Tema dana: emigranti i mi

"Počeci civilizacije u vezi su sa promenom odnosa prema strancima. U velikim monoteizmima, počevši od jevrejskog, i u starogrčkoj religioznosti, postoji visoko mesto za strance. Svi znaju za boga Zevsa, ali ne znaju da je jedan od njegovih nadimaka bio Zevs Ksenion, odnosno Zevs Stranac, u smislu zaštitnika stranaca, onih koje je nevolja naterala da dođu, ili dolaze poslom, bez namere da osvajaju. Pre tih gestova koji strance prepoznaju kao ravnopravne i jednako vredne kao i mi, postojao je sveopšti rat ljudi i kultura koji nalikuje na životinjske odnose i to je u korenu Evrope" - Dragan Prole, filozof

Zabrinjavajući tretman građana i institucija prema ilegalnim emigrantima naveo nas je da istražimo zašto su građani/ke Srbije sve netolerantniji prema ljudima koji beže od rata i bede, posebno kada smo užase rata, progona i pustošenja osetili na svojoj koži tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji. Profesor novosadskog Filozofskog fakulteta Dragan Prole rekao nam je da sama Evropa, kao ideja i filozofski termin, nije izrasla iz odnosa prema bližnjem, nego odnosa prema strancu.

"Odnos prema bližnjem postoji u svim kulturama, i kanibali imaju izgrađene odnose prema bližnjem, vole svoju decu i prijatelje, a odnos prema strancu razlikuje kanibale i stare Grke. To vidimo u "Odiseji", kiklopa koji je bio kanibal i predstavnik starog sveta i religioznosti, koji je morao da nastrada jer ne može da postoji pored jednog Odiseja.

Danas, vidimo da su ti odnosi narušeni i da se nešto dramatično dešava sa poslednjom ilegalnom emigracijom. U Srbiji smo 1995. imali kulminaciju bolnih iskustava, kada je nekoliko stotina hiljada ljudi došlo, ali je Srbija tada bila spremna za te ljude, postojala je logistika da im se pomogne, nahrani ih i uputi zato što su to bili naši ljudi. Ovi ljudi nisu Srbi, nisu naše religije, nema veze što dolaze iz najstarijeg očuvanog grada na svetu Damaska i što su nosioci drevne kulture, kamena temeljca civilizacije kojoj pripadamo. Svi možemo da se zabrinemo, ja prvi ništa nisam učinio, osim što sam ih uputio kada su me nešto pitali na ulici", rekao nam je Prole.

Naš sagovornik dodaje da Srbija ima ograničene resurse i da ne treba da upiremo prstom u državu, jer smo zakazali kao građansko društvo i nismo učinili nikakav napor, niti inicijativu.

"Možda ih ima ali nisam naišao na interes ljudi za tuđu muku i patnju", kaže Prole i objašnjava na koji način možemo povratiti društvenu empatiju:

"Razmenom između građanskog društva i države. Oni se često doživljavaju kao antagonistički entiteti, zato što građansko društvo kritikuje poteze vlasti. To nema nikakve veze, kritika je u interesu svih. Tokom poplava smo imali ohrabrujuću situaciju. Srbija je posle dugo vremena pokazala lepo lice, volju, anagažovanost i spremnost običnog čoveka da posle posla ode i utovara pesak i poklanja svoje stvari.

To je okupilo ljude iz različitih kulturnih i ideoloških miljea. Potrebna nam je ta iskra, ali taj pesak je neko morao da donese, neko je morao o tome da misli. To je divan primer interacije građanskog društva i države, koj treba da kaže "mi nemamo pare" i to treba razumeti, ali istovremeno mora reći “evo vam punkt, tu donosite odeću, hranu i pare za te ljude", istakao je profesor, kog pitamo da li smo postali ksenofobno društvo?

"Teško pitanje. S jedne strane, kada ima dovoljno novca, kada ljudi imaju rešene elementarne životne probleme, isti ti ljudi nisu ksenofobi. Osamdesetih je bilo mnogo više tamnoputih studenata i niko nije imao problem rasističke prirode u Srbiji.

