Najcool naučnik Dragana Ćorić: Država je tu zbog nas

U susret Noći istraživača koja će se održati krajem septembra, docentkinja na Pravnom fakultetu u Novom Sadu Dragana Ćorić osvojila je titulu najcool naučnika. Ona je, zajedno sa još devet kolega sa Novosadskog univerziteta, odabrana glasovima studenata. Možda bi to bio slučaj i da se zadržala samo na predavanju Uvoda u pravo, ali Dragana je izrazito aktivna u Udruženju "Roditelj", a javnost ju je upoznala i kao kreatorku "Aleksinog zakona" koji bi trebalo da iskoreni vršnjačko nasilje u školama i na čije usvajanje još uvek čekamo.

foto: Coriuss Vojvodina

Dragana kaže da joj glasovi studenata mnogo znače i da je to nesvakidašnje priznanje velika stvar za njenu karijeru.

"Znači mi jer su me kandidovali moji studenti. Sam način njihovog predlaganja mi je baš simpatičan. Oni su smatrali da sam ja cool jer citiram Gandalfa na predavanjima i da je to sasvim dovoljan razlog da budem najcool profesor, pa ne treba ništa više. Veliki sam fan Tolkinovih romana, može se zaključiti. A, znači i zato što nauka i naučna zajednica daju jedan stav o vašem radu i vašem angažovanju. Postoje objektivizirani parametri za to. Meni lično, kao nastavniku, veoma je bitan i taj odnos sa studentima, jer sam ja tamo zbog njih", kaže Dragana u razgovoru za O radio.

Može li ovakav pristup da doprinese popularizaciji akademskog zvanja?

Mislim da može. Noć istraživača u Novom Sadu svemu tome je pristupila na jedan drugačiji način, koji je bliži haj-tek generacijama kojima samo okruženi. Ponudio je studentima potpuno drugačiji pogled na nas kao profesore. Ono što studenti vide jesmo mi koji dođemo, stanemo za katedru, budemo pametni, ispredajemo i odemo, a mi smo mnogo više od toga. Imamo porodice, emocije, uspone i padove kojima ne dozvoljavamo da utiču na naš posao, pa možda zbog toga delujemo robotizovano. Sa time se možda više susreću kolege sa tehničkih nauka. Postoje fame i predrasude da smo kruti i grubi i da ne vidimo ni prst dalje od svoje nauke, ali upravo je ovo sve pokazalo drugačiju stranu. Neke od odabranih kolega sam upoznala sada, neke sam znala i ranije, a svi su divni ljudi, nisu samo profesori.

Od 2001. godine do danas došli ste od mesta asistenta do docenta. Objavili ste više od 30 naučnih radova. To je relativno kratak period za takav napredak, koliko je trebalo odricanja da se to postigne?

Trebalo je mnogo odricanja, jako dobre strategije, planiranja. Kao što Konfučije kaže: ako se odlučite da se bavite poslom koji volite, nećete raditi ni jedan jedini dan. Od 2001. se nalazim na fakultetu, a pre toga sam bila i advokatski pripravnik. Čak sam ispitivala studente u devetom mesecu trudnoće. Roditeljstvo se ukopilo u sve te obaveze, kao i obaveze po kojima moramo da magistriramo, doktoriramo i da objavljujemo radove po raznim kategorijama.

Važan deo vašeg identiteta je da ste samohrani roditelj. Da li vas je taj momenat potakao da počnete da se bavite aktivizmom?

Pa, ne baš. U momentu kada sam ušla u aktivizam bila sam u braku, a kasnije se desila pogibija mog muža i ta samohranost. To je samo ojačalo celu moju volju. U sve se uključujem iz neke vrste principa. Kada smo tražili da se subvencioniše boravak dece u privatnim vrtićima, pitali su me šta će mi to sad jer nemam nikakve koristi od toga. Moje dete nije imalo koristi od toga, ali što ne bi hiljadu druge dece imalo koristi. To je ono što me stalno vuče napred u aktivizam.

Vi ste kreator Aleksinog zakona koji još čekamo. Koliko mislite da ćemo još čekati i zašto se toliko čeka?

Prvo su nam rekli da je nezgodan politički momenat jer je to bilo pred raspisivanje izbora. Onda su bili izbori, zatim godišnji odmori. Međutim, poslednje izjave ministra prosvete govore da je možda barem okrznuo pogledom naš predlog zakona, jer je najavio veće učešće roditelja u školama, ocenjivanje nastavnika i kažnjavanje roditelja. To su neke stvari koje smo mi dotakli u predlogu. Očigledno je da nekog pomaka ima.

Koliko je vaša akademska karijera spojiva sa aktivizmom i koliko dobijate ili gubite u svemu tome?

Ne mogu da kažem da gubim, već da dobijaju i moja akademska i aktivistička strana. Zatpravo, koristim sva ona znanja koja mi omogućava moja akademska karijera. Našla sam način kako da u praksi koristim teoriju koju znam. Svaki put kada vidim da u praksi nešto ne funkcioniše, spremna sam da razmislim o nekom malo drugačijem teorijskom konceptu jer ovaj postojeći ne funkcioniše. Džaba meni lepe teorije ako one ne daju nikakve koristi u životu.

Postoji li u Srbiji dovoljno stručnjaka i građana koji mogu da napišu kvalitetne zakone i da li bi to moralo da se ispoštuje u Skupštini?

Postoji takav društveni potencijal, ali tu veliku ulogu imaju i mediji. Možda se ne bi primetilo da Aleksin zakon toliko stoji, da mediji nisu izveštavali o stalnim pojavama vršnjačkog nasilja i pitali gde je taj zakon i što se ne usvaja. Mi smo građani naše države i država je tu zbog nas, može to da učini. Naravno, može ako stojimo na istoj strani, a ne onako, stalno zavađeni. Mislim da možemo da nateramo državu i da je podsetimo šta to ona treba da radi.

P. Klaić