Kultura / Strip
Makaroni: Kako je odrastati u stranoj zemlji
Svako detinjstvo opisano kroz strip formu moglo bi da donese i dobru priču. Sudar čula, odrastanje, melanholija, generacijski jaz, mešanje najskrivenijih boja...
Sličnu paletu impresija skriva i strip ostvarenje "Makaroni", scenariste Vinćenta Zabusa i crtača Tomasa Kampija. Već na samoj naslovnoj korici naš pogled fiksiran je na scenografiju: setan pogled jednog jedanaestogodišnjaka, sneni, pomalo izgubljeni pogled njegovog dede, jedna sena prošlog života i njihova zajednička refleksija na zidu od starih cigala.
"Makaroni“ je bio nadimak za sve one italijane koji su nakon drugog svetskog rata emigrirali u Belgiju. Jedan od njih, vredni radnik u rudniku, bio je i Otavio – "stari davež“, kako bi ga nazivao njegov unuk Romeo. Od preterano teškog rada pod zemljom pluća su mu u stanju raspadanja, poput nekog zbira ostrva koja su se već polako krune od kontinenta.
Takvo je stanje i sa njegovim sećanjima. Sve što mu je još u životu ostalo je nemušti dijalog sa voljenom suprugom Đulijom koje odavno nema u stvarnom svetu. Ona je sada samo pojava između jave i sna, fantazmagorična poema koja se ne može uhvatiti.
U njegovom ramu uspomena još se nazire i Italija, ta zemlja koju je nerado napustio i koju je na neki način i izdao.
A tu je i Romeo, sveži pubertetlija, buntovnik na početku svoje karijere, dečak koji odlazak na živopisno selo ipak shvata kao mali oblik robije. On sa svojim dedom nema zajednički jezik, zapravo jedva da i progovaraju između sebe. I sada, tako treba izdržati čak nedelju dana!
Naravno, to je samo uvodni, prvi čin ove strip drame, ispisane filmskim scenariom, prelepo dočarane kroz pasaže i predele sela Šarloa. Silazak u rudnik ovde je metaforično upotrebljen i kao silazak u ljudsku dušu, nepoznat teren na kojem se reči teško pronalaze.
Stranicu po stranicu, poput kakvih zatrpanih relikvija, polako otkrivamo i složene delove mozaika sačinjenog od oprosta, tuge, suočavanja i prihvatanja.
Odrastanje i vraćanje u detinjstvo zapravo čine jedini isti, logičan krug života koji neprestano menja svoj obim – sve zavisi koliko nam neko dozvoli da zakoračimo u njega.
Dušan Majkić
