Društvo
Iako okrutna, ulica je za beskućnike jedini dom i mesto za rad
Prema popisu iz 2011. godine, beskućnici čine najveći deo od oko 18.000 ljudi ljudi u Srbiji koji nemaju uslova za život. Jedan od tih osnovnih uslova je krov nad glavom. Neki se snađu, pa se usele u napuštene objekte, barake i šupe, a neki pak odu pod mostove ili na trotoare. Beskućnicima ulica postaje dom i/ili posao. A ulica zna da bude okrutna, pogotovo kada je napolju hladno i kada nema ljudi koji bi pružili pomoć.
Prema publikaciji i studiji "Beskućnici" koju je objavio Republički zavod za statistiku, najveći broj beskućnika popisan je u regionu Beograda, skoro 40 odsto ukuponog broja, a najmanje je u Vojvodini, 14 odsto. U toj publikaciji se takođe navodi da je među beskućnicima broj muškaraca i žena skoro podjednak. Razlika se može uočiti u Vojvodini gde više od polovine beskućnika čine muškarci.
Zdravko (29) je momak koji je neko vreme u okolini Novog Sada živeo na ulici. Za O radio priča o tome kako je to kada ti ulica postane dom.
"Najveća predrasuda koja postoji, kada govorimo o ljudima koji žive ili rade na ulici, je da je to zbog toga što nisu umeli da upravljaju novcem, da su nešto prokockali ili da su pravili pogrešne izbore. To nije uvek tako. Bio sam primoran da jedan deo svog života budem na ulici, da spavam gde stignem, kod koga stignem, kako stignem... Da idem u svratišta, da molim za pare, za obrok, da ne znam ni ja šta radim da bih dobio tih 100, 200 dinara kako bih preživeo. Neke okolnosti su dovele do toga da više nisam mogao da budem u stanu u kome sam bio. Svi prijatelji su odjednom nestali. Nekih mesec dana sam živeo na ulici. To nije život kakav ljudi misle da jeste. Nikada ne znaš gde ćeš spavati to veče i jako je teško, jer te niko ne prepoznaje", priča Zdravko.
Direktor nevladine organizacije Centar za integraciju mladih Marko Tošić skreće pažnju na ulaganje u obrazovanje dece i mladih koji su na ulici.
"Uzimajući u obzir da je jako mali procenat ove dece obuhvaćen našim obrazovnim sistemom, samim tim potreba da se ta deca uključe u sistem postaje značajnija i neophodnija. Kroz sve naše programe mi negujemo i tu obrazovnu komponentu, trudimo se da kroz neformalno obrazovanje decu pripremimo za zvanični obrazovni sistem, ali i da ih motivišemo da u njemu ostanu i da školovanje završe na vreme", kaže Marko.
On ističe važnost poštovanja ljudskih prava i odnos koji građani imaju prema deci na ulici.
"Deca svakodnevno na ulici trpe visok nivo psihičkog i fizičkog nasilja koji dolazi sa različitih strana. Pre svega, dolazi iz zajednica iz kojih oni potiču, od vršnjačke grupe. To nasilje možemo da razumemo i kao oblik preživljavanja i zaštite samih sebe od drugih nasilnika. Takođe, trpe i psihičko i fizičko nasilje od strane većinske populacije, naših sugrađana koji neretko ne prezaju da tu decu i psuju, fizički nasrnu na njih i tako dalje. Ono što je možda najopasnije je sistemska diskriminacija. Svi građani Srbije imaju jednaka prava, a to nažalost nije slučaj u našoj zemlji", zaključuje naš sagovornik.
LJUBAV U AKCIJI, MALA DELA SA VELIKIM SRCEM
Zanimalo nas je i mišljenje mladih o tome ko bi trebalo da vodi brigu o beskućnicima. Oni sa kojima smo razgovarali slažu se u tome da su podjednako odgovorne institucije, država, ali i pojedinci koji treba da rade na tome da se ti ljudi uključe u zajednicu.
Član Kuhinje solidarnosti Novi Sad Đorđe Majstorović ispričao nam je da je kuhinja, koja je obezbedila topli obrok mnogima koji žive na ulici i koju većinski vode mladi, nastala pre godinu i po dana, nakon vanrednog stanja.
"Sve te stvari koje su postojale i ranije, postale su još vidljivije tokom tog vanrednog stanja. Ukazala se potreba da se pomogne ljudima koji su na ulici i kojima je potreban topli obrok. Mnogi ljudi su ostali bez posla u tom periodu. Kuhinja je krenula sa pripremanjem hrane za ugrožene porodice, ali vremenom smo počeli da kuvamo i za beskućnike i ljude koje se nalaze ili na ulici ili koji žive u riziku od beskućništva. Manji deo zapravo dolazi kod nas u CK13, dok se većini hrana razvozi dva puta nedeljno, utorkom i subotom. Ono što dobijemo kao neki fidbek je da njima to stvarno znači. Ne samo u smislu dobijene hrane, već i to što se neko brine o njima, osećaju se kao deo zajednice", kaže Đorđe.
LICEULICE je organizacija posvećena podršci onima koji žive na margini društva. Umesto stvaranja pasivne pomoći, kako kažu, oni pomažu ugroženima da zarade. Prodavci koji prodaju magazin na ulicama gradova zarađuju za život i na taj način doprinose i društvu i sebi. Jovana Ćojder, psihološkinja iz udruženja građana Patrija koje je zaduženo za distribuciju magazina LICEULICE u Novom Sadu, kaže da je osnovna ideja inkluzija ugroženih i marginalizovanih grupa.
"Te marginalizovane grupe su najčešće ljudi koji teže dolaze do posla. Pored same prodaje, mi im pružamo i psihološku podršku i razne druge vrste osnaživanja ličnih kapaciteta. Primećujem da postoji manje stereotipa i predrasuda prema ljudima koji prodaju magazin. Nekako na početku, kada su se ljudi tek pojavili u plavim prslucima, otpor je bio veći. Imali su stav da su to ljudi koji prose i traže neku milostinju. Sve je više ljudi koji razumeju važnost postojanja ove priče. Nekako je skroz drugačije kada shvatimo da smo došli do zarade zahvaljujući svojim kompetencijama i karakteristikama, što se ogleda u tome da više vrednujemo sebe", kaže Jovana.
Kada govorimo o ljudima koji žive ili rade na ulici, najmanje što možemo kao pojedinci, kao ljudska bića, je da ne odmognemo. A ukoliko želite da pomognete, uvek se možete priključiti nekoj od akcija u vašem gradu, podeliti kafu, obrok ili nešto od odeće, jer život na ulici je sve samo ne lak.
Emisiju "U kakvoj zemlji želim da živim?" poslušajte u plejeru:
J. Božić
Foto: Pexels.com
