Zaustavljeni momenat koji priča priču

Današnja tehnološka dostignuća, od pametnih telefona, preko digitalnih fotoaparata, sve do programa za obradu slike koji se relativno lako koriste, omogućavaju da svako može na relativno visokom nivou da se bavi fotografijom. Ili makar da proba. Ipak, kada se takve, amaterske fotografije uporede sa onima koji su stvorili majstori svog zanata, profesionalni fotografi, razlika je više nego očigledna. Za dobru fotografiju potreban je talenat, stručno usavršavanje, veliki rad, tehnika i možda najvažnije - ideja. Naša sugrađanka Marija Erdelji skupila je sve to na jedno mesto, svoj rad prikazala javnosti i za njega pobrala mnogobrojne nagrade i van granica naše zemlja. Uskoro će Novosađanima prikazati nove radove na samostalnoj izložbi koju priprema sredinom sledećeg meseca.

"Završila sam Akademiju umetnosti u Novom Sadu, odsek za fotografju i kako je to likovna akademija, studenti se tu spremaju za umetničku fotografiju i svoj konceptualni rad. Mene je uz to uvek zanimao i dokumentarizam i mislim da sam do sada jedina studentkinja koja je završila master baš iz dokumentarne fotografije. Kasnije sam poželela da radim u medijima, jer je fotoreporterstvo bitno iz ugla običnog čoveka, a sve to daje mogućnost da se uputi i neka kritika određenih problema i skrene pažnja javnosti na neki bitan problem. Sve to, naravno, može da se obradi i kroz konceptualnu umetnost", ispričala nam je Marija na početku razgovora u okviru emisje "Dnevna soba" Oradija.

Očekuje nas tvoja izložba koja je planirana za sredinu novembra u UPUDIV-u. Kako si odabrala radove koje ćeš izložiti, šta je koncept izložbe?

To je dosta konceptualni rad koji je najviše ipak zasnovan na medijskoj fotografiji. Prošle godine sam bila učesnica UNDP-ovog programa (United Nations Development Programme) koji je bio posvećen borbi protiv nasilja nad ženama. Nakon radionce dobili smo par nedelja da smislimo kako etički, moralno da izveštavamo na tu temu, ali da to ne budu krvave fotografije i naslovne strane, da pazimo na etički momenat žrtava i da vodimo računa o tome šta taj tekst i fotografija budi kod žrtava, kao i da sprečimo da se njihova trauma nastavlja. To je zaista bio težak zadatak, jer, kako uraditi medijsku fotografiju, a da pri tom nekog ne targetirate, ali i da ne ode sve to u neku vrstu konceptuale. Došli smo na ideju da to bude medijska ilustracija i tako je nastao rad u mom ateljeu. Nisam htela da targetiram bilo koju osobu, nego sam fotografisala šta ostaje posle nasilja. To su delovi tela, detalji kao što je kosa, jer je najčešće da muškarac počupa kosu ženi prilikom nasilja. Uradila sam i jedan portret, ali sam toj devojci prekrila lice njenom kosom i tu sliku nazvala "Identitet", jer to je ono što se često dešava žrtvama, da svoj identitet izgube. Prošle godine je nedeljnik "Vreme" tu fotografiju proglasio fotografijom koja je obeležila 2021. godinu, u kategoriji medijske fotografije.

Dakle, posetioci izložbe upoznaće se sa tim radovima?

Tako je. Biće izloženo desetak radova, što možda nije mnogo, ali kod konceptualne umetnosti moraš da držiš jedan kurs, a pri tom ne smem da budem eksplicitna, morala sam više da se bavim simbolikom i zbog toga radova nema puno. Naravno i sama izložba će biti zanimljivo postavljena.

Za razliku od ovih radova koji su urađeni u ateljeu, koliko tvojih različitih žanrova ili podvrsta možemo pronaći u radu napolju?

Predstavljala sam 2019. godine Srbiju kao fotoreporter u okviru projekta "Put svile" u Kini. Bilo je nas deset fotografa iz različitih delova sveta. Kroz svoj rad je trebalo da predstavimo njihovu tradiciju, život i rad i tom prilikom su nas vodili kroz fabriku, išli smo do palate gde su manekenke bile obučene u njihovu tradicionalnu nošnju i sve je to bilo predstavljeno kao neka vrsta modne revije. Mene to nije posebno interesovalo, pa sam iskoristila priliku i zašla u njihov improvizovani bekstejdž na otovorenom i tamo pokušala da uhvatim emocije. Tako je nastala jedna crno-bela fotografija za koju sam tamo i dobila plaketu. Trebalo je da odaberemo tri fotografije, ja sam odabrala tri portreta i za svoj rad osvojila treće mesto.

Nekada, dok su se kortistili filmovi, bilo je 12, 24 ili 36 snimaka pa si morao dobro da razmisliš  o tome kada ćeš da klikneš. Danas je mnogo drugačije, ali ipak postoji momenat kad kažeš sebi da je sve dobro. Koji je to momenat?

Ja se malo razlikujem od mojih kolega, pogotovo mislim na ove mlađe, jer sam počela da radim na taj stari način, na filmu i tako se i rodila ljubav prema ovom poslu i zanatu. Nisam od ljudi koji samo idu i škljocaju. Dobro promislim pre nego što okinem i kod mene nema kvaniteta, ja odmah idem na kvalitet. Kao vidim neku dobru priču i to mogu da uradim sa deset dobrih fotografija ja ću to i uraditi, nema potrebe za hiljadu snimaka koji su apsolutno neupotrebljivi.

Šta je važno za dobru fotografiju, svetlo, kompozicija, ideja ili, verovatno, sve zajedno? Kako to uopšte naučiti?

