Mladi emigranti cene znanje, smelost već imaju

Subotička Ciglana odgovara na brojna pitanja: šta žele mladi ilegalni emigranti, da li su korupcija i crna berza jedini ostvariv balkanski biznis, šta se desilo sa evropskom moralnošću i kulturom, koliko peške treba iz Turske u Bugarsku, da li ipak nismo najgori od svih Balkanaca, zašto Albanci nisu s ostalim emigrantima i kako to da su Arapi levo, a ostali desno.

"To je opšti problem Evrope, ne samo Srbije, i do dan danas Evropa ne ume da ga reši. Ovo nije trenutna migracija, ona je stalna i povećava se iz godine u godinu. EU teži ka tome da ograniči priliv emigranata i zbog toga su Subotica i Kanjiža u žiži događanja.

Ovo je odskočna daska za ulazak emigranata u EU i do njih je dospela vest da se ovde najlakše prelazi granica. U gradu već svi znaju kakva je situacija i emigrante po dolasku odmah upućuju ka Ciglani", kaže nam Tibor Varga, sveštenik, dobri duh ilegalnih emigranata i radnik "Istočnoevropske misije", humanitarne organizacije koja u Srbiji radi 11 godina, od čega četiri sa emigrantima.

"Staranje o emigrantima je istrošena tema. Svako na svoj način pristupa ovoj tematici. Političari imaju svoje načine, gradske uprave svoj, civilne organizacije svoj. Subotička Ciglana nije prihvatilište, tamo nema nikakvih higijenskih uslova, to je mesto gde oni mogu da se zavuku dalje od grada, ali ne predaleko. Odatle mogu lakše doći do granice, to je neka logika.

Video sam najmanje 3.000 ljudi. Sada se kraće zadržavaju, par dana, najviše jednu nedelju", rekao nam je Varga i dodao da njegov posao nije da utvrdi na koji način emigranti ilegalno prelaze granicu sa Mađarskom, već da pomogne ljudima kojima je to neophodno. Stiglo je leto, a s njim i sve veća potreba za pijaćom vodom.

Emigranti iz Ciglane su mahom iz zemalja opustošenih ratom i nemaštinom: Irak, Sirija, Pakistan, Avganistan, Iran… Uglavnom nemaju dokumente i dolaze iscrpljeni. Većina je uboga, ali ne svi. Naš sagovornik vrlo brzo ume da proceni njihovo imovinsko stane i pomogne najugroženijima.

"Ima i Kosovara emigranata ali oni u Ciglanu ne zalaze. Dobro su povezani, imaju svoje direktne kontakte, ne znam koje. Crna strana svega ovoga su krijumčari ljudima. Deo emigranata dolazi sa detaljnim uputstvima krijumčara, od polazišta do odredišta, i oni plaćaju više hiljada evra kako bi došli do željene zemlje, najčešće Nemačke ili Austrije. To ne radi jedan čovek, to je čitav lanac", otkriva Varga, koji nesrećnim ljudima pomaže sa šakom volontera. Od organizacija koje su već pomagale izdvojio je “Žene u crnom” i naravno dobrodušne pojedince.

Samo za jedan vikend, mađarska policija uspela je da uhvati preko 700 ilegalaca, koje dobro tretiraju. Imaju organizovan kamp, okupaju ih, pregledaju, dobiju nova odela, hranu i upute ih u istražni kamp u kom su identifikovani i shodno tome kakva im je situacija i odakle dolaze, bivaju pušteni ili vraćeni.

Sve ovo dešava se u vreloj političkoj situaciji i nakon pretnji mađarskog premijera Viktora Orbana koji je najavio zatvaranje granice zbog prevelikog broj ilegalnih emigranata iz Srbije. Naš sagovornik ih tretira po motou Misije, "svi su oni ljudska bića, božija stvorenja", bez obzira na religiju, poreklo, jezik ili boju kože, kkao božija stvorenja.

Naša policija nije stalno u Ciglani, ali redovno svraća i održava mir. Crna strana problema svakako su ljudi koji emigrantima omogućuju ilegalan prelazak u Šengensku zonu. Neko to čine vozilima, neki ih vode pešice, takozvani šetači, a ima i onih koji ih samo upute na parče ničije zemlje odakle kreće opasna avantura prelaska državne granice, poslednje prema EU.

