Od manjkavosti fakulteta do sjajnih studentskih projekata

Kako studenti reaguju kada shvate da im u školovanju nešto nedostaje? Ponekad nikako, a s vremena na vreme se desi da iz potrebe za praksom ili već nekim segmentom nastave za koji studenti smatraju da nedostaje, nastaju sjajni projekti. Tako je nastao i Festival internacionalnog studentskog teatra u Beogradu, a razgovarali smo sa njegovim osnivačem Markom Radenkovićem.

Još tokom prve godine studiranja menadžmenta i produkcije na Fakultetu dramskih umetnosti, Marko Radenković i njegove kolege osetili su potrebu da sami naprave predstavu. Shvatili su i da žele da se upoznaju sa studentima drugih akademija iz sveta, kako bi i od njih nešto naučili, pa su iskoristili prostor na fakultetu kao poligon na kom bi bili studenti svih umetničkih fakulteta u Beogradu i organizovali Festival internacionalnog studentskog teatra.

"Došli smo na ideju – zašto ne bi radili na tome da se bavimo i produkcijom, da investiramo naše resurse koje prikupimo tokom festivala u produkciju jedne predstave? Taj proces ne bi zavisio od nastavnog programa, već nam je bila ideja da zapravo damo studentima potpunu slobodu da izaberu tekst, glumce, format i način na koji će da rade na toj predstavi. Mislim da je užasno važno kreirati prostor za eksperimentisanje", kaže Radenković.

Da li taj prostor nužno mora da bude fizički ili to može da bude i virtuelna platforma? Radenković kaže da je važno imati direktan fizički kontakt, ali da nije neophodan.

"Najčešće studenti i mladi ne doživljavaju fakultete kao taj prostor i onda se postavlja pitanje koji je to prostor? U tom uzrastu, najčešće težimo tome da stvorimo svoj krug, svoj imaginarni prostor u kom možemo da delimo ideje sa istomišljenicima ili sa ljudima sa kojima delimo neke vrednosti, i otuda uvek nastane potreba da i fizički se odredimo gde se zapravo okupljamo, šta možemo tu da radimo, koje resurse imamo i slično. Ja sam iskreno mišljenja da je prostor bitan, ali opet, ukoliko ne postoji jasna ideja šta se realizuje u tom prostoru, to može da bude više opterećenje nego prednost".

Marko Radenković, foto: Nemanja Knežević

Prostor imaju i studenti Scenskog dizajna u Novom Sadu, odnosno jednu Scensku laboratoriju sa mobilnom tribinom i scenskom tehnikom. U toj učionici na Fakultetu tehničkih nauka često realizuju svoje projekte, ali organizuju i projekcije filmova, diskusije i predavanja.

"Ako se udaljimo od same ideje studentskog pozorišta, prostor je uvek nešto što nedostaje stvaraocima, pogotovo ljudima u kreativnom sektoru. Ali s druge strane, treba imati u vidu da prostor predstavlja obavezu i mislim da nekada nemamo punu sliku o tome šta zapravo znači voditi jedan prostor. Tako da festivali jesu zanimljiv format jer imaju ograničeno trajanje, fokusiranu energiju i resurse, ali možda je to dobar uvod u to da imate svoj prostor", objašnjava Radenković.

Jedan od festivala na kom radi kao producent jeste Laserski samit jeftine grafike. Na tom samitu se okupljaju mladi dizajneri iz celog sveta, a njihovi radovi su štampani na običnom papiru A4 formata, kako bi i drugi mogli jeftino da ih kupe i vide šta se to u svetu dešava i kuda se dizajn kreće. Laserski samit jeftine grafike je putujuća izložba, sa kojom su organizatori proputovali celu Evropu!

"Ideja je da u dva dana samita kreiramo prostor gde ćemo okupiti ljude koji se bave ilustracijom i grafičkim dizajnom. Uz to, dati im suludi format, suludu temu i u ta dva dana kreirati mesto gde ćemo se okupiti, zezati, a ne biti u formatu uštogljene galerijske postavke koja je najčešće dosadna. Već nekoliko godina nismo u Beogradu organizovali Laserski samit jeftine grafike, već u Evropi. Imamo neke ideje da bi voleli Beograd da uradimo u još većem formatu, ali ne znamo još tačno kada. To je tema na stolu koju svi izbegavamo", kaže Radenković.

Ono što ne treba da izbegavate jesu problemi koji vas nerviraju. Upravo tako su nastali i ovi festivali, jer su studenti shvatili da žele sami da naprave predstavu i da se upoznaju sa drugim studentima sveta i od njih nešto nauče.

Poslušajte i audio prilog:

Jasna Žugić