Biciklističke muke kao svakodnevna frustracija

Jednog jesenjeg dana 1865. godine, dvojica muškaraca sedela su u kafani u Ansoniji, saveznoj državi Konektikat, umirujući živce sa par žestokih pića. Prethodno su vozili karavan niz obližnje brdo, kada su iza sebe začuli stravični krik. Nešto što je izgledalo kao đavo lično stuštilo se niz brdo ka njima, odskakujući od zemlje. Zamislite samo koliko su se uplašili kad im je đavo lično prišao i predstavio im se: tamnokosi Francuz je krvario i bio mokar od glave do pete. Njegovo ime bilo je Pjer Lalement.

Mladi mehaničar boravio je u Sjedinjenim američkim državama tek nekoliko meseci, a sa sobom je iz Francuske poneo mašinu koju je sam napravio - dvotočkašku skalameriju na pedale koju je zvao "velosiped". Mi ćemo je zvati bicikl. Ja ću mog zvati Munja i voleću ga. Ali neću voleti druge bicikliste, pešake i prepreke na ulicama, a ovo je priča o tome.

Naime, Novi Sad danas ima više od 40 hiljada biciklista koji svakodnevno naleću na brojne prepreke – od staza koje završavaju - nigde, preko pešaka na stazama, do roditelja sa kolicima. Novosadska biciklistička inicijativa već više od osam godina beleži biciklističke navike, ali i kako postojeći saobraćajni propisi utiču na njih, kaže Marko Trifković i dodaje da lista problema samo raste.

"Mrtva trka je između parkiranih automobila na biciklističkim stazama, rupa, nepovezanih staza i ponekad i pešaka na biciklističkim stazama", kaže Marko i dodaje da su sve vidljivi saobraćajni antagonizmi među različitim grupama.

"Svi se oni nekako vrte oko nekog prostornog interesa - na koji način koristimo prostor i da li smo zaista svi ravnopravni, ne samo u smislu prava i obaveza, nego i u smislu mogućnosti da ih izvršavamo u saobraćaju. Ono što zaista treba ljudi da shvate - ako ja svaki dan koristim bicikl, nije kao da idem negde rekreativno pa ću zaobići problem. Kada svaki dan treba da zaobilazim, kada svaki dan treba da se mimoilazim sa pešacima, kada svaki dan treba da iskusim dvadeset džombi i koječega, da razlupam laptop i fotoaparat od truckanja u rancu, e onda zaista čoveka prođe volja da koristi bicikl. A to su problemi na čijem prevazilaženju zaista moramo raditi, kako bi ljudi koristili svaki dan bicikl, što nam je cilj", zaključuje Marko.

Jedna od tih koja svakodnevno koristi bicikl kao jedino prevozno sredstvo je i Ljiljana Medenica. Iako je svesna saobraćajnih pravila, kaže da je svakog dana frustriraju oni koji ih ne poštuju.

"Život bi mi olakšalo da se samo onaj ko ne vozi bicikl skloni sa biciklističke staze i to je to. Ne znam zašto ljudi koji čekaju autobus vole da ga čekaju na biciklističkoj stazi. Mislim da poprilično poštujem sva pravila i zato mi smetaju pešaci na biciklističkoj, takisti najviše i ne znam zašto, ali recimo, mame sa kolicima su mi veliki problem. Ne znam zašto je teško podići kolica preko ivičnjaka, nego je lakše smetati svima ostalima u saobraćaju", priča Ljiljana.

Isti problem prepoznaje i novopečena mama, Mladenka Tošić.

"Jeste, problem su ivičnjaci, čak i ja početak pešakog prelaza i kraj iskoristim za spuštanje kolica, ali se što pre vratim i skrenem sa te crvene trake koja je i napravljena za bicikliste, da nam svima bude jasno, ali mislim da to nije problem biciklista. Problem je što neretko i mame i pešaci koriste biciklističku stazu po gradu. Da li zato što im se tu više sviđa asfalt, da li je trava zelenija sa druge strane. Nisam sigurna. Svakako je svakom biciklisti potrebno strpljenje i dobro zvono", zaključuje Mladenka.

Nekada sam volela svoj bicikl, dok sam još bila dete. Žurila sam kući iz škole kako bih na narandžastoj poniki izđirala još pola sata pre nego što mama kroz celu ulicu drekne - večera! Ali onda sam odrasla i sada je sve drugačije. Ovo je način da obavim sve što treba, a užas svega dolazi od drugih biciklista. I svi su loši – oni koji su brži od mene, ali, da sve bude čudnije i oni koji su sporiji od mene; oni koji se razmeću, oni prepažljivi, oni sa skupim biciklovima i 16 brava. Oni u odelima sa kacigama, oni koji imaju veliki ranac na kome piše dostava. Ustvari, ne oni. Njih volim. Oni donose hranu. Ali, lista pritužbi ipak postoji.

Ako i ti imaš listu biciklističkih žalbi, poslušaj celu emisiju na podcastu.

I. Miloradov