Na ulicama Subotice smo nezvanično saznali da se tarife kreću od 100 do 300 evra po osobi, u zavisnosti od načina prelaska. Na plivanje i tiski put malo ko ozbiljno računa, čak i od onih iz Kanjiže, budući da previše njih ne zna da pliva.

Velika većina emigranata su mladi muškarci. Sazanli smo da nijedan od njih nije poželeo da ostane ovde i integriše se u naše društvo, iako kad nas nema rata, već su im cilj bogate evropske zemlje. S druge strane, da bi neko ostao u Srbiji mora imati dokumenta, što podrazumeva odlazak u Banju Koviljaču i predaju "papira", ali čak i oni koji su se na to odvažili učinili su to da dobiju na vremenu i odu dalje.

"Uvek naglašavam pitanje da li je Evropa spremna na tako nešto. Očito je da imaju ogromne probleme s emigrantima jer ne znaju kako da ih integrišu. Evropa ima moralni problem kako da se suoči s tim. Prvo, trebalo bi da istražimo na terenu sopstvene moralnosti da li imamo duhovnu snagu da se suočimo s takvim ljudima, koji dolaze sa strane, imaju drugačiju religiju, mentalitet i kulturu, ali sve to nije dovoljno.

Možemo li premašiti to našom kulturom, privoleti ih da private naše vrednosti? Ako mi njih nemamo, oni će svoje vrednosti forsirati i to se dešava sada u Evropi. Kulture se suočavaju, pa da vidimo ko je jači”, poentira Varga i nastavlja: “Evropska duhovnost je u opadanju i emigranti to tačno znaju. Došli su da spasu svoj život, a kada stignu tamo vide da ta kultura nije onakva kakvom su je zamišljali."

Subotičani su po pitanju emigranata uglavnom ravnodušni, osim manjeg broja nezadovoljnih koji smatraju da imaju previše problema i bez njih. Vrlo moguće da je tome kumovala činjenica da se emigranti u Ciglani zadžavaju vrlo kratko, ne poznaju se međusobno i često su i sami pod pritiskom međunacionalne i etničke mržnje, posebno ako su iz zaraćenih zemalja poput Pakistana i Avganistana. No, izgubljenost u tuđini pomaže da se prevaziđu i naizgled nepremostive razlike, tako da, osim ubistva od pre par godina kada je intervenisala naša policija, ozbiljnih incidenata nema.

Nakon što smo napustili Vargu, refleksno smo pokušali da s taksistima proverimo kakvo je stanje po ovom pitanju u Subotici. Varga je bio u pravu: u susretu s žurnalistom isplivavaju prvenstveno lični, egzistencijalni problemi, a emigrante malo ko i pominje. Najslikovitiji je bio vozač koji nas je posavetovao da o ovoj temi pričamo s policijom, jer su oni “ti koji uzimaju pare na emigrantima, a ne taksisti.”

U gradu kao da vlada tiha atmosfera prećutnog kriminala, s tuđom zemljom porekla i odredištem. U siromašnoj zemlji i gradu, podzemlje i očajnici prebacili su poslovanje na trenutno najisplativiju delatnost. Dodajmo tome praktično nepostojeću pravnu zaštitu emigranata i njihovu tranzitnu prirodu postojanja i biće nam jasno zašto je rizik ilegalnog prebacivanja emigranata više nego prihvatljiv za neke od nas. Dobit je devizna, a što više nas to čini – to je i zločin opravdaniji, rezonuju "šetači" i "vozači".

U nameri da iz prve ruke otkrijemo kako izgleda emigrantska sudbina posetili smo Ciglanu. Letimičan pogled na ruinirano zdanje u nama budi nelagodu, pojačanu sparinom i jednim bunarom oko koga su naši budući prijatelji odlučili da se okupaju i obriju. Upravo su ljudi koje smo tražili: mladi, svesni vrednosti znanja, voljni da rade, prijateljski nastrojeni i najvažnije – spremni da preuzmu život u svoje ruke. Imaju između 20 i 25 godina, odbijaju duvan i pokazuju nam na šta liče stopala kada četiri dana i noći prelazite tursko-bugarsku granicu, a nakon toga još tri šumska dana za ilegalan ulaz u Srbiju, iz Bugarske.

