se sportisti žale na probleme u klubu, da li je kod vas drugačije?

Problem kod nas je u tome što u Srbiji ne postoje zvanični sambo klubovi, jer ljudi ne razlikuju sambo od džudoa. Što se tiče finansija teško je, jer su mali sportovi, muškarci još nekako zarađuju, a kod žena je problem jer su manje plaćene iako žene po mom mišljenju bolje prolaze. Ono što jeste problem je da nemamo nekih uslova u kontekstu broja takmičenja i sparinga. Svi kampovi i mesta gde se mi zapravo specijalizujemo su u inostranstvu. Tužno je kada vidimo da olimpijski pobednici iz Srbije, moraju da treniraju u inostranstvu. Moram da priznam da uglavnom dobijamo pomoć koja nam treba, ali prvo moramo da je tražimo i put je dosta teži.

Skoro je kraj godine, da li si sumirala 2016. godinu?

Iskreno, očekivala sam da ću imati mnogo bolju godinu, jer mi je 2015. bila udarna. Međutim, imala sam velike pehove sa povredama ove godine i nisam uspevala da se izvučem. To je valjda ta preopterećenost od prošle godine kada sam bila u sezoni deset meseci i nisam se dovoljno oporavila. Iako sam bila prvak države i održala taj nivo, rezultati su krenuli da se nižu u septembru. Da nisam sad došla sa zlatom rekla bih da sam nezadovoljna, ali to zlato mi je popravilo utisak. Nadam se da će sledeća godina startovati mnogo bolje nego prethodna. Sad za vikend imam još jedno takmičenje, Evropska liga šampiona u džudou u Beogradu gde će doći pola Evrope i želim tamo da dam svoj maksimum, ako to odradim kako teba spavaću mirno do kraja godine (smeh).

Kakva su ti očekivanja od naredne godine, da li već imaš neke zacrtane ciljeve?

U suštini sve je vezano za tu 2017. godinu, jer se održavaju velika takmičenja i ciljevi su mi da osvojim što više medalja. Kada idemo negde predstavljamo ne samo sebe već i državu, u mom slučaju i Univerzitet, pa su mi to uvek prilike da se odužim za svu pomoć i podršku koju su mi pružili. Pokušavam da se bavim sa što više manjih stvari i da na taj način da ispunjavam karijeru. Ne volim velika očekivanja jer to dovodi do velikih razočarenja.

Lea Kotlica