Osnova fotografije jeste svetlo, čista fizika. Ali ono što je bitno u fotoreporterstvu jeste momenat, odnosno, da proceniš kada je nešto zaista važno što bi trebalo zabeležiti. Nije to lako, ne može to baš svako i nije lak posao biti fotoreporter. Često su to i teške teme, ali ima i poslova kada se rade neka saopštenja, nešto što nije tako komplikovano. Ono što traže i inostrane agencije jeste taj osećaj, tema, ali mora da se zadovolji i tehnički deo koji je neophodan za dobru fotografiju.

Kod muzičara postoji laž da če se, prilkom snimanja, ako nešto baš i nije bilo dobro, popraviti u miksu. Kod fotografija, jako su u uoptrebi i razvijeni su programi za obradu slike. Može li se u fotošopu popraviti prosečna fotka?

Ja to ne radim, jer sam još na akademiji naučena da se fotografija snimi kako valja, a postprodukcija treba da bude minimalna. U dokumantrnoj fotografiji postoje i stroga pravila, a to su mali krop, fotografija može malo da se posvetli, ali se sve završava na toj osnovnoj obradi. Što se tiče umetnosti i konceptuale, tu su mi ruke odrešene, tu mogu da se bavim određenom estetikom. Mogu da se prave određeni preseti na osnovu boje, trenutka, želje.

Kad odeš kod automehaničara, ili nekog drugog stručnjaka, on ti uglavnom kaže da "ne diraš ništa". Mnogo ljudi danas fotografiše, buvkalno svi, da li te to nervira ili podržavaš drugare amatere da fotkaju što više?

Fotografija je jedan jako lep hobi i meni je ok da se time bave i amateri. Uvek sam tu da pomognem, čak i kada me neko kontaktira putem društvenih mreža. Naravno, uvek se profesionalac izdvoji od mora amatera, ali i ni ta škola nije uvek reper za dobrog fotografa. Poznajem mnogo mojih kolega koji se bave komercijalnom fotografijom, a završili su neke druge fakultete, prosto, imaju talenat. Naravno, znam i neke koji su završili akademiju, a nisu baš neki talenti.

Sve je važno, talenat, škola, ideja, ali i tehnika. Koliko je potrebno novca izdvojiti za solidan, profi aparat i opremu?

Uh (smeh), pa puno. U proseku, od šest do dvanaest hiljada evra. Ako neko želi zaista da se bavi profesionalno ovim, trebaće mu toliko novca. Uvek dajem savet da se kupuju objekitivi koji vam zaista trebaju. Meni, recimo, ne trebaju veliki objektivi koji se koriste na sportskim terenima, jer se time ne bavim. Meni je dosta objektiv 70 – 200 mm, jer time mogu da pokrijem događaj ili koncert iz foto pita. Volim fiksne objektive, jer volim da sam blizu ljudi kada ih fotografišem, a često im i postavljam pitanja i time dobijam nešto što je upečatljivo za određenu osobu. Treba vam i dobro telo aparata, ali mislim da uvek treba ulagati više u dobre objektive.

Naravno, kada se opredeliš za jednu firmu onda moraš njih i da pratiš, oni baš između sebe nisu kompatibilni?

Naravno. Ja sam počela da radim na Nikon aparatu, još dok sam radila na filmu i imam neke fiksne objektive koje koristim i dan danas, kada mi ne treba velika brzina. Kasnije sam prešla na digitalne i ostala sam verna toj firmi kako bih mogla da koristim celu opremu.

Šta te još od stilova ili događaja zanima da uhvatiš kroz svoj objektiv?

Pozorište (smeh). Jako volim pozorišnu fotografiju. To mi je bila želja kada sam završavala akademiju. Volim miris pozorišta, binu, ekspresije koje tamo doživim. Posebno volim dramu, ali tu je i opera koja me takođe privlači. Takve događaje radim iz srca, glavu isključim i pustim se da osetim i predstavu i likove i tako stvaram.

Da li aparat mora da škljocne? Nekad to zna da smeta izvođačima, ali i publici.

Mora. Postoje aparti najnovije generacije koji su malo tiši. Lično imam DSLR telo aparata koji jeste bučan, ali ja gledam da sam neprimetna, a to je i savet svim kolegama i amaterima. Blic nikako nije dozvoljen u pozorištu, a i trebalo bi se pozicionirati na jedno mesto gde ste neprimetni i da pravite što manje buke. Uglavnom, na samom početku odfotkam to što je bitno, a onda sednem sa strane ili u publiku i hvatam momente. Ako je reč o pozorištu, dosta toga se odradi na pretpremijeri ili na probama sa kostimima, tako da je na premijeri samo dopuna tog albuma. Morate biti tihi.

Da se vratimo na izložbu, kad, gde koliko traje?

Otvaranje je planirano za 15. novembar u galeriji UPIDIV i planirano je da izložba traje do 5. decembra. U te tri nedelje spadaju i 16 dana aktivizma, borbe protiv nasilja nad ženama. Delegacija Evropske unije u Srbiji podržala je moj projekat, kao i Feministički kulturni centar BFM. Mnogo se radujem izložbi, jer će to biti momenat i da predstavim kolegama iz medija kako se može obraditi ova tema na jedan poseban način. Deo tih fotografija je dostupan na besplatnoj bazi Novinarke protiv nasilja, a namenjene su za izveštavanje kod nasilja nad ženama.

Jovan Vanja Marjanović

naslovna fotografija: Srđan Ranđelović

Marijino gostovanje u emisiji Dnevna soba možete poslušati ovde: