Društvo
Ljudima na ulici je potrebno dostojanstvo i pripadnost zajednici
Vest o tragično nastradalom uličnom sviraču Kristijanu Kostiću Blekiju emotivno je pomerila mnoge njegove sugrađane. Bleki je zvukom svoje gitare godinama ulepšavao ulice Novog Sada, a upravo su te ulice, bulevari, ćoškovi, autobuske i železničke stanice kuće onima koji nemaju drugi dom.
U popisu iz 2011. godine prikupljeni su podaci o preko 18 hiljada beskućnika u Srbiji. Vrlo često, to su ljudi koji će se iskreno nasmejati, obradovati toplom vremenu i poput Blekija, učiniti nam dan lepšim, nekom pesmom ili nekom rukotvorinom koju prodaju za simboličnu cenu. Veru u život ne gube, bez obzira na to koliko zna da bude surovo na ulici. Jedna od njih je i tredesetdvogodišnja Marina.
"Na ulici sam ostala sa 19 godina, kada i moji roditelji, ostali su bez posla, onda su ostali i bez stana i oni su se u međuvremenu rastali i nismo više zajedno. Nije na ulici strašno, ali nije ni dobro, pogotovo kada je hladno. Sada prodajem neke stvari koje pravim sama, poput narukvica, da ima, koliko toliko. Pokušavam da se zaposlim, ne ide to ni malo lako, jer ni oni ljudi koji su obrazovani nemaju posla, a kamoli ja koja nisam ni srednju školu završila kako treba. Ali ne žalim se, kada je lepo vreme i kada naiđu dobri ljudi, dobro je i na ulici", kaže Marina.
Branko je svoju priču na ulicama Novog Sada započeo nakon neuspešnog braka, kada je izbačen iz kuće. Iako je imao i ozbiljnih zdravstvenih problema, koji su mu se desili baš kada je postao beskućnik, poput moždanog udara, nastavio je da se bori.
"Otišao sam na železničku stanicu i tamo sam bio skoro mesec dana. Dolazili su ljudi, nudili novac, bile su neke organizacije koje su tamo donosile stvari, za Novu godinu, za Božić, sve što treba. Tu sam spavao, na kartonima i uz radijator. Onda me u 23h izbace napolje, na klupe, zaključaju i onda se tu smrzavam do četiri sata kada otvore i onda uđem unutra, zagrlim radijator i tresem se. Ako sam zaboravio vodu, onda je nemam, smrzla se voda tamo. WC moraš da platiš, više mi para otišlo na wc, nego na hranu. Ali eto jeo sam za 100 dinara", priča Branko.
On nam je kroz osmeh ispričao i situacije sa policijom u kojima se nalazio.
"Jedno jutro su nas uhvatili tamo gde spavamo i odveli nas kod sudije za prekršaje. Zvali smo to kriminalna operaćija ćebe, jer smo samo imali ćebe (smeh). Onda su nas pokupili i sudija nam je rekla da idemo pet dana u zatvor. Posle toga, kada smo izašli, otišao sam na Spens, gde sam i došao do kontakta sa Crnom kućom, koji su donosili hranu tu, na Spens. Tu sam našao i jednog druga koji mi je ponudio gajbu što bi se reklo, jedna polusrušena kuća. Tamo sam bio šest meseci, ali prvo mi je ukrao telefon i pobegao. Nisam imao gde da jedem. Išao sam u dva sata ujutru u pekaru i tamo sam uzimao višak koji ostane. Sad sam u Petrovaradinu, tu odmah iza kapije... Dobro je... Ranije sam bio pomorac, vatrogasac i školski policajac", kaže Branko.
Sa našim mladim sagovornicima razgovarali smo o tome šta je to što oni rade kako bi pomogli ljudima koji su najugroženiji.
"Pošto trenutno nisam u situaciji da mogu da im pomognem finansijski ili nekako materijalno, uvek gledam da ih barem vidim na ulici i da im pokažem da su i oni stvarni, da su i oni živa bića i barem im se osmehnem."
