Da nam živi, živi rad!

Zasluge za obeležavanje Prvog maja idu američkim sindikatima, koji su 1. maja 1886. godine u Čikagu stupili u generalni štrajk. Bila je to reakcija na neispunjeno obećanje vlasti o donošenju zakona o osmočasovnom radnom vremenu, koji je tog dana trebalo da stupi na snagu. Kada je policija krenula u napad na radnike, na njih je iz mase bačen dinamit. Bio je to početak krvoprolića u kojem je smrtno stradalo oko 50 štrajkača, a ranjeno ih je još sedamdesetak. Sedmorica uhapšenih demonstranata kasnije su pogubljeni vešanjem zbog optužbi da su držali "zapaljive govore", čime su "podstakli nepoznatog atentatora da baci bombu na policiju". Radnička borba za osmočasovno radno vreme nakon ovih krvavih događaja više se nije mogla ignorisati, niti zaustaviti.

Tri godine kasnije, u Parizu je održan Prvi kongres Druge radničke internacionale na kome je odlučeno da će se od 1. maja naredne godine mirnim protestnim povorkama obeležavati pokolj u Čikagu. Kao simbol radničkog bunta prihvaćen je crveni karanfil, koji je trebalo da asocira na krv prolivenu u borbi za njihova prava.

Posle šest godina prvomajsko obeležavanje stiže i u Srbiju. U selu Duboni, blizu Mladenovca. U zapisima Milije Radovanovića postoji ovaj opis:

"Zbog bojazni da nam žandarmi ne ometu proslavu, organizovali smo je tajno, uglavnom sa mladima, jer u starije nismo imali poverenja. Na sam dan proslave sakupili smo se na jednom proplanku u šumi, koji je zaklonjen od vidika sela. Pekli smo jaganjce, igrali, pevali, klicali 'Živeo Prvi maj'. Na reverima su nam bili crveni karanfili ili grančice belog jorgovana..."

A onda su, u decenijama posle Drugog svetskog rata, karanfile zamenile rotkvice, prava ćevapi, rad je zamenio nerad, trgove su zamenili parkovi i za radnike više nije ostao ko da se bori. 

Od ukupnog broja nezaposlenih u Srbiji 20,5 odsto čine mladi. Čestitamo čitaoče, sva je prilika da si jedan od njih. Bez iskustva, bez porodice, bez posla ili adekvatne zarade, školovan/a za tržište koje ne postoji, bez budućnosti. Teško dolaziš do posla, a i kada radiš, to je ispod minimuma standarda i onoga što je potrebno za jedan pristojan život.

Istraživanje Krovne organizacije mladih Srbije (KOMS), pokazuje da se mladi suočavaju sa problemima koji su konstantni, godinama unazad. To su pre svega nezaposlenost, loše obrazovanje, nezadovoljstvo sistemom vrednosti, ugrožena bezbednost. Prema tom istraživanju, 67 odsto mladih u Srbiji iskazalo je želju za odlaskom, a jedan od ključnih razloga je taj što ovde ne mogu da nađu posao. Čak i kada se zaposle u svom rodnom gradu, njih 87 odsto je spremno da radi po bilo kojim uslovima, odnosno, spremni su da prihvate i rad na crno.

Kada je reč o plati koju dobijaju za svoj rad, istraživanje pokazuje da samo deset odsto mladih ima platu višu od prosečne, njih 25 odsto zarađuju manje od proseka, dok čak 60 procenata uopšte ne zarađuje. Kada dobiju poslove, posebno prvi posao, problemi su obično povezani sa tipom ugovora koji im se dodeljuje, odnosno, nemogućnosti ostvarivanja punog prava iz radnog odnosa. Istraživanje je ujedno pokazalo i da su tokom kovid krize bili najviše ugroženi upravo nezaposleni mladi u ruralnim sredinama, koji spadaju u osetljivu grupu na tržištu rada.

Rešenje kog nema poslednjih godina najčešće dolazi iż nevladinog sektora. Neformalan pristup obrazovanju, kursevi za razgovore za posao, treninzi pisanja CV-a, prilike za sticanje radnog iskustva i slično samo su deo velikog pula usluga koje nude nevladine organizacije. Jedna od njih je i Poslovi za mlade, a Bojan Japundžić iz te organizacije kaže nam da je najveći problem nekompletno obrazovanje koje se stiče na fakultetu.

