Društvo / Aktivizam
U Srbiji ima mnogo toga što vredi čuvati
Kada razmišljamo o Srbiji, uz sve probleme koje ova naša balkanska zemlja ima, nemoguće je ne pomisliti i na one stvari po kojima smo poznati, koje su dobre i vredne pažnje. Tu su vrhunski sportisti i sportski uspesi, glumci koji su svetski priznati, naša priroda, planine, reke, čuveno gostoprimstvo i hrana. Pitanje je, međutim, kako čuvamo ono najbolje što imamo?
Foto: Canva.com
Ako krenemo od sportista, tu su pre svih Nikola Jokić i Novak Đoković koji su nedavno potvrdili da, što se tiče sporta, Srbija ima šampione. Tu su i uspesi reprezentacija i zlatne medalje u košarci, vaterpolu ili odbojci. Sportska novinarka Nina Kolundžija smatra da smo ranije više bili zemlja kolektivnih sportova, pogotovo u doba bivše Jugoslavije.
"Mi strašno volimo fudal, međutim, u njemu nikad nešto posebno nismo imali uspeha. Možda u neka stvarno stara vremena, pre više od tri, četiri decenije. Ali, otkad smo Srbija, otkad smo manja zemlja, češće smo bili razočarani, nego što smo bili srećni zbog fudbalera. Sa druge strane, tu su košarka, pa odbojka od 95. na ovamo, odbojkašice od 2000. na ovamo... Mislim da smo više uspeha imali u ekipnim sportovima, ali da se to poslednjih godina menja, sa Novakom Đokovićem, Anom Ivanović i Jelenom Janković u tenisu. Ne bih da zaboravim ni Janka Tipsarevića i Viktora Troickog. Izdvojila bih i Ivanu Španović u atletici i odlične strelce koje imamo”, kaže Nina.
Foto: Novosti.rs (privatna arhiva)
Nina napominje i da često zaboravljamo na "male sportove", a postoje oni u koje bi i te kako moglo više da se ulaže i koji su vredni pažnje. Kako god, Srbiji je sport doneo neke nezaboravne momente koji su obeležili istoriju. Za Ninu, jedan od važnijih se desio 1995. godine na Evropskom prvenstvu u košarci.
"Rat još uvek nije bio gotov, jer je to prvenstvo igrano krajem juna, početkom jula '95. Bio je to posebno emotivan naboj. Pritom, toj reprezentaciji je nekako oduzeta prilika da 92, 93. i 94. pokaže ono što zna. Ta '95. i usudiću se da kažem, taj doček toj generaciji je bio prvi, pravi i jedini spontani doček. Ono što još pamtim je 2002. godina i to je na žalost naše poslednje košarkaško zlato - Indijanapolis, kada smo pobedili Ameriku u četvrtfinalu i Argentinu na kraju, u finalu. Meni su nekako ta dva momenta posebno važna", kaže Nina.
Kada govorimo o Srbiji, ne možemo da ne pomenemo glumce i njihov uticaj, kako na domaćoj sceni, tako i u inostranstvu. Trenutno su upravo glumci ti koji podržavaju građane na protestima protiv nasilja, a kada se vratimo kroz istoriju, oni su ostavljali traga i u inostranoj kinematografiji. Rade Šerbedžija, Peđa Bjelac, Sergej Trifunović, Nikola Đuričko, Stefan Kapičić, Branka Katić, Miloš Biković samo su neka imena koja su ostavila traga u produkcijama širom sveta. Mladi glumac Stefan Ostojić kaže da je danas u Srbiji teško raditi kao glumac.
"Glumaca je sve više, svake godine izađe oko 100 glumaca sa akademije, a nemamo višak pozorišta i radnih mesta. Pronaći se u tom sistemu je veoma teško i naporno, ali mislim i da je vrlo zadovoljavajuće kada se nađe neki projekat koji baš odgovara", kaže Stefan.
Povezanost glumaca sa zemljom u kojoj žive je veoma važna, dodaje on.
"Veoma je važno da glumac bude upoznat sa svojom kulturom i tradicijom, zato što treba da razume odakle potiče njihov način razmišljanja, odakle potiču sve te stvari o kojima se piše u našim dramskim tekstovima, da znaju kako publika razmišlja i vidi svet, da poznaje svoju publiku", ističe Stefan.
