Važno je govoriti o položaju žena na muzičkoj sceni

Zašto ističemo kada je bend ženski, a ne govorimo samo bend i sa kojom namerom to govorimo, da li sa namerom da mu odamo poštovanje ili da ga učinimo manje vrednim, da li da ga izdvojimo iz regularnih muzičkih tokova ili sa željom da pohvalimo, te koja je perspektiva gledanja na žene na sceni? Odgovorima na ova i mnoga druga pitanja koja se tiču učešća žena u alternativnoj muzičkoj sceni Srbije i regiona bavila se Tatjana Nikolić dugogodišnja aktivistkinja Femiksa - programa podrške ženskom stvaralaštvu, koja je i autorka master rada "Rodni odnosi na alternativnoj muzičkoj sceni Srbije i regiona", kojim je zaključila master studije na Fakultetu dramskih umetnosti. 

U svom master radu na studijama menadžmenta u kulturi i medijima Tatjana se bavila položajem, statusom i tretmanom žena na alternativnoj muzičkoj sceni Srbije i regiona. Na prvi pogled, zapitamo se šta tu ima mnogo da se izučava, međutim, Tatjana je pokazala i dokazala da je ova tema i te kako inspirativna i da obuhvata istraživanja muzike i muzičke industrije, kulturnog menadžmenta i kulturne politike, kao i i feminizma, odnosno rodnih  studija.

"Muzičarke najčešće kažu da nema problema, ali niko ne želi da bude taj koji se žali. One ne žele da skreću pažnju na svoj pol i da budu dvostruko marginalizovane u tom smislu. One žele da se više pažnje obrati na muziku, a manje na činjenicu da su žene", kaže Tatjana o reakcijama na koje je nailazila pri istraživanju.

Pitanje je i zašto se ističe prisustvo žena na sceni, da li im time činimo uslugu ili ih, ukazivanjem na njihovu drugačijost, dodatno diskriminišemo. Tatjana kaže da je želela da osvetli upravo pitanje rodne ravnopravnosti u alternativnoj muzici kao oblasti u kojoj očekujemo da je bolje stanje, kao uopšte u kulturi i umetnosti, oblastima koje bi trebalo da su demokratične, emancipovane, paradigme otvorenosti i ravnopravnosti. Ipak, "na terenu" nije baš tako.

"Ono zbog čega još muzičarke, odnosno neke od njih, odbijaju da je ova tema relevantna, jeste što nije neophodno da one na svom ličnom primeru dožive neku vrstu diskriminacije. Ne doživi svaka, niti svaka može da prepozna da je ono što se njoj lično dešava diskriminacija zbog pola, odnosno roda", kaže Tatjana.

Do podataka u radu dolazila je analizirajući zastupljenost ženskih bendova, odnosno, muzičarki ili bendova sa ženskim učešćem, na festivalima i različitim top listama, kao i analizirajući način njihovog predstavljanja u medijima. Pored ovoga, podaci su stizali i iz materijala koje je prikupljala kroz Femiks. Jedna od osnovnih pretpostavki je bila da se rodnom perspektivom u muzici ne bavi niko na zvaničnom državnom nivou, te da se time bavi isključivo civilni sektor, odnosno nevladine organizacije.

"Zvanične mere kulturne politike u  našoj zemlji ne prepoznaju rodnu perspektivu kao nešto što je relevantno i čime kulturna politika treba da se bavi. Posebno se time ne bave akteri muzičke industrije iz nekog privatnog sektora. Izdavači, festivali i mediji ne vide ovu  temu kao nešto što je značajno i misle da bilo kakav angažman po pitanju recimo povećanja učešća žena na festivalskim line up-ovima nije nešto što je njima relevantno. Postoji taj jedan odgovor: 'Mi biramo po kvalitetu, a ne po polu' koji se stalno pojavljuje i u mom radu i u drugoj literaturi", dodaje Tatjana.

Drugi važan zaključak do kog je došla jeste da su u udžbenicima i enciklopedijama o istoriji muzike vrlo malo zastupljene žene, a i kada se o njima piše često su predstavljenje šablonski, stereotipno, komentariše se njihov fizički izgled i porodični status. Kada je u pitanju konkretno učešće žena na našoj regionalnoj muzičkoj sceni, one su češće vokali nego instrumentalistkinje, više izvode tuđu muziku koju je komponovao i napisao neki drugi član benda, često muškarac, a kada izvode autorsku muziku češće su kantautorke, dakle samostalne, nego što osnivaju svoje bendove.

