Ulica ima svoje lice

Lice Ulice je časopis koji se bavi raznim temama, pretežno obrađjujući priče socijalno ugroženih kategorija, ali i aktuelne teme iz života. Njegova dodatna vrednost je u tome što ga prodaju kolporteri koji pokušavaju da nakon života na ulici pronađu novi put i da na pošten i dostojanstven način zarade sebi za život. Jedan od njih je i Nebojša Čeliković koji svoje mušterije uglavnom dočekuje u knjižari Bulevar Books i Omladinskom centru CK 13, pokušavajući da im ukratko objasni ko je i zašto je važno da kupe Lice ulice. Deo njegove životne priče ispričan je i u najnovijem izdanju ovog časopisa.

"Nije neuobičajeno da sa nama, prodavcima ovog časopisa, uredništvo napravi intervju i predstavi našu životnu priču. Otvoreno pričam o svemu, moj životni put je bio takav kakav jeste i ja se toga ne stidim", rekao nam je Nebojša na početku razgovora u emisiji Dnevna soba.

Tvoja priča jeste teška. Kako gledaš na stvari koje su ti se dešavale, šta te je dovelo na ulicu?

Želim da dam pouku današnjoj omladini da dobro razmisli i shvati šta valja, a šta ne valja i da im skrenem pažnju na to koliko dobrih i lepih stvari ima u životu. Treba se baviti njima, a ne porocima poput narkotika ili kocke koja je mene dovela do dna i života na ulici. To je porok iz kojeg sam se izvukao. Ruku na srce, delimično, jer zaista važi ono pravilo jednom kockar uvek kockar. Ja sam sve to ostavio iza sebe, danas ponekad odigram sportsku prognozu. Važno je da sam svega svestan, rešen da to više ne ponovim, a i zadovoljan trenutnim životom.

Šta bi izdvojio kao važno iz onoga što ti se dešavalo u životu?

Ima sam teško detinjstvo, odrastao sam u Subotici u hraniteljskoj porodici, bez oba roditelja. Kada sam se odvojio, privukla me je kocka, posebno poker aparati na kojima sam izgubio mnogo novca. Izgubio sam sve bliske ljude oko sebe koji su mi verovali i koji su bili spremni da mi pomognu sa 500 ili 1.000 eura, a da i ne moram nikad im vratim. Međutim, kada saznaju za tvoj porok, jednostavno se sklanjaju od tebe i ostaješ sam. Dugovao sam raznim menadžerima klubova kazina, ne bih želeo da ih imenujem i bogu hvala izvukao sam se iz svega. Kako? Spavajući na ulici i radeći po dva, tri posla odjednom, uspeo sam sve da vratim i da se izvučem iz dugova. Srećan sam jer me je prošla želja za kockanjem, a nekad sam znao da sedim za poker aparatom i po 24 sata.

Kakav je život na ulici?

Jako težak. Bilo je perioda kada sam gladovao po par dana i spavao na minus 20 stepeni. Snalaziš se iz dana u dan, a najteže je što te ljudi odbacuju i često se dešava da, kada im priđeš, neće s tobom ni da razgovaraju. Teško je naći posao i zaraditi makar neki minimuum. A kada se i nešto zaradi, onda je pitanje kako potrošiti taj novac. Često je bilo pitanje da li da odem da se okupam, operem veš ili kupim nešto za jelo. Ljudi smatraju nas beskućnike, osobe koje su odrastale u hraniteljskim porodicama, lošim ljudima, kriminalcima, prevarantima, bitangama. Evo, lično sam živi primer da nemam ni jedno krivično delo, nikada nikom ništa nisam ukrao niti bih to ikad uradio. Hoću da pitam i priđem na ulici, pa mi zato i ova prodaja dobro ide.

Koliko ljudi u Srbiji deli sličnu sudbinu s tobom?

Znam, na žalost, da je jako mnogo ljudi na ulici i da im treba pomoć. Još gore je to što se većina ljudi na ulici na to navikne i živi tim načinom života. Kako sam kroz sve to prošao, želim da pomognem da se makar zimi ljudi sklone sa ulica i da jednog dana ti ljudi žive od svog rada. Mislim da bi mogao da se nađe neki salaš u okolini Novog Sada gde bi ljudi mogli da se sklone, ali i da obrađuju baštu i zarade od svog rada. Ja sam imao tu sreću da mi je prišao čovek i uveo me u posao sa prodajom časopisa i time sklonio sa ulice.