Foto: privatna arhiva
Stefan kaže i da se Srbija nije baš proslavila u odnosu prema umetnosti generalno, a naročito prema glumcima. Ipak, svoj životni poziv ne bi menjao.
"Izuzetno je teško, ali ne bih menjao profesiju, nikako. Veoma je zarazno i uzbudljivo i zabavno i lepo. Gluma je nešto što je neprocenjivo i nezamenljivo", smatra Stefan.
Kada se govori o Srbiji, nemoguće je izostaviti čuveno gostoprimstvo i hranu. Koliko puta ste samo čuli od stranaca da se najviše najedu u Srbiji ili na Balkanu. U Vojvodini to su salaši, vino, kotlići, kobasice i testo, u Šumadiji je pečenje i rakija, u Leskovcu roštilj, tu su i komplet lepinja, čuvene somborske paprike i naravno ajvar. Sve to sa onim čuvenim "da ne možeš da izađeš iz kuće dok nešto ne pojedeš". Razgovarali smo sa mladima o tome šta im je prva asocijacija na srpsko gostoprimstvo i hranu.
"Prva pomisao mi je reč izobilje, zato što je uvek bitno da bude mnogo, da bude puno hrane, da uvek bude nečega na stolu, jer ne možeš da primiš nekoga u kuću, a da nemaš čime da ga poslužiš."
"Naš narod ćete primiti u svoju kuću i dočekati raširenih ruku. Pokazeće sve što mogu i truditi se da svoje okruženje i svoju zemlju pokažu u najboljem svetlu."
"Mamina nervoza kada se neki gosti najave i haos koji nastaje jer mora da se spremi cela kuća, zato što je u mnogočlanim porodicama obično haos."
OBRATI PAŽNJU
Naravno tu je i priroda, među kojima je obavezno pomenuti Taru, Staru Planinu, Rtanj, zatim su tu Fruška gora, Ovčar banja, Đerdapska klisura, vojođanska ravnica, mnoštvo jezera, reka. izvora, banja, skrivenih pećina i vodopada. Tu je i Gamzigrad - Felix Romuliana koji je pod Uneskovom zaštitom. Već neko vreme ekološki aktivisti se bore za očuvanje prirode u Srbiji. Bili su razni prostesti, peticije, pravljeni su filmovi, akcije i različite umetničke instalacije. Borba za očuvanje prirodnih dobara u Srbiji i dalje traje.
Ivan Bjelić koji je dobitnik Povelje Zelena planeta i autor filma "Krive Drine" kaže da imamo predivne rezervate prirode, dosta retkih vrsta flore, faune i gljiva, ispod površine leži ozbiljno rudno bogatstvo, kako Ivan kaže, za koje takođe treba da shvatimo da je prirodno blago.
"Pored svega toga, ono što imamo i što na žalost ne čuvamo jeste voda, posebno u ovom momentu. U narednim godinama vode koja je ispravna za piće biće sve manje, a naša zemlja bogata je i podzemnim i površinskim vodama koje će vrlo brzo biti tražene svuda u svetu. Na vode i planine treba da budemo najviše ponosni", ističe Ivan.
Foto. Printscreen Instagram
Ivan kaže da se u Srbiji ne radi dovoljno dobro i kontinuirano na promociji i očuvanju prirode.
"Hvalimo se na sav glas i rekama i šumama, ali nekako žmurimo na tone smeća u njima, na nelegalne deponije, na sve kanalizacije, hemiju u vazduhu, zemlji i vodi. Promovišemo prirodu kroz ekonomiju, kroz rudna bogatstva, promovišu se skriveni rudnici zlata, bakra, litijuma i daju se vrlo jeftino i u finansijskom i patriotskom smislu. Zemlju kojom se toliko hvalimo dali smo na uništenje, budzašto, da je gledamo kako nestaje u rudarskim jamama, pod točkovima mašina, dok se o vrstama koje nestaju ne brine. Ni o vrstama ni o ljudima. I bez obzira na to i dalje imamo čime da se pohvalimo, ali ovim tempom neće to dugo trajati", objašnjava Ivan.
Prema njegovim rečima, kada govorimo o zaštiti prirode prvo treba da skrenemo pažnju sami na sebe, na svoju svest jer, kako on kaže, "ceo svet je naše dvorište": Ono u čemu se svi naši sagovornici slažu je da u Srbiji ima mnogo toga što vredi čuvati.
Emisiju "U kakvoj zemlji želim da živim", poslušajte u plejeru:
J. Božić
