U "Bajiću" (ne)vole 'metalike'

Pomešani miris kuvanog graška i bečke šnicle oseća se pored doma "Slobodan Bajić". Nije ni čudo jer je vreme ručku, a brojni studenti žure u menzu da utole glad. Sudaramo se na stepenicama dok se penjem ka drugom spratu i sobi 2063. "Znaš li da je Mirko sinoć smuvao onu iz A doma?", "Kolokvijum je za dva dana, ništa još nisam naučila", "Jooooj samo da opet ne bude pire za ručak", selektivno čujem.

Za četiri godine, od kada sam svakodnevno dolazila u dom, ništa se nije promenilo - osim studenata.

Ulazim u mini hodnik. Drveni nameštaj, prašina koja se uvukla u sve pukotine, obuća i ručno u lavoru opran veš, koji se suši po radijatorima, daju domu neki specifičan, već godinama prisutan, ali ne i neprijatan miris. U jednoj sobi tišina, iz druge se čuju Goblini. Kuhinjica koju dele čista je. Čuje se da vri voda, verovatno za kafu ili čaj. Vrata od kupatila su zatvorena, ali čini mi se da se neko tušira u tuš kadi koju koristi osam studenata.

Ispred sobe 2063, osim muzike, čuju se i glasovi.

"Opet slušaš te metalike?! Znaš li ti da je osnovno poznavanje muzike znanje razlike između Žareta i Gocija i Goci benda?!". To Zoltan Berec i njegov drug Miloje Pantić raspravljaju o muzici. Miloje ne voli metalike. Zoltanu je to zabavno.

Ovi studenti vole goste. Kažu da je kod njih uvek gužva, a u roku od deset minuta je i bila.

U sobi od svega 12 kvadrata sedeli su cimeri Ilija i Zoltan, njihov drug Miloje, docimerke Jelena i Gordana, a još bar petoro, šestoro studenata iz okolnih soba ulazilo je i izlazilo da pozajme kafu ili punjač, da pitaju ima li interneta, da prebace filmove, da zovu na ručak one koji nisu išli. Sve vreme se smeju. Svi osim Jelene su u domu već petu godinu. Ona je na drugoj godini studija. Zaljubila se u nekog Mirkića. Reče da ga voli.

Jednoglasno kažu da su bezbrižni u domu. Shvatam da se nigde kao u studenjaku manje ne osećaju socijalne razlike. Imaju iste (ne)brige, istu hranu jedu, iste stipendije primaju, a dolaze iz različitih porodica i drugačijim dijalektima govore. Raspoloženi, sećaju se dogodovština.

"Sećaš se kad si mi jednom u sred noći bunovan pomerio zavesu od tuš kabine, jer nisi skontao da se tuširam?", dovikuje, preko Zoltana, Gordana Iliji. Zoltanu je neko krao hranu.

"Dok sam živeo u prizemlju stalno sam ostavljao hranu na prozoru jer nismo imali frižider. Ujutru ustanem, neko mi popio mleko, sok, uzeo paštetu. Prestao sam to da radim", seća se Zoltan.

Tako je bilo i pre pet, mada verovatno i svih godina unazad. S tim što je moja koleginica 2008. godine ostala bez tri brushaltera i šest gaćica, koje je sušila na improvizovanom štriku. To je već bio problem.

Za kvalitetan život u domu, kažu ovi studenti, najbitnija je sloga. Ako si otvoren za saradnju i želiš da prihvatiš ljude oko sebe, dom je idealno mesto. Dogovor je najbitniji. Zato u ovom domskom krilu više nema bubašvaba.

"Ponekad studenti ostave smeće, to se nagomila, bude ostataka hrane. Mi redovno čistimo. Nekad pravimo raspored, nekad kad ko stigne. Mada, od kada imamo docimerke, uglavnom to one urade", iskren je Zoltan.

Većini je ovo poslednja godina u domu. Naučili su da ih ne bude "blam". Ovde je potpuno normalno da se tuširaš, dok te deli zavesa od osobe koja pere zube, ili da kakiš dok se ispred vrata neko umiva. Iako im je mir ponekad nedostajao, kažu da ne mogu da zamisle da žive u stanu, da bude tišina, da budu sami.

"Mislim da u tim situacijama ne bih znao šta ću sam sa sobom. Nedostajaće mi bezbrižnost, ali najviše ljudi. Ovde sam stekao dobre prijatelje. Neki su i izašli iz doma, ali smo ostali u kontaktu. Ovi ljudi će mi mnogo faliti", već emotivno govori Ilija.

Razumem ga. Iako u domu nikada nisam živela, saglasna sam s njima da svaki student bar jednu godinu treba da živi u domu. Provodila sam dane u "Bajiću", večeri na žurkama ispred, stekla prijatelje, jednom se i "opasno" zaljubila. Već je 17 sati, vrata menze za večeru se otvaraju. Bolje da pustim ove ljude da jedu, možda stignu na svima voljeni pohovani kačkavalj.

Radmila Leovac