Ali kada novac postaje knap, kada ljudi nemaju, sve počinje da im smeta i da ih nervira, pa i ljudi druge boje kože. Društvo se radikalizuje kada kriza počne, i na levoj i desnoj strani političkog spektra, to sada vidimo u Grčkoj. Isti ljudi koji nemaju ksenofobne emocije postaju odjednom takvi, ali mislim da Srbija još nije ksenofobno društvo. Međutim, pitanje je šta bi se desilo ako bi se emigranti masovno doselili", zaključuje Prole i kaže da kada ga studenti pitaju "kada ćemo videti da nam je bolje", uvek im kaže:

"Kada ovde bude bilo više tamnoputih ljudi. Kada budu želeli da dođu ovde jer je bolje nego kod njih."

Pokrajinski ombudsman Aniko Muškinja Hajnrih kazala nam je da je položaj emigranata vidljiv i jako težak.

"Na početku je još bilo obraćanja nevladinih organizacija pokrajinskom ombudsmanu, međutim više nikakvog obraćanja nema. Prvo su se građani obraćali tvrdeći da su izloženi pljački, da im uniformisana lica, za koja ne znaju da li su policija ili privatno obezbeđenje, oduzimaju stvari i pljačkaju ih ali to je prestalo.

Subotička napuštena ciglana, "sabirni centar" za emigrante

Građani Srbije znaju da iznenade pozivino i negativno, ali zaprepašćuje toliki stepen nedostatka empatije prema ovim ljudima i gledanje na ovaj problem samo s negativne strane", govori nam Muškinja Hajnrih, koja nije sigurna da li postoji razlika u reakcijama ljudi koji su i sami nekada bili izbeglice i onih koji nisu.

"Nisam sigurna da je tada (nakon rata u Eks-Ju, prim.aut) postojala neka iskrena empatija, jednostavno, država je tada očekivala da prihvatimo izbeglice, damo sve od sebe i to je bilo za očekivati. Sada čitamo da se hapse taksisti, oduzimaju se vozila, hapse se oni koji emigrantima obezbede prenoćište, i pored nedostatka empatije verujem da je među ljudima zavladao strah, iako predstavnici opština koje su najviše ugrožene tvrde da nema konflikata, da se radi o obrazovanim ljudima koji se lepo ponašaju ali je evidentno da u društvu postoje grč i strah", kazuje ombudsman i poentira: "Što dalje od njih i što pre da ih se rešimo".

O tome kako se država sada postavila prema emigrantima, sagovornica odgovara:

"Mislim da je i država u grču i strahu kako ćemo ovo savladati kada smo i sami u teškoj situaciji. Ovo neće proći samo od sebe i možemo da im pružimo neki minimum jer je tim ljudima jako teško. Treba biti surov čovek pa ne osetiti empatiju prema tim ljudima kada znamo odakle su i zašto došli u Srbiju.

Da država ima rešenje verujem da bi ga i primenila. Ona mora apelovati na ljudskost i humani odnos prema emigrantima. Mislim da je naša država u tako teškom položaju, da nema rešenje ni za svoje građane, nezaposlene i penzionere, kamoli za ilegalne emigrante", zaključuje Aniko Muškinja Hajnrih.   

S druge strane, izvršna direktorica Helsinškog odbora za ljudska prava Izabela Kisić smatra da je u Srbiji veoma teško govoriti o razlozima manjka empatije, jer se negovao skoro tri decenije, u celom regionu.

"Kada je Sarajevo bombardovano četiri godine to Beograd nije doticalo. Beograd nije doticalo ni kada su kolone srpskih izbeglica krenule iz Hrvatske u Srbiju i to je uglavnom korišćeno za politčku manipulaciju tim pitanjem.

Pojam empatije je nastao u umetnosti ali danas dobija političko značenje. Pad empatije se primećuje i u svetu i danas je uveden kao politička kategorija. Empatija je spremnost na progres, čovek i društvo koji su spremni za empatiju su spremni i za promene, napredak i unapređenje ljudskih prava", izjavila je Kisić, koja se slaže da je položaj emigranata u Srbiji loš.

"Posebno je loš kada dolazi do proterivanja emigranata, kao u gradićima u okolini Beograda, kada su emigranti proterani negde u Sandžak. Tu se video kakav odnos gajimo prema njima, jer su to bili uglavnom muslimani, a njima je u Srbiji, očigledno, mesto u muslimanskim sredinama kakva je Sandžak.

Mnogi pronalaze razloge za lični manjak empatije u siromaštvu ali to nas ne opravdava. To je trend u svetu, pojedinci misle da ako mogu da rade na sebi i unaprede svoj položaj, moći će istovremeno da promene svoj život, što nije tačno. Ako ne možemo da promenimo društvo - ne možemo ni svoje živote, poentira Izabela Kisić.  

Igor Mihaljević