Kendo - sklad tela, duha i mača

Daleki Istok, pogotovo država Japan, uvek nas asocira na tradiciju, čast, poštovanje tačnog vremena, tehnološke inovacije i, naravno, borilačke veštine, koje su se verovatno najviše od svega pobrojanog primile širom sveta. Tačno je, ipak, da ljudi koji svoj život posvete drevnim borilačkim veštinama često prihvataju i principe prema kojima se živi u samom Japanu. Marija Raković, državna prvakinja u sportu koji se zove kendo, imala je priliku da provede nekoliko godina u Japanu i ipak se odlučila za život u rodnoj Srbiji, nastavljajući svoj takmičarski put i put životnog usavršavanja ove discipline.

"Kendo je japanska borilačka veština koja se zasniva na korišćenju mača kako bi se napravio poen. Čitava poenta je da se tokom borbe telo i mač sjedine i da se pronađe sklad duše i treninga odnosno veštine. Kod nas je kendo počeo da se trenira pre nekih petnaestak godina, a ja sam ovim sportom počela da se bavim pre nešto više od osam godina gde sam prvakinja države u ženskoj konkurenciji“, ispričala nam je Marija na početku našeg razgovora u okviru emisije Dnevna soba Oradija.

Kako izgleda kendo borba?

U kendu nema rundi, a borba može da traje od dva do pet minuta. Počinje se tako što oba takmičara kleče, a kada sudija kaže "hađime", što znači početak, onda kreće borba. U toku jedne borbe nema rundi, nema pauze, a cilj je postići dva poena kada se borba automatski završava.

Neke borilačke veštine poput karatea imaju pravilo da se protivnik ne udari svom snagom. Kako je to u kendu?

Kod nas, kao i u svakoj borilačkoj veštini, nije dovoljno samo da nekog dotaknemo; cilj je da postignemo nešto što zovemo "kikentaić", a to je jedinstvo tela i mača. To znači da mač mora da pogodi određene bodovne zone, a to su glava, ruka, trup ili vrat, ali uz to naše telo mora da bude u pravilnom položaju; ne smemo da budemo izvijeni kako ne treba ili van balansa. Ako je neko gledao kendo meč, video je da se mi dosta deremo, a to je "kiai". Mi time pokazujemo da naš udarac nije bio slučajan nego da smo namerno napravili upravo tu kretnju i poen koji smo želeli.

Koliko je to slično sa uzvikom tenisera koje takođe često čujemo prilikom izvođenja nekih udaraca?

Dosta je drugačije jer se u tenisu oglašava takmičar kako bi izbacio neki pritisak. Kod nas je to deo akcije, poena; to je znak da nismo slučajno došli u tu poziciju nego smo mi određenom akcijom želeli da pogodimo baš taj deo i tu bodovnu zonu. Svaka bodovna zona ima određeni "kiai".

Govorimo o maču, ali to suštinski nije mač nego ipak komad drveta?

Naravno. Naš mač se sastoji od četiri trake bambusa i nije zaoštren na bilo koji način, ali postoji određena nit koja nam pokazuje sa koje strane bi trebao da bude oštar deo odnosno sečivo. Tim delom našeg mača treba da napravimo udarac.

Znači li to da bi sa pravim mačem mogla biti veoma opasna?

(Smeh) Nama jeste cilj da prilikom treninga i borbe razmišljamo kao da imamo pravi mač. Naravno, borbe nikada neće biti sa pravim mačem jer je preterano opasno, ali naše zamišljanje jeste da smo kao u pravoj borbi; prava opasnost zaista postoji i mi našem protivniku prilazimo kao da on zaista drži pravi mač u rukama.

Koliko se u kendu vežbaju kretnje bez mača ili se pretpostavljaju situacije kada nemaš svoje oružje pored sebe?

Kao i u svim borilačkim veštinama, jako je bitna pozicija tela odnosno spremnost tela da se pokreće čak i kada vam mač možda nije pri ruci.

Postoje li neke tehnike koje su u kendu odbrambene?

Naravno, ali glavna stvar u kendu je da ne razmišljate o tome kako je protivnik jači ili kako će vas uništiti. Defanzivne tehnike služe da naterate svog protivnika da napadne vašu bodovnu zonu i da on pomisli da je tu siguran, a vi to iskoristite protiv njega. Tako postoje defanzivne faze, ali kendo u suštini nema toliko defanzivnu ideju.

