Društvo
Generacije X i Z na poslu: Šta nas deli, a šta povezuje?
U 12. epizodi Rose u podne razgovarali smo o generacijskim razlikama u odnosu prema poslu sa Aleksandrom Fabrisom (gen X) i Dimitrijem Maškovićem (gen Z).
Foto: Pexels
Aleksandar je 23 godine radio u Rafineriji nafte Novi Sad. Danas se bavi stolarijom i proizvodnjom nameštaja, a amaterski se bavi i dečjim pozorištem. On nam je ispričao kako je nakon više od dve decenije rada napravio zaokret i od smenskog rada u rafineriji prešao na nešto što mu je donelo više fleksibilnosti.
“Meni su svi u porodici hemičari - otac, mama, tetka, teča, braća... Svi smo u tu stranu otišli, pa sam otišao i ja. Međutim, taj posao nije bio mnogo kreativan. Obezbeđivao je dobru finansijsku sigurnost, ali uz to sam uvek radio nešto što je kreativno. Sada se bavim samo proizvodnjom nameštaja, koja je dosta kreativna i možeš da se izraziš kroz to, kao i kroz pozorište”, priča Aleksandar.
Sa druge strane, Dimitrije ima 26 godina i praktično od kako se zaposlio radi u jednoj rekruterskoj firmi kao HR, gde je vremenom i napredovao. Pored toga, jedno vreme je držao i časove engleskog i bavio se pisanjem sadržaja za jednu marketinšku agenciju. Kaže da postoji nekoliko faktora koji su značajno uticali na to koje i kakvo će radno mesto odabrati, a koji za njega važe i danas.
“Mislim da se nisu menjali prioriteti, mislim da sam ostao veran tome, ali rekao bih da je u pitanju kombinacija nekih faktora. Meni je bitna visina plate, kao i fleksibilnost, tj. mogućnost da radim od kuće”, kaže Dimitrije.
Dimitrije Mašković, foto: lična arhiva
On dodaje da mu je veoma važna i mogućnost da razdvoji vreme za poslovni život od vremena za privatni život.
“Bitan mi je balans između poslovnog i privatnog života i to da mogu makar u nekoj meri da ih odvojim. Sa druge strane, mislim da svako ima neku cifru za koju bi rekao: 'Okej, voljan sam sad da dve godine možda nemam privatan život, ali da fantastično živim ili skupim neku ušteđevinu'. Tako da sigurno postoji neka cifra, samo što meni za sada više odgovara da imam balans”, objašnjava Dimitrije.
Sa druge strane, kod Aleksandra je granica između poslovnog i privatnog mnogo fleksibilnija, ali mu to ne smeta.
“Od kad radim za sebe, sam određujem kad ću da radim, kad neću. To se često prepliće u toku dana, tako da to nemam jasno razgraničeno. To je u stvari jedan vid slobode. Nekada su, naravno, rokovi takvi da moram ipak malo više da radim, ali uglavnom ja određujem šta ću raditi, kako ću raditi i kada ću raditi”, priča Aleksandar.
On dodaje da upravo na ovom primeru, odnosno kada govorimo o potrebi za razgraničavanjem poslovnog i privatnog vremena, možemo uvideti neke generacijske razlike.
“Baš sam skoro o tome raspravljao sa jednim prijateljem. Šta smo zaključili? Da sadašnje generacije mnogo više cene sebe. Znači oni kažu ovako: 'Ja sam tvoj od 8 do 16h, u 16:01 ja više ne postojim za kompaniju'. Jako cene svoj rad, hoće da budu plaćeni za svoj rad. Neće da prave kompromise, da rade za džabe. To je velika razlika između sadašnjeg tržišta rada i nekadašnjeg. Mi smo bili mnogo popustljiviji, nije nam bilo bitno da nam se svaki minut plati. Oni to sada mnogo drugačije gledaju i možda su pametniji”, zaključuje Aleksandar.
Foto: Pexels
I Dimitrije je saglasan da su današnje generacije glasnije u zahtevima kada je reč o onome što očekuju od radnog okruženja. Takođe, starije generacije su mnogo ređe menjale poslove tokom radnog veka, dok je danas to potpuno uobičajeno.
“Mislim da su starije generacije rigidnije i više investirane u taj narativ da i dalje može da se nađe samo jedna firma, da se u toj firmi bude čitav radni vek, da se ne menja posao. To je u nekim situacijama možda i dalje primenjivo, ali sve više mi se čini da nije”, kaže sagovornik Oradija.
Dimitrije dodaje i da je u svojoj okolini uočio da ljudi najčešće odlučuju da napuste posao zbog osećaja da je okruženje po njih toksično ili jer smatraju da njihov rad i trud nisu dovoljno prepoznati i vrednovani. Međutim, ovakvi razlozi u nekim ranijim decenijama su verovatno bili mnogo ređi motiv za napuštanje posla.
“Mislim da su starije generacije navikle na taj narativ da je u redu da se ćuti i trpi. To možda ima neku primenu negde i nekad, međutim, mislim da je sada ljudima izuzetno bitno to da budu cenjeni u firmi na neki način i da imaju okruženje koje njima prija. E sada, ne mora da znači da je svima isto okruženje jednako toksično. Imamo svi različite mehanizme odbrane i različit pristup situaciji. Međutim, rekao bih da je to svakako nešto što je sada, u novije doba, prioritet zaposlenima, a pretpostavljam da ranije nije bio”, zaključuje Dimitrije.
I Aleksandar kaže da su saveti kakve je dobio od starijih od sebe kada je počinjao da radi potpuno drugačiji od onoga kako je svoj život danas organizovao.
“Moji roditelji su posleratna generacija i oni su mi govorili da učim školu, da se zaposlim u firmi, da imam siguran posao i platu. Međutim, to se jako promenilo. Ja sada svoju decu, videvši kako stvari funkcionišu, savetujem da sami organizuju svoj posao. To jeste neizvesnije, ali ti omogućava slobodu da sam sebi kreiraš kako ćeš i šta raditi. Moje lično iskustvo govori o tome da vreme koje provedeš u kombinatu, odnosno u fabrici, sputava lični razvoj osobe. Ti odeš tamo da radiš nešto, dođeš kući umoran, izvrneš se, spavaš, pa opet ideš da radiš. Dobijaš taman toliko novca koliko ti je potrebno za preživljavanje, ali tu ličnog razvoja nema”, smatra Aleksandar.
OBRATI PAŽNJU
Dimitrije ističe da i u današnjem kontekstu postoji prostor da generacije uče jedne od drugih kada je reč o odnosu prema poslu. Ovo važi i za one mlađe i za one starije.
“Mislim da mi od njih možemo da naučimo dosta toga o činjenici da nešto ipak moramo da doprinesemo, da nije dovoljno da se pojavimo na intervjuu za posao za neku početnu poziciju i kažemo: 'Ej, pozdrav, ja sam mlad i lep i pametan i ja bih sada početnu platu od 2.000 sa tendencijom rasta'. To prosto nije realna ideja, ali, sa druge strane, mislim da oni od nas mogu da nauče malo o tome da tvoja prva pozicija ne mora da bude cela tvoja karijera. Fleksibilnost postoji i, ako je ne prihvatimo, onda je ona nešto negativno, ali ako je prihvatimo i uradimo nešto sa njom, onda je nešto izuzetno pozitivno”, zaključuje sagovornik Oradija.
Celu epizodu Rose u podne možeš poslušati u plejeru:
I. Č.
