Društvo
Žene se ne plaše mraka: Seksualno uznemiravanje u Srbiji
Seksualno uznemiravanje žena u javnom prostoru u Srbiji nije izuzetak, već obrazac koji se svakodnevno ponavlja - u noćnim klubovima, autobusima, na ulicama i u parkovima. U 62. epizodi Umologije istražujemo kako izgleda život u gradu u kome žene konstantno procenjuju rizik: kuda da idu, s kim da se kreću i kako da se zaštite. Kroz lična svedočanstva žena, dokumentarne segmente i razgovore sa aktivistkinjama i stručnjacima, epizoda osvetljava normalizaciju nasilja, izostanak reakcije sistema i teret koji se prečesto prebacuje na same žrtve.
foto: pixabay.com
Tema je važna jer pokazuje da seksualno uznemiravanje nije privatni problem pojedinki, već društveno pitanje koje utiče na slobodu kretanja, osećaj bezbednosti i kvalitet života. Epizoda je namenjena svima koji žele da razumeju kako izgleda svakodnevica žena u javnom prostoru - i zašto je odgovornost za bezbednost kolektivna, a ne individualna.
Iskustvo napada: kada poznata ulica postane pretnja
Ime i biografija ovde nisu presudni. Ono što jeste važno jeste iskustvo koje deli veliki broj žena i kvir osoba u Srbiji – iskustvo napada u javnom prostoru. Ne negde daleko, već na putu kući, u ulici kojom se prolazi svakog dana.
Napad se dogodio bez upozorenja. Nekoliko stotina metara od zgrade, nepoznati muškarac je napao s leđa: ruka na ramenu, druga između nogu. Nije bilo prostora za procenu ili racionalno razmišljanje – samo instinkt i snažan, dugo taložen bes. Jer ovo nije bilo prvo iskustvo seksualnog uznemiravanja; prvi put se dogodilo još u detinjstvu.
Reakcija je bila vođena preživljavanjem. Pad, izvlačenje, izbegavanje eskalacije, vikanje u praznoj ulici, biber-sprej kao poslednja linija odbrane. Napadač se udaljio, ali osećaj bezbednosti nije se vratio s njim.
Posle napada ostaju dileme, strah i tišina: da li upaliti svetlo, da li ući u zgradu, koliko brzo se "mora dalje". Već sutradan usledio je put na drugi kontinent – sa jednim danom za obradu traume. Ono što je pomoglo bila je mreža podrške: prijatelji, komšije, terapeutkinja i potreba da se iskustvo podeli, ne iz panike, već iz solidarnosti.
Ovo svedočenje podseća da bezbednost ne bi smela da zavisi od sreće, snage ili individualne prilagodljivosti. Saveti o rutinama i "oprezu" često prebacuju odgovornost na one koji su izloženi nasilju, umesto na one koji ga čine i na sistem koji ćuti.
Govoriti o iskustvu napada nije slabost, već čin otpora. Svaki izgovoreni glas razbija tišinu u kojoj se nasilje ponavlja.
Kada izlazak postane procena rizika: žene i bezbednost u noćnom životu
Subotnje veče bi trebalo da znači muziku, ples i osećaj slobode. Ipak, za mnoge žene, izlazak u klub počinje već ispred ulaza - u trenutku kada pogledi postaju procena, a telo predmet komentara. Pre nego što muzika uopšte počne, javlja se niz pitanja: da li sam bezbedna, da li je pametno da uđem sama, ko će reagovati ako se nešto desi. Noćni život tada prestaje da bude prostor zabave i postaje prostor stalne samokontrole.
Irena Ljubanović, DJ-ica
Iskustva žena u klubovima često dele isti obrazac. Gužva, glasna muzika i slabo osvetljenje brišu granice, dok se neprimereni dodiri pravdaju "slučajnošću". Pogledi koji traju predugo, ruke koje ostaju na struku sekund duže nego što je prihvatljivo, komentari koji se relativizuju kao šala - sve to čini svakodnevicu noćnih izlazaka. Seksualno uznemiravanje u noćnom životu ne mora biti fizičko da bi ostavilo posledice; ono je često psihološko i emotivno, ali jednako iscrpljujuće.