Najspremniji za razgovor, ali ne i fotografisanje, je Obaid Sultani (20). Mladi diplomac dvogodišnje škole kompjuterske tehnologije izlgeda kao socijalni slučaj ali je vedar duhom i što se njega tiče – on je već u Nemačkoj, ili Švedskoj, nebitno. Njegov pogled ne laže.

Pobegao je od nemaštine i ratnih sukoba koristeći sve moguće načine putovanja: avion, autobus, voz, stopiranje, stopala: od Irana, preko Turske, Bugarske i konačno – Srbije, pred vratima je Evropske unije. Na kraj pameti mu nije da ovde ostane, sam predlog ga je zbunio, a nama postaje jasno zašto ljudi poput njega nikada neće odustati, makar ih vratili sto puta nazad.

Pored njega je Han, mladić taze obrijan, sa crepom kao lavaboom i razrovanim tabanima pustinjskog ratnika. Za razliku od Obaida ne govori engleski jezik i njegovi drugari nam prevode da je pun ljutnje prema bugarskoj policiji, koja ga je u vozu ojadila za 200 dolara - cena "karte". Rekao nam je da su autobusi daleko jeftiniji način putovanja na duge staze, s obzirom da su policijske iznude na Balkanu lakše u vozovima. Nakon razgovora sa Hanom lažno smo se utešili da smo i mi u nečemu bolji od nekoga, pa makar to bila visina korupcije za ostanak na trasi ka EU. Uglavnom, ne pominjite im Bugare, mada ni iskustva iz Beograda nisu lepršava, srećom su otišli brzo.

Rat i nemaština naterali su i Mumanda da kaže "zbogom" Avganistanu. Nesuđeni punjač goriva za helikoptere domaćih ali i američkih vazduhoplova u Srbiji je ostao kraći za "samo" 50 evra i smatra da je dobro prošao. Na koncu, na korak je do šengenske kapije i po načinu na koji skakuće dok govori jasno je da čak i strpljenje emigranta ima rok trajanja.

Takođe pristojno vlada engleskim jezikom i umoljava drugara Nazrata da nam pokaže papir kog su ovome dali naši policajci. Jasno kao dan, u pitanju je rešenje po kom mora napustiti Srbiju do 12. juna, što mu u trenutku razgovora daje još oko 10 časova našeg vazduha. Ukupno je proveo ovde 72 sata i po načinu na koji gleda prijatelje večeras je “Noć N”.

Od iracionalne mržnje i loše karme čovek ne može pobeći ni kada je okružen raspalom subotičkom Ciglanom, bačenom obućom i raščupanim stranicama "Privrednog pregleda" iz 1986. Momci nam objašnjavaju da su emigranti raštrkani na nekoliko hektara unaokolo, ali da se arapski deo populacije izdvojio podalje. Iako ovo možda ublažava eventualne konflikte sa Pakistancima, problem i dalje ostaje bunar i prilaz drumu, na koje su svi osuđeni. No, vreme radi svoje a njega nijedan od momaka ne želi da traći u Srbiji.

Nisu umeli da nam kažu koliko će ih koštati šetnja do druge strane granice, a kao prvoklasni trgovci znaju da će konačnu reč dati stisak ruke "šetača". Imali smo sreće da se družimo ne samo s mladićima svesnim važnosti obrazovanja ("prvo ću u Švedskoj da odem na fakultet…") već i sa najnižim, pešačkim slojem putnika, koji su ponovo odabrali stopala kao sredstvo da se domognu sreće.

U trenutku dok završavamo ovaj tekst sasvim je moguće da su pronašli osobu spremnu da ih za 100 do 300 evra, koliko tračevi kažu da "šetnja" košta, dovede do mesta gde je mađarska granična policija najtanja. Pitao sam ih kako dalje, na šta su me pogledali kao da sam malo dete i spremno rekli: "Dži-Pi-Es, men…"

Šta god da ih snađe večeras, mi im želimo zdravlje i svu sreću koju su pošli da traže. Pre polaska za Novi Sad mučila nas je samo jedna misao: da li su naši klinci svesni, ipak, gde i kako žive i kada ćemo u njihovim očima ponovo videti avganistanski sjaj rešenosti i volje da se ne stane ni po cenu života. Kakvi god mladi Avgani bili, hrabrost im niko neće uzeti.

Ostala je još samo jedna stvar koju smo morali učiniti pre poslednjeg "zdravo": sačekati se da se jedan od njih obrije kao čovek koristeći retrovizor našeg vozila.

Igor Mihaljević