"Ja sam uvek za to da, ako imate imalo vremena i mogućnosti, svratite do prve pekare i kupite im nešto za jelo. To je najznačajnije, a kada je zima i neki topli napitak."
"Poenta je da ih ne diramo, da ih pustimo na miru, da ih ne ugnjetvamo, ne ismevamo i da se ne iživljavamo nad njihovom nesrećnom sudbinom, ako već nismo odlučni da pomognemo."
OBRATI PAŽNJU
Kuhinja solidarnosti je kolektiv koji je pokrenut zajedničkim snagama Združene akcije Krov nad glavom NS i Omladinskog centra Crna kuća 13 - CK13.Tu su i aktivisti koji kuvaju hranu za najugroženije stanovnike Novog Sada. Đorđe Majstorović iz CK 13 skreće pažnju na nekoliko stvari koje možemo da učinimo.
"Još uvek je zima po kalendaru i najpotrebnije je da se obezbedi topla garderoba, obuća, neka vreća za spavanje. To može ljudima bukvalno da spasi život u određenom trenutku. Sa druge strane, mislim da je tim ljudima potrebno dostojanstvo, potrebno je da im se vrati taj osećaj da mogu da budu deo zajednice, da mogu da nađu posao. Da funkcionišu normalno, da žive sa nekim, budu cimeri, da se vrate u društvo i budu njegov deo. Mislim da je, za početak, dobro primetiti te ljude i eventualno, ako je to moguće i stupiti u komunikaciju direktno sa njima, videti šta je to što bi im pomoglo", kaže Đorđe.
Tragedije, nesrećni i tužni događaji nekako nas uvek nateraju da preispitamo vrednosti, poimanje stvarnosti i ono što znamo ili mislimo da znamo. Bleki je godinama svirao za svoje sugrađane, ulica mu je bila dom, a na ispraćaju koji je nazvan Pesma za Blekija Novosađani su pokazali da on nije bio nevidljiv i da je mnogima značio. Da to što je bio na ulici ne znači da nije bio podjedanko važan član društva. Strahinja Jajić iz benda Bad Week, koji je poznavao Blekija, kaže da mu je prvo kroz glavu prošlo šta bi bilo da je sav novac koji je uložen u njegovu sahranu bio donešen u šešir.
"Time bi možda imao novu priliku za život. Pitanje je i koliko bi njegov izbor bio da promeni svoj život tim parama. Bleki je takav način života kakav je vodio i hteo da vodi na taj način. Ja sam njega cenio baš takvog kakav je bio, ne bih ga menjao i ne bih menjao njegov život. Mogu da kažem da je Bleki proživeo život na način na koji je želeo. I to što se završio u kratkom roku, mnogi smatraju tragedijom, ali kada bismo njega pitali ovo isto pitanje, možda bi nas iznenadio odgovor. Ovo jeste tragičan kraj i zato ga žalimo, ali ja ga ne žalim kao čoveka, vrlo ga cenim. Kao i njegovu priču koja se tragično završila, ali je smislena", ističe Strahinja.
Bad Week će organozovati i koncert u aprilu, kada bi bio Blekijev rođendan, a njemu u čast.
Bez obzira na to da li je život na ulici lični izbor ili nešto na šta su ljudi prinuđeni, naša je obaveza i dužnost da se prema svakom građanu i građanki odnosimo sa poštovanjem, da ne ugrozimo ničiji život ili bezbednost našim delima. Još je bolje ako možemo da pomognemo, kroz volontiranje, doniranje obroka ili tople odeće. Ako ni to nije moguće, ono što svaki dan možemo da uradimo je da popričamo, da se nasmejemo i razmenimo poglede. Svaki čovek na planeti zaslužuje dostojanstven život, bez obzira da li ga proživljava u kući, stanu ili na ulici.
Emisiju "U kakvoj zemlji želim da živim?" možete poslušati u plejeru:
J. Božić
Foto: Canva.com