DJ-ica Irena svedoči da čak i u prostorima koji se predstavljaju kao bezbedni i inkluzivni, osećaj sigurnosti može biti narušen. Jedan pogled, stajanje sa strane, tiho posmatranje - i atmosfera se menja. Bezbednost u izlasku nije samo odsustvo fizičkog napada, već osećaj da možeš da se opustiš bez straha da ćeš morati da se braniš, objašnjavaš ili dokazuješ da ti je neprijatno. Kada žene stalno ostaju u "borbenom modu", problem nije u njihovoj reakciji, već u sistemu koji ih u to gura.
Istraživanja potvrđuju ono što iskustva već govore: veliki procenat žena doživi neku vrstu nasilja u noćnom životu, ali ga retko prijavljuje. Razlog nije neznanje, već očekivanje da neće biti shvaćene ozbiljno. Kada obezbeđenje nije prisutno, kada protokoli ne postoje ili se ne primenjuju, poruka je jasna - odgovornost je na onoj koja trpi. Upravo ta tišina i odlaganje reakcije omogućavaju da se nasilje ponavlja.
Stefan Pejić iz organizacije Regeneracija ističe da je nasilje u noćnom životu duboko normalizovano. Kada se reaguje tek u krajnjim slučajevima, dok se "manji" incidenti ignorišu, podiže se prag tolerancije. Dobacivanje, buljenje, nepoštovanje pristanka postaju nevidljivi, iako su često prvi koraci ka ozbiljnijim oblicima nasilja. Zato je važno vratiti ove teme u javni razgovor i jasno imenovati ponašanja koja nisu prihvatljiva.
NVO Regeneracija (lična arhiva)
Primeri dobre prakse ipak postoje. U nekim klubovima ranije su postojale obuke za obezbeđenje, jasni protokoli i svest o odgovornosti prema posetiocima. Koncepti poput "Girls to the Front" ili sistema poput Angel Shot-a pokazuju da bezbednost može biti kolektivna, a ne individualna odgovornost. Oni podsećaju da noćni klubovi nisu samo mesta zabave, već javni prostori u kojima važe pravila pristanka, solidarnosti i brige.
Noćni život ne počinje ulaskom u klub, niti se završava izlaskom iz njega. On počinje planiranjem i završava se tek kada smo bezbedno kod kuće. Dok god žene moraju da prilagođavaju ponašanje, garderobu i kretanje kako bi izbegle nasilje, noćni život ostaje prostor nejednakosti. Bezbedan izlazak nije privilegija - to je osnovno pravo. I ono ne bi smelo da zavisi od toga koliko glasno ćemo reći da nam je neprijatno.
Ne vidim prst pred nosom: svakodnevica straha u javnom prostoru
Kada se u vestima nižu naslovi o "manijacima u gradskom prevozu", oni zvuče kao izolovani incidenti. Kao izuzeci. Kao nešto što se dešava "negde drugde". Ali za žene, ovi događaji nisu senzacija - oni su deo svakodnevice. Seksualno uznemiravanje u javnom prostoru u Srbiji, posebno u Beogradu, nije retkost, već obrazac ponašanja koji se godinama ponavlja i normalizuje.
Iskustva žena govore o istom osećaju: o trenutku kada telo reaguje pre razuma, kada se dah ubrza, a stomak stegne. U autobusima, na stajalištima, u parkovima i mračnim prolazima grada, granice se brišu - često bez ikakve reakcije okoline. Egzibicionizam, neprimereni dodiri, praćenje i seksualno uznemiravanje u gradskom prevozu postali su deo urbane realnosti, dok se odgovornost prebacuje na one koje su nasilju izložene.
