Children of men: apokaliptična oda ljudskom duhu

Žanr: Drama, Triler

Režija: Alfonso Kuaron

Uloge: Džulijen Mur, Klajv Oven, Čivetel Edžifor, Majkl Kejn

Kada se 2007. godine pojavio film Alfonsa Kuarona "Children of men" (kod nas preveden kao Potomci) nije na juriš osvojio bioskope, a još manje publiku. Ostvarivši, makar za studio Univerzal, razočaravajuće cifre, ovaj film lagano je nestao sa repertoara i bio gotovo neprimećen sve dok nije izašla DVD verzija. A onda se desila čarolija...

Adaptirajući roman britanske spisateljice P.D. Džejms, Kuaron je učinio sve da tekst učini što približnijim, a onda je čitavoj priči uneo čitav jedan podtekst suptilnih slika, alegorija i podsećanja na neka genijalna dela ljudskog duha.

Ali, da krenemo redom. Godina je 2027, čovečanstvo bukti u plamenu, sukobima i bolestima, dok su žene izgubile mogućnost da rađaju. Skoro dve decenije nije se rodila nijedna beba na Zemlji, najmlađi stanovnici postaju najveće zvezde, Vlada Velike Britanije sprovodi najrepresivnije mere nad izbeglicama iz ratnih žarišta koje utočište traže u ovoj državi, koja jedina odoleva haosu. Uz sve to, brojne ilegalne grupe bore se protiv vlasti, a među njima su najbučnije "Ribe" koje se bore za prava migranata.

Svet, dakle, čeka svoje tiho, prirodno odumiranje, ali nije sve baš toliko crno.

Pojavljuje se tinejdžerka Kej (Kler-Houp Ašti) u poodmakloj trudnoći, čije dete bi moglo, samim svojim postojanjem, da pokrene revoluciju u oronulom svetu. To dete i njegova prostodušna majka postaju predmetima ozbiljnih političkih ambicija "Riba", pretnja po njihov život postaje i država i jedino što bi moglo da ih spase jeste mitski "Human project", organizacija smeštena na brodu negde na okeanu i Teo Feron (Klajv Oven), uspavani državni službenik, nekadašnji revolucionar koji, potpuno nevoljno, prihvata da sprovede Kej do obale, dok ih progone teroristi.

Ovaj uzbudljiv i vizuelno superioran film, jedan je od deset najboljih distopijskih filmova ikada snimljenih. Kuaron je na efektan način uspeo da ispriča jednu komplikovanu, politički provokativnu, etički i humanistički problematičnu priču, a da sve to čak i ne bude ono što je najlepše u čitavom projektu.

Kuaron negde u drugom planu, iza radnje na koju smo koncentrisani, odašilje moćan podtekst, poruke o kreativnom duhu čoveka, njegovim umetničkim postignućima, književnim i muzičkim predviđanjima, svemu onome što polako bledi i nestaje u svetu osuđenom na propast. Kada Teo poseti brata u visokoj rezidenciji, kroz prozor, iza njih dvojice, naziru se visoki dimnjaci i dirižabl u obliku svinje, direktna aluzija na vizualno rešenje za album "Animals" Pink Floyd-a koji je nastao kao osvrt na Orvelovu "Životinjsku farmu". Na obali, u okupiranom getou, u kojem vlada bezakonje, kamera samo ovlaš prelazi preko majke koja u naručju drži mrtvog sina, baš kao što to čini Marija sa Isusom u Mikelanđelovoj skulpturi La Pieta.

"Children of men" je, dakle, film koji nudi uzbudljivu distopijsku priču prepunu akcije i moralnih dilema, ali negde u dubini on secira našu kulturu, daje bolno podsećanje na ono što smo bili i što smo mogli da postanemo, da smo se samo malo uzdigli iznad sopstvenih potreba i sebičnosti. To je film koji nikako ne sme da se gleda samo jednom.

I na kraju, "Children of men" je film koji ima prelepu muzičku podlogu, a popularne pesme koristi veoma lukavo i pametno. Hit Rolling Stonesa "Ruby Tusdey", posle ovog filma, više nikada neće zvučati isto. Proverite zašto.

Petar Klaić