Alteracije na telu više nisu taboo

Tetovaže su najrašireniji oblik ukrašavanja tela, ali i neke druge discipline veoma su popularne. Tu su pirsinszi u naširem smislu, zatim tetoviranje ožiljcima, proširivanje rupa na ušima, obrazima, nosu, što takođe spada pod pirsinge. Pojavilo se i tetoviranje beonjača, ugradnja implanta u beonjače, u zube i još mnogo mnogo toga.

U emisiji "Za i protiv" pričali smo o telesnim alteracijama, ukrašavanju tela različitim metodama kao delu večne želje ljudi da budu posebni i drugačiji kao i da ta posebnost bude na prvi mah vidljiva našoj okolini.

Da biste na neki način ukrasili svoje telo više ne morate da putujete daleko. Većina metoda o kojima ćemo danas pričati kada je modifikacija naših tela u pitanju, može da se uradi u domaćim tatoo studijima i uveliko su bezbedne.

Pirsing je jedan od najstarijih metoda za modifikaciju našeg izgleda i danas ih ima bezbroj vrsta. Najčešće je klasično bušenje ušne resice iako ni pirsing ušne hrskavice kao i one na nosu više nisu taboo.

Dunja Matić, studentkinja iz Pančeva kaže da je oduvek želela mnogo pirsinga na telu, ali da joj jedan nikako nije prijao.

"Poslednje što sam uradila je pirsing na donjoj usni i to sam radila kod majstora koji mi je uradio i jezik. Usna nije mnogo bolela i nije mi smetala u prvo vreme kao pirsing na jeziku koji sam do kraja uklonila jer su zubi počeli naglo da mi se kvare i da mi smeta. Znam da se to ne događa svima, ali meni je baš predstavljalo problem. Za mene je pirsing način da učinim nešto drugačije sa svojim telom i dopada mi se i kako to estetski izgleda i kakvu simboliku nosi", kaže Dunja.

Slične motive ima i njena vršnjakinja Jelena Laković koja se odlučila za širenje rupa u ušima, što je takođe popularna metoda u svetu, a u poslednje vreme i kod nas. Ona je početno širenje radila sama uz dosta opreza i strpljenja.

"Imala sam minđušu sa baš debelom iglom od hirurškog čelika koji svi preporučuju uz drvo ili kost. Nikako ne biste smeli da širite rupe koristeći neku bižuteriju. Širila sam tako što sam na iglu namotavala teflonsku traku koja se može kupiti u bilo kojoj vodoinstalterskoj radnji. Prvo jedan sloj, pa držim neko vreme, pa dodam slojeve, pa čekam još neko vreme i tako dalje", objašnjava Jelena.

Širenje rupa na ušima je išlo postepeno i bez problema kaže Jelena, ali napominje da je sve vreme morala da vodi računa o higijeni i da pazi na moguće posledice.

"Izrazito je bilo važno da stalno održavam rupu čistom, da ne dozvojlavam da se tkivo cepa ili da dođe do upale. Posle svakog širenja sam ostavljala uši da odmore i da budem sigurna da ne dolazi do upale ili nekih drugih komplikacija", kaže naša sagovornica.

Na kraju, kada je želela da rupu na uhu proširi  mnogo više nego što je sama umela otišla je kod profesionalca pa da čujemo njeno iskustvo i odatle.

"Posle izvesnog vremena više nisam mogla da čekam da dođem do željenog promera pa sam otišla kod pirsing majstora koji mi je proširio rupu od 8 na 12 milimetara jednim potezom. To je bilo dosta bolno i stresno za mene, ali znam da to ide na takav način i da ljudi često neće da čekaju koliko sam ja čekala", kaže Jelena.

Posledice pirsinga mogu biti negativne, a najgore među njima su dobijanje Hepatitisa B i C, te hronične upale unutrašnjih organa, pre svega jetre i srca.

Svaka peta osoba dobije neku vrstu upale ili iritacije izazvanu pirsingom. Najrizičnije mesto za pirsing je, svakako, jezik koji već nakon par sekundi od trenutka bušenja može da nabubri i zatvori disajne puteve, zatim područje oko očiju, ušiju i pupka. Lekari tvrde da su za infekcije metalnim ukrasima krivi pre svega nehigijenski uslovi u studijima. Međutim, većina studija u kojima se rade pirsinzi danas vode računa o higijeni na hirurškom nivou te je sve manje slučajeva ozbiljnijih komplikacija.

Jedan do popularnih metoda ukrašavanja tela je i skarifikacija što je kreativna upotreba ožiljaka kako bi se postigao estetski zadovoljavajući izgled kože a ne način rešavanja nakupljenog stresa i emotivnih problema, što se naziva samoranjavanje.

Ovaj zahvat  radi se tako što se na dezinfikovanu kožu prenese šablon dizajna i linije se izvlače skalpelom. Nakon što su gotove glavne linije, stavlja se anestetik u gelu, područje se zamota plastičnom folijom i ostavi desetak minuta dok anestetik počne da deluje, zatim se radi dalje. Ožiljak obično nije dublji od 3 milimetra.

Budući da je koža živi organizam svakome će ožiljci ispasti drugačije, što zavisi od toga kakvim je koža ožiljcima sklona. Ljudi tamnije kože obično imaju vidljivije i ispupčenije ožiljke.

Dešava se da se ljudima posle izvesnog vremena ne dopada skart tatoo i tu su u mnogo većem problemu nego kod klasičnih tetovaža. I ožiljke je moguće odstraniti jer postoji nekoliko prilično skupih metoda. Međutim, neka vrsta minimalnih ožiljaka će uvek ostati na koži i ovakve tetovaže ne mogu da se otklone do kraja.

A, kad smo već kod ožiljaka, postoji i metoda koja se zove brending. U samim počecima, branding se radio pritiskanjem komada užarenog metala na kožu. Bilo je moguće dobiti samo najjednostavnije oblike ožiljaka, a linije nastale ovom metodom mogu da se tokom zarastanja rašire i do tri puta od početne debljine. Ta metoda naziva se strike branding.

Danas se za branding koriste uređaji poput cautery pen-a ili electrosurgery jedinice. Ova dva načina omogućuju preciznu kontrolu dubine i oštećenja tkiva, moguće je dobiti fine i precizne linije što znači da dizajni više nisu ograničeni na jednostavne oblike. Budući da se umesto vrućeg metala koristi električna struja, ne dolazi do oštećivanja okolnog tkiva pa je i širenje linija tokom zarastanja mnogo manje.

Tu su i implanti koji idu pod kožu. Stariji modeli implanata radili su se od titanijuma, ali su bili preteški pa se dešavalo da utonu u meko tkivo nad kojim su bili postavljeni. Danas se implanti prave od silikona ili teflona, u različitim veličinama, oblicima i debljinama.

Postupak ugradnje implanta odvija se pod lokalnom anestezijom. Skalpelom se napravi mali rez otprilike 3 centimetra od mesta na koje se implant postavlja. Spatulom se odvoje slojevi kože kako bi se napravio 'džep' za implant a nakon postavljanja, ulazni rez se zašije.

S obzirom da su potpuno pod kožom, implanti uglavnom zarastaju bez većih komplikacija. Bitno je da se izbegava spavanje na implantu što može rezultirati migracijom ili udaranje po implantu što može da dovede do oštećenja.

Nijedna od ovih metoda ne bi trebalo da se radi leti kada je koža izložena suncu i drugim negativnim uticajima, a pirsing majstori koji ih rade mogu vam predočiti čitam plan održavanja i nege delova tela na kojima je rađena intervencija.

P.K.