Istraživanja pokazuju da većina žena barem jednom u životu doživi neki oblik seksualnog uznemiravanja na ulici ili u javnom prevozu, a veliki broj njih takva iskustva nosi na dnevnom nivou. Zbog toga žene razvijaju sopstvene strategije preživljavanja: stoje blizu vrata autobusa, biraju gužvu umesto praznog vozila, izbegavaju noćne linije ili glume telefonske razgovore kako bi delovale "zaštićeno". Kada skoro svaka druga žena izlazi iz kuće sa unapred isplaniranom rutom bezbednosti, problem nije individualan - problem je sistemski.
OBRATI PAŽNJU
Poseban sloj nesigurnosti čini infrastruktura grada. Neosvetljene ulice, parkovi i javne površine dodatno pojačavaju osećaj straha. Javna rasveta nije samo tehničko pitanje, već pitanje prava na slobodno kretanje. Grad koji noću ostaje u mraku ne utiče isto na sve - on najviše ograničava žene, koje tada odustaju od šetnji, noćnog prevoza i boravka u javnom prostoru. Mrak ne stvara nasilje, ali ga čini nevidljivijim i tišim.
Inicijative poput projekta "(Ne) plaši se mraka" nastaju upravo iz tog iskustva. Iz potrebe da se pokaže da bezbednost žena u javnom prostoru nije lična odgovornost, već društvena obaveza. Kroz mapiranje seksualnog uznemiravanja u Beogradu, svedočenja žena prestaju da budu "izolovani incidenti" i postaju dokaz obrasca — rasprostranjenog, ponavljanog i sistemski zanemarenog.
Ono čega se žene ne plaše jeste samo mrak. Plaše se onoga što mrak skriva i društva koje često okreće glavu. Plaše se tišine koja prati nasilje, pogleda koji ne reaguje i sistema koji ne odgovara. Dok god se seksualno uznemiravanje u javnom prostoru posmatra kao „neprijatnost“, a ne kao nasilje, grad neće biti bezbedan. Ne za žene. Ne za sve.
Seksualno uznemiravanje nije niz nepovezanih incidenata, već sistemski problem koji opstaje zahvaljujući ćutanju, relativizaciji i izostanku institucionalne odgovornosti. Kada se nasilje ne prepoznaje, kada se žrtvama savetuje da "paze" umesto da se prostor učini bezbednim, odgovornost se prebacuje na one koji su već izloženi riziku.
Ova epizoda poziva na drugačiji odgovor - na solidarnost, prepoznavanje i reagovanje. Reagovanje ne mora biti herojsko; ponekad je dovoljno pitanje, pogled ili prisustvo. Bezbedan javni prostor ne nastaje iz straha, već iz zajedničke odluke da nasilje ne tolerišemo. Vidljivost iskustava je prvi korak, ali promena dolazi tek kada kao društvo preuzmemo odgovornost i prestanemo da okrećemo glavu.
Novu epizodu Umologije poslušajte ovde:
Ovu epizodu su kreirale: novinarke Marija Marčeta i Milana Vojnović
Asistent produkcije: Nemanja Stevanović
Podkast producentkinja: Aleksandra Bučko
Dizajn zvuka: Aleksander Sivč
Uvodna numera: Science Documentary Music by Aleksey Chistilin sa Pixabay
Produkcija: Fabrika kreativnosti
Fabrika kreativnosti u svom radu koristi veštačku inteligenciju (VI): generički jezički model poput ChatGPT-ja, kao i programe za transkripciju. Svi alati VI koriste se isključivo uz nadzor novinarki, podkast producenata i potpadaju pod uredničku nadležnost kako bi se potvrdila istinitost podataka.
Finansiran od strane Evropske unije, program Innovation. Media. Minds.: EU podrška javnom novinarstvu na Zapadnom Balkanu, sprovodi Goethe-Institut u ime Evropske komisije, u saradnji sa DW Akademijom.Sadržaj ovog teksta isključiva je odgovornost Fabrike kreativnosti i O radija, Javne medijske ustanove Radio-televizije Vojvodine i ne odražava nužno stavove Evropske unije.
