Solidarnost, a ne milostinja

Kao i većina dobrih stvari sa ovih prostora, tako je i ova priča nastala kao komšijska. U aprilu prošle godine, jedan od aktivista primetio je da nema bake koja u njegovom komšiluku prodaje čarape. Nije od toga mnogo zarađivala, ni celih šest hiljada, a pošto je uveden policijski čas, bilo je izvesno da baka neće imati šta da jede. Pozvao je nekoliko drugara i nastala "Solidarna kuhinja". Ipak u komšiluku hrana najbolje miriše.

"Našli smo se sa drugarima iz organizacije 'Krov nad glavom' da vidimo šta i kako možemo da uradimo. Policijski čas je od ugroženog stanovništva napravio još ugroženije. Došlo je do toga da se beskućnicima pišu kazne zato što su na ulici u vreme policijskog časa. To nam je bio okidač da krenemo sa radom, jer se ogolila ta nebriga države prema najugroženijima. Osmog aprila bili su skuvani prvi obroci, a kasnije smo pozivali ljude da pomognu ako mogu", kaže Jelena Radivojević, jedna od aktivistkinja Solidarne kuhinje.

Bili smo u situacijama da jedva imamo za hranu. Dosta mojih prijatelja bilo je među korisnicima narodne kuhinje. Sa platama koje ne pokrivaju osnovne životne potrebe, svi smo potencijalni korisnici narodne kuhinje. Da samo jednom ne dobijemo platu, nastaće redovi ljudi sa šerpama u rukama.

"Razlika između nas i narodne kuhinje je u tome što mi ne pitamo ko si, odakle si i da li si u sistemu. Papirologija za dobijanje pomoći nam je komplikovana, a mi smatramo da svako ko je gladan treba da dobije ručak", objašnjava Jelena.

Jednom je nastala drama među ovozemaljskim narodom zato što su aktivisti Solidarne kuhinje ljudima delili lososa. Kako ih samo nije sramota, tamo neki beskućnici jedu ono što ni ja ne mogu da priuštim! Šta je sledeće, da im damo i krov nad glavom, socijalnu i zdravstvenu zaštitu? Dosta im je taj pasulj, neka ćute i stoje mirno u redu! Ovakvi i slični komentari nisu retkost u našem okruženju, u kome vlada mišljenje da, ako ti život nije bio naklonjen, ne treba da očekuješ da će ti i ljudi biti naklonjeni. Srećom, postoje i oni iz Solidarne kuhinje.

"Trudimo se da imamo pasulj svake nedelje. Jednostavno, ljudi koji dolaze po hranu ga obožavaju, mi ga isto volimo. Ideja je bila da mi iz Solidarne kuhinje delimo svoj ručak sa sugrađanima. To je nešto što smo mi kuvali tog dana i delili sa komšijama. Sada već imamo ustaljeni meni, trudimo se da nedeljom imamo malo 'posebniji' meni, da nije samo pasulj. Javio nam se je jedan suši restoran, u kome su nam rekli da bacaju velike komade lososa i doneli su nam to. Napravili smo pastu s lososom. To je ljude baš uzbudilo i kritike su krenule. Morali smo da objašnjavamo da je problem u tome što neko od poštenog rada ne može ponekad da priušti malo luksuzniji obrok, a ne to što će neko jednom u životu probati malo lepši obrok. I pritom živi na ulici. Tada smo primetili da nedovoljno adresiramo svoj moto 'Solidarnost, a ne milostinja'", izričita je Jelena.

U Novom Sadu, na proslavi rođendana Kuhinje solidarnosti

Lično sam veoma razočaran i to ne mogu da sakrijem, kada se setim organizacija koje su ranije postojale i u koje je sada uplivao novac. Često su to pare iz nekih centara moći, nije bitno da li su korporacije ili političke organizacije. Ali legitimitet ne mogu više nikada povratiti. U Solidarnoj kuhinji, čini se, postoji volja da se očuva čistota pokreta.

"Jako sam ponosna na odluku da se finansiramo isključivo iz pojedinačnih donacija građana. Nikakvi fondovi, nikakve kompanije, ništa što dolazi iz pozicija moći, jer to jednostavno ne predstavlja solidarnost. Plan nam je da otvorimo još jedan punkt u Beogradu. Ljudi na zovu da dođemo u njihove gradove. Iako bismo to voleli, smatramo da je to lokalna stvar. Mi smo organizovali za svoj komšiluk, mislim da tako treba i da to svako treba da uradi u svom gradu. Ali smo otvoreni za pomoć bilo koje vrste, za svakoga ko kreće u tako nešto. Cilj nam je da širimo ideju solidarnosti", zaključuje Jelena Radivojević.

Vojin Ivkov

fotografije: Solidarna kuhinja