"Fakulteti prosto ne obezbeđuju ni neformalno obrazovanje, niti radnu praksu, što se, kako vreme prolazi, ispostavilo kao izuzetno bitno za pronalazak posla. Generacije izlaze sa formalnim znanjem koje nije do kraja upotrebljivo", priča Bojan.

On dodaje da to ne znači da ne postoje dodatna usmerenja.

"Sigurno da postoje programi koji se češće realizuju, doduše u većim sredinama, dok po manjim mestima ta mogućnost oskudeva. Moj savet mladima jeste da se angažuju, u smislu pronalažanje određenih radionica, modula i svih aktivnosti koje im se pružaju i omogućavaju da steknu nova znanja i veštine mimo formalnog obrazovanja. Nebitno da li ste na fakultetu ili ne, prosto, treba koristiti sve one mogućnosti koje, pre svega, pruža NVO sektor", zaključuje Japundžić.

U prethodnoj godini, kroz Izveštaj o položaju i potrebama mladih Ministarstva omladine i sporta zabeleženo je više negativnih trendova u pogledu percepcije mladih o sopstvenom položaju. Porastao je procenat mladih koji ekonomsku situaciju u svojoj porodici opisuju kao lošu. Porastao je broj mladih koji nisu zaposleni (odnosno ne ostvaruju zaradu po bilo kom osnovu) sa 22,2 na 26 odsto. Od onih koji su zaposleni, 26 odsto nije prijavljeno na poslu i taj broj je doživeo porast u 2020. u odnosu na 2019. godinu. Od onih koji su nezaposleni, više od 26 odsto ispitanika aktivno traži posao duže od godinu dana, gde je takođe došlo do porasta u odnosu na 20 procenata u 2019. godine.

Ukoliko na trenutak zanemarimo ograničen domet aktivnih mera zapošljavanja mladih, šta može biti uzrok ovako lošim brojkama koje ukazuju na izrazito nesiguran i prekaran položaj mladih? Pre svega, nedovoljna institucionalna podrška. To je problem koji je najevidentniji kada govorimo o frilenserima. Na stranu poslednja dešavanja u našoj državi kojima je Oradio već posvetio pažnju, frilenseri koji su mahom mladi, gotovo da nemaju nikakva prava, a tržiste je sve zasićenije objašnjava frilenserka Jelena Mitrović.

"Pretpostavljam da je zajednička problematika malog tržišta. To je glavni izazov, jer, uopšte naći bilo šta gde će vas prihvatiti i pozvati na posao, to je ogroman proces. Dalje, problem je plata - da li je odgovarajuća ili nije i koliko uopšte postoji mogućnosti za napredak u određenoj firmi", kaže ona.

Jelenino zanimanje postoji i priznato je i kod nas na birou rada, tako da je ona prvih nekoliko godina nakon posla provela tražeći posao.

"Radila sam nekoliko godina u svojoj struci, međutim, onda sam uvidela da sam izuzetno daleko od bilo kakvog stalnog zaposlenja, čak i od nekakvih redovnih ujednačenih primanja i iż tog razloga sam i ušla u frilens. Trenutno ne tražim aktivno posao. Odgovara mi ovaj način rada jer je fleksibilniji, ostavlja mi dovoljno vremena za druge stvari, na primer, za usavršavanje, završavanje postdiplomskih studija... Ali pratim, radim na sebi, kako bih ostala konkurentna i kako bih bila spremna kada se odgovarajuća pozicija pojavi", kaže naša sagovornica.

Ali takvi slučajevi su retki.

Istraživanja, a i zdrava logika, pokazuju da nemogućnost osamostaljivanja, zasnivanja porodice i pronalska posla sve više mladih opredeljuje za trajni odlazak iz zemlje.

Istovremeno, prema postojećim socio-demografskim trendovima, stanovništvo Srbije je sve starije. Sve su veće razlike između stope radno aktivnog stanovništva koje treba da finansira sistem socijalnog staranja, naspram korisnika tog sistema. Iz tog razloga, u narednom periodu politike zapošljavanja moraju se koncentrisati na kvalitet zaposlenja i mere koje u prvi plan stavljaju mlade. Trajni odlazak iz zemlje mora postati izuzetak, a ne pravilo. Tradicionalni institucionalni saveznici u borbi za dostojanstveni rad moraju povratiti izgubljeno poverenje i što glasnije zastupati bolje i kvalitetnije uslove rada za mlade.

Ako i ti imaš pritužbe na (ne)rad celu emisiju možeš poslušati u podcastu.

I. Miloradov

Fotografije: Pexels.com