Za koji momenat bi mogao da kažeš da je prelomni u tvom životu, kada je sve krenulo na bolje?

Boravio sam na serijalu "Kuća od srca" gde sam kao volonter pomogao da se izgradi kuća ženi koja se bori sa rakom, ima troje dece od kojih je najstarija ćerka slepa. Uspeli smo u tom kratkom roku da joj predamo kuću i koliko god da sam se umorio, srce mi je bilo puno. Od tog monenta, kada sam se vratio u Novi Sad, sve je krenulo uzlaznom linijom. Upoznao sam Nemanju iz časopisa Lice Ulice koji mi je ponudio saradnju, evo prodajem već treći broj, a uz taj posao upoznao sam i mnogo divnih ljudi. Ima naravno i onih koji pokušavaju da me ponižavaju, ali kako se kaže, "na jedno uvo uđe, na drugo izađe". Velika većina kupaca časopisa ostavi i bakšiš, što mi ne samo povećava zaradu nego i čini da dobro osećam, sa još većom željom da u ovome budem još bolji.

Kako funkcioniše Lice Ulice, kako si zadovoljan saradnjom?

Veoma sam zadovoljan odnosom prema meni i generalno poslom. Problem je naravno u tome što je zainteresovanost za časopis relativno mala, a tu si i drugi ulični "prodavci" raznih čestitki ili pomoći, koji to ne rade iz poštenih namera nego pokušavaju da se bave prevarama, pa nas onda ljudi stavljaju u isti koš. Mislim da bi ljudi trebalo više da znaju časopisu jer je zaista dobar, obrađuje razne teme, a postoji i taj momenat da kupovinom pomažete nama koji pokušavamo da se izvučemo sa ulice i počnemo novi život.

Može li se od toga živeti, koliko dnevno radiš, imaš li vremena za sebe?

Radno vreme određujem sam. Uglavnom imam svoje lokacije i zaista sam zahvalan vlasnicima tih lokala što su prepoznali moju priču i pustili me da prodajem časopis u njihovim lokalima. Voleo bih da imam veću prodaju i radiću na tome, ali zasad je ovo sasvim dobro. Uglavnom sam na radnom mestu od 17 do 20 časova, a ako su neke svirke, onda sam tu i do 21.30h. Stvorio sam krug svojih mušterija tako da sam zadovoljan i zasad mi se  prodaja kreće oko 300 do 350 komada po broju. Voleo bih kada bih stigao do 500, to bi mi bilo dovoljno za neko normalno funkcionisanje.

Gde sada živiš?

Iznajmio sam sobu koju plaćam 10.000 dinara, imam gde da legnem i da se okupam, ostane naravno nešto i za jelo i ostale potrepštine. Moram da napomenem i da sam prvu kiriju uspeo da platim zahvaljujući Ivi Stanković, profesorki muzičke škole koja je organizovala dva humaniratna koncerta u Futogu za mene i jako sam joj zahvalan na tome. Od toga sam dobio 21.000 dinara i polovinu novca sam odmah odvojio za kupovinu hrane za beskućnike.

Šta je to što bi voleo da ti se ostvari u narednom periodu?

Veoma sam srećan u Novom Sadu i želeo bih da ostanem ovde, lepo sam se snašao, ljudi su me prihvatili. Želeo bih da više pomognem ljudima kojima je pomoć potrebna. Volontirao sam u Crnoj Gori, u Podgorici, u kući za beskućnike i bilo bi dobro da primenimo taj princip ovde. Nije važno odakle si, ako nemaš gde, da možeš da odeš negde. Takav princip bi i nama ovde dobro došao. I generalno, moj savet mladima je "što dalje od poroka jer nećete biti ni svesni šta vam se desilo a možete se naći na ulici".

Nebojšino gostovanje u emisiji Dnevna soba možete preslušati i na našem podkastu.

Jovan Marjanović