Gledano takmičarski, prvakinja si države; koliko je ovaj sport zastupljen i popularan u regionu pa i širom sveta?

Kod nas je kendo jako rasprostranjen, mnogo više nego što bi moglo da se pretpostavi. Veliki broj ljudi dolazi na državno prvenstvo; u muškoj kategoriji ove godine bilo je oko četrdesetak takmičara dok je u ženskoj bilo oko trideset. Region je dosta dobro pokriven, ali kod nas je taj sport najzastupljeniji osim Grčke gde je ovaj sport veoma popularan i masovan.

Kendo još uvek nije olimpijski sport, ali postoje svetska prvenstva gde si imala prilike da učestvuješ. Kakvi su ti utisci?

Kendo nije olimpijski sport nažalost, ali svake četiri godine imamo svetsko prvenstvo. Mi smo kao tim i ja kao prvakinja države bili u Milanu na svetskom prvenstvu 2024. godine gde smo uspele da dođemo među 16 najboljih timova na svetu što je bio zaista odličan uspeh. Nadam se da ću na sledeće prvenstvo koje će se održati u Japanu takođe imati prilike da branim boje naše zemlje.

Bila si i videla; kakav je odnos Japanaca prema kendu?

Iskreno, ne može da se poredi. Oni kreću da treniraju kendo baš od malih nogu i njima je to deo porodične tradicije. Ako su deda ili otac bili kendoka, onda ti moraš nastaviti tu tradiciju. Jako veliki broj ljudi se u Japanu upoznao sa kendom; velika većina pa je logično što tamo kendo treniraju mnogo više nego bilo gde na svetu.

Kakav je život u Japanu?

Bila sam tamo tri godine za vreme moje srednje škole. Bila sam u nekoj vrsti internata; to je kao njihov kampus i išla sam u pilotsku akademiju. Takav život i pohađanje škole nemaju mnogo veze sa spoljnim svetom. Svakodnevnica je bila takva da sam se budila u pet ujutro; nakon toga imala sam trening sat vremena, zatim doručak, školu koja je trajala od 9 do 17 časova; nakon toga još jedan trening koji je trajao oko tri sata i večera — tako bi izgledao svaki dan.

To znači da pričaš japanski?

Malo sam zaboravila otkako sam se vratila, ali tamo mi je škola bila na japanskom pa sam morala malo propričati kako bih sve razumela. Imamo sreću i čast što nam je vlada Japana poslala trenera kenda koji se zove Tošinari Mijuši sa kojim sada mogu pričati japanski i malo se vratiti u formu što se tog jezika tiče.

Nakon pilotske akademije u Japanu si nastavila tim putem u Srbiji ili si krenula na nešto drugo?

Nažalost nisam nastavila; kada sam se vratila ovamo upisala sam elektrotehnički fakultet iako su mi oni nudili stipendiju za fakultet i plaćali kompletno školovanje. Meni je nedostajala porodica i Srbija: previše su oni drugačiji od nas; mentalitet i sve ostalo su jako različiti i nikad nisam imala utisak da sam se savršeno uklopila. Naravno tamo sam bila sjajno primljena na svakom koraku; prema meni su bili velikodušni — na to svakako ne mogu da se požalim — ali nekako nisam osećala kao deo tog društva.

Postoje li neka ograničenja za ovaj sport; kako početi sa kendom i gde?

Ja sam počela da treniram kada je moj srednju školu došao tim koji je promovisao ovaj sport. Toga sada uglavnom više nema ali postoje klubovi širom Srbije gde možete probati bilo da ste u Beogradu, Novom Sadu, Nišu ili drugim mestima. Ako ste iz Beograda svakako bih preporučila Mori kendo klub koji se nalazi na Danila Bojovića 13 a treninzi se održavaju utorkom, četvrtkom i nedeljom od 19 do 20:30. Nema veze koliko godina imate — bilo ste dete od deset godina ili odrasla osoba od pedeset ili više — svako može probati; naravno ko počne u zreloj dobi ne može očekivati biti državni prvak ali mesto u kendou uvek postoji za vas bez obzira koliko godina imate.

Marijino gostovanje u emisiji Dnevna soba možete poslušati na linku ispod:

Jovan Vanja Marjanović

foto: privatna kolekcija