"Jedan od zaključaka koji je važno pomenuti jeste da postoje stereotipi, predrasude i seksizam, a da utoliko otežava njegovo rešavanje to što više očekujemo da je ovo jedna emancipovana ravnopravna sredina. Sa druge strane, kad god poredimo sa nekim drugim oblastima i vidimo da je u njima još gore onda kažemo 'Pa mi smo super, ovim ne treba da se bavimo, jer kultura i muzika su fenomenalne, otvorene sredine'. Ali suštinski i u njima su očekivanja drugačija od muškaraca i žena i drugačije se tretiraju", objašnjava Tatjana i dodaje da se susretala i sa pitanjima zašto se bavila baš muzičkom scenom, a ne poljem biznisa u kom ima još manje žena, ili u vojsci, policiji i politici gde je još veća rodna neravnopravnost.

"Prvo, zato što je sfera kulture moja profesionalna sfera, a drugo zato što su kultura, umetnost i muzika javne sfere koja pružaju primer, model delovanja, za uspostavljanje društvenih odnosa u svim drugim oblastima i koje mogu da inspirišu na neku promenu, ali i da reflektuju ono što je stvarno stanje u društvu", kaže Tatjana.

U radu se bavila i pitanjem uzroka, odnosno koliko mentalitet i sredina u kojoj je dominantan patrijarhalni sistem vrednosti utiču na devojke i žene da se bave muzikom, a koliko je to prosto njihov samostalni izbor. Da li je reč o tome da se devojčice i devojke manje interesuju, manje žele da se bave muzikom ili im neko ne dopušta, da li su stidljive i uplašene pa ne ulaze u to polje same ili im neko eksplicitno brani. Tatjana tvrdi da im retko neko eksplicitno brani, ali je mnogo češća implicitna diskriminacija.

"I onda to postaje autodiskriminacija koja se dalje razvija u interiorizovanu mizoginiju i seksizam koji nije nastao sam od sebe. Ukoliko se devojčice stide, boje i odbijaju da uđu u neku sferu postavlja se pitanje zašto. Zašto ih ta sfera odbija i koji su to društveni odnosi koji su ih već naučili gde treba da budu, a gde im nije mesto? Moj stav, koji je ilustrovan i dokazan, odnosno potvrđen kroz ovaj rukopis jeste da su drugačija očekivanja od dečaka i devočica od malih nogu, dakle rodne uloge se postavljaju u vrtiću, ako ne i pre i zna se šta se očekuje od dečaka, šta od devojčica", objašnjava ona.

Kako bi doprinele da se ova situacija promeni, Femiks program za afirmaciju ženskog stvaralaštva u koji je Tatjana godinama uključena, organizuje prvi Rok kamp za devojčice od 10 do 14 godina, koji će se održati početkom jula. Ideja je da 30 devojčica pohađa semodnevni kamp na kome će učiti da sviraju jedan od četiri instrumenta - bubnjeve, gitaru, bas gitaru ili klavijature. Ovo je samo jedan od načina da se doprinese rodnoj ravnopravnosti i afirmaciji žena na muzičkoj sceni, a Tatjana u radu daje i druge preporuke.

"Potreban je dodatni mali trud. Recimo, da se uključi na line up još jedan ženski sastav, ili kad intervjuišemo bend da ne intervjuišemo samo muškog člana već i članicu benda, ili ako smo novinari da vodimo računa koja pitanja postavljamo, da li komentarišemo fizički izgled ili ne, ako smo publika da li reagujemo ako neko pored nas na koncertu urla užasno seksističke izraze, i tako dalje. I to nije ništa epohalno, to je otkrivanje tople vode, ali retko kad sednemo i razmislimo da li je u redu što je na našim radijskim emisijama, festivalima, top listama toliko nizak procenat učešća žena i da li svako od nas može da uradi nešto da to unapredi", dodaje ona i zaključuje da su uspešne muzičarke izuzetak koji potvrđuje pravilo, jer činjenica da možemo da nabrojimo deset uspešnih muzičarki nije dokaz da nema prepreka za žene na muzičkoj sceni već pokazatelj da su one uspele i uspevaju uprkos preprekama.

Ceo Tatjanin rad "Rodni odnosi na alternativnoj muzičkoj sceni Srbije i regiona" dostupan je za besplatno preuzimanje na sajtu Femix-a, na kom se nalaze i informacije o Rok kampu za devojčice.

Audio prilog poslušajte u plejeru ispod:

Jovana Zdjelarević