Tragačev podkast: Loše vesti

Vesti o avionskim tragedijama nižu se jedna za drugom: samo ove godine ljudi su ginuli u Južnoj Koreji, Sudanu, Južnom Sudanu, SAD, Kanadi, Hondurasu, Belizeu, Bangladešu, Rusiji, Gani i Brazilu, a usled pada aviona Er Indije stradalo je 12. juna čak 260 ljudi. Rekao bi čovek da avioni poleću samo zato da bi se srušili. Međutim, realnost je potpuno drugačija: uzevši sve u obzir, avion je najbezbednije prevozno sredstvo. Recimo, 2021. godine iskorišćeno je 2,3 milijarde avionskih karata, a 176 putnika je nastradalo. To znači da je šansa za nesreću 0,0000076 odsto, tj. jedan putnik na preko 13 miliona putnika. Drugim rečima, ako biste leteli svaki dan, trebalo bi vam (čisto statistički gledano) 35 milenijuma da nastradate usled leta.

Ilustracija: Freepik

Kada se avion sruši, to opravdano izaziva medijsku pažnju. Međutim, mediji nas nikada neće obavestiti da je neki avion "uspešno sleteo na svoju destinaciju", iako se to desi više hiljada puta svakog dana. Naša percepcija rizika i problema često je zasnovana na izuzecima i preterivanju. Zbog toga u novoj epizodi Tragačevog podkasta tvrdimo da nije sve tako crno.

Tihi napredak

Kada smo izloženi ogromnoj količini negativnih vesti i crnih predviđanja, lako nam se može učiniti da svet ide pravo u propast i da ne postoji nikakav način da to predupredimo. Neko bi rekao da, objektivno gledano, nema mnogo razloga za optimizam: klimatske promene, užasna stradanja u Gazi i Ukrajini, polarizovana društva, pandemija, građanski ratovi u Africi, sveprisutni sukobi i nasilje... Da, naš svet u 21. veku deluje vrlo traumatično. Međutim, istine radi, vredi usmeriti makar jedan mali snop svetlosti na pozitivne trendove, na ono što smo kao društvo, kao civilizacija uspeli da postignemo. Da li ste raspoloženi za jedan kratak test?

Ilustracija: Freepik

Prvo pitanje: Pre 30 godina, manje od četvrtine svetske populacije živelo je u zemljama sa srednjim dohotkom. Koliki je taj udeo danas? Petnaest, četrdeset pet ili sedamdeset pet posto?

Drugo pitanje: Koliki je danas broj smrtnih slučajeva od prirodnih nepogoda u odnosu na pre sto godina? Da li je danas dvostruko veći, isti, ili dvostruko manji nego tada?

Treće pitanje: 1980. godine, oko 40 odsto svetske populacije živelo je u ekstremnom siromaštvu, sa manje od tri dolara po danu. Tada je bilo 40 odsto, a danas... Deset, trideset ili pedeset? 

Četvrto pitanje: koliki procenat mesta u parlamentima danas zauzimaju žene? Pet, petnaest ili dvadeset pet?

I za kraj: uzevši u obzir čitavu planetu, koliko je dece danas gojazno? Šest posto, dvadeset šest posto ili četrdeset šest posto?

Odgovore možete pronaći u našem podkastu. No, za nestrpljive, evo i male naznake: optimisti bi ovaj test rešili daleko bolje od pesimista.

Hronika pesimizma

Pesimista bi verovatno tipovao da danas imamo nikad više gladnih, nikad više siromašnih i nikad više bolesnih. Pesimista veruje da je rođen u najgore doba, ali u tome, najblaže rečeno, nije unikatan. Zapravo, slična teza se provlači kroz čitavu istoriju ljudske civilizacije. U Egiptu je pronađen zapis star 3.200 godina u kojem se autor žali da se "svet okrenuo naglavačke". Ciceron se žalio da su "stari običaji uništeni". Hrišćanski hroničari iz 11. i 12. veka verovali su da glad, ratovi i bolesti najavljuju skorašnju apokalipsu. Kuga iz 14. veka smatrana je božijom kaznom zbog neoprostivih grehova, a u 16. veku, tokom verskih ratova širom Evrope, oba tabora su smatrala da žive u poslednjim danima i da je moralno posrnuće nepovratno. Ukratko, čitava istorija ljudskog roda mogla bi se opisati kao istorija mračnog doba.

Pogrešne percepcije o kojima je ovde reč imaju i svoj naziv – sindrom lošeg ili sindrom opasnog sveta. O tome smo razgovarali sa Tijanom Femić iz Novosadske novinarske škole.

Ilustracija: Freepik

"Iako se, recimo, možda nikada nismo našli u nekoj opasnoj situaciji, mi počinjemo da verujemo, na osnovu onoga što smo videli u medijima, da određena situacija može predstavljati opasnost i za nas. Jedan od ovakvih primera je strah od ajkule, koji je rasprostranjen u celom svetu. Čak i kada pročitamo statistiku, koja nas može uveriti u to da je opasnost od ajkula zaista mala, mi i dalje ostajemo skloni tome da, svaki put kada zaplivamo u dubinu, pomislimo da smo potencijalno ugroženi. Na godišnjem nivou postoji 5-7 fatalnih ishoda napada ajkule, dok, na primer, sto ljudi godišnje pogine usled toga što im kokos padne na glavu”, kaže Tijana.

Kako razumeti rizik

Kada pričamo o rastu i padu – broja žrtava, obolelih, napada ajkule i tome slično – moramo znati od čega polazimo. Zamislimo da među 100 stanovnika jedne zgrade imamo jednu osobu koja se drogira. Sledeće godine, međutim, lošim putem krene još jedna osoba, pa ih je sad dve. Ako ostavimo po strani podatak o ukupnom broju stanovnika zgrade, mogli bismo kreirati naslove poput "Broj narkomana se udvostručio!" ili "Broj narkomana porastao za 100 odsto" i oba bi – na matematičkom planu – bila validna. Međutim, da li bi takvi naslovi zaista pošteno odražavali realnu sliku? Ne, jer bi lako isprovocirali neutemeljene zaključke. Zbog toga je važno razmotriti rizik iz različitih uglova.

U trinaestoj (neki bi rekli baksuznoj) epizodi Tragačevog podkasta donosimo priču o čoveku koji je dvostruko pobeđivao statistiku: našao se u situacijama koje retko ko doživi, a potom je preživeo ono što retko ko preživi. Nakratko ćemo otputovati u Keniju, a daćemo i odgovore na pitanja iz kviza.

Projekat finasira Evropska unija kroz program „Innovation.Media.Minds.: EU Podrška javnom medijskom novinarstvu na Zapadnom Balkanu“ kojeg realizuje Gete-Institut u ime Evropske komisije u saradnji sa implementacionim partnerom DW Akademijom.

Za ove sadržaje isključivo je odgovorna Novosadska novinarska škola, a izneti stavovi ne izražavaju nužno stavove Evropske unije.