Društvo
Invaliditet kroz vreme: iskustva dve generacije
Današnja tema nove epizode “Rose u podne“ je život i svakodnevica osoba sa invaliditetom. Moje sagovornice su Milica Mima Ružičić Novković (generacija X) i Milena Sredojević (generacija Z). Kroz njihova lična iskustva pokušaćemo da sagledamo šta se to promenilo, ali i šta je ostalo isto.
foto: pixabay
Na samom početku, obe sagovornice vraćaju se na trenutak kada je invaliditet postao deo njihovog života.
“Rođena sam sa dijagnozom artrogripoza multipleks kongenita, tako da je invaliditet deo mog života od rođenja. Naučila sam da se snalazim i da rešavam prepreke koje su dolazile“, kaže Milena.
“Imala sam cerebralnu paralizu, znači od rođenja živim sa njenim posledicama“, priča Mima.
Kada govore o detinjstvu, obe izdvajaju sličan problem, nepristupačnost prostora. Ipak, Milena naglašava radoznalost i nedovoljnu informisanost okoline, dok Mima govori o dubljem uticaju koji društvo može imati.
“Ljudi su me gledali kao nekoga ko je drugačiji, ali mislim da to nije bilo iz loše namere, već zato što nisu bili upućeni. Nisam imala direktno loša iskustva, više radoznale poglede. Najveći problem bila je arhitektonska nepristupačnost. U osnovnoj školi su postojala tri stepenika i neko je morao da me nosi, a rampu su postavili tek u sedmom ili osmom razredu, i to nakon inspekcije“, kaže Milena.
“Deo detinjstva provela sam na rehabilitaciji, gde sam upoznala mnogo ljudi širom SFRJ sa istim iskustvom. U jednom trenutku nas je dvanaestoro sa majkama bilo u istoj sobi u zavodu u Beogradu. To mi je pomoglo da shvatim da ljudi, bez obzira na to gde žive, dele slične životne okolnosti“, dodaje Mima.
Milica Mima Ružičić Novković
Obrazovanje je još jedno mesto gde se prepliću podrška i prepreke. Iako sistem često zakazuje, ključnu ulogu imaju ljudi.
“Nakon osnovne škole upisala sam gimnaziju u Kraljevu koja nema rampu, ni lift. Moja mama je pitala da li može nešto da se promeni, ali joj je rečeno da upišem drugu školu koja ima pristup. Ja to nisam htela i to je bio izazov“, kaže Milena.
“U osnovnoj školi je bilo problema na prijemu, jer učiteljice nisu htele da me prime, ali su se kasnije izvinile kada su videle da sve funkcioniše. Imala sam podršku u školi, i u osnovnoj i u gimnaziji, ali objekti nisu bili pristupačni. Drugari su mi pomagali da se krećem, a naš razred je proglašen najhumanijim“, kaže Mima.
OBRATI PAŽNJU
Kada je reč o odnosu okoline, obe sagovornice pronalaze oslonac u ljudima oko sebe, ali sa različitim nijansama iskustva.
“Imala sam veliku podršku vršnjaka, nosili su me uz stepenice i to mi je ostalo kao lepo sećanje. Kasnije, na fakultetu u Novom Sadu, situacija je bila bolja jer je prostor pristupačniji, a električna kolica su mi dodatno olakšala svakodnevicu“, kaže Milena.
“Uvek sam išla svuda sa porodicom. U školi sam sa nekima imala bolju, sa nekima slabiju komunikaciju. Važno je istaći da smo često bili izloženi neverbalnim porukama okoline. Iako se govorilo jedno, osećalo se nešto drugo, što je kod mene stvaralo osećaj da sam teret drugima“, dodaje Mima.
Svakodnevne prepreke ostaju jedna od ključnih tema. I danas, ali i nekada, one značajno utiču na kvalitet života.
“Neprilagođeni trotoari i parkirani automobili često otežavaju kretanje. Moram unapred da planiram svaki odlazak negde, čak i da proveravam pristup. Autobusi nisu uvek pristupačni, pa moram da se uklapam sa redom vožnje i često krećem ranije. Ima pomaka, ali nedovoljno“, kaže Milena.
Milena Sredojević
“Ranije je nepristupačnost bila još izraženija. Živela sam u kući bez adekvatne rampe, a i danas nije u potpunosti funkcionalna. Iako postoje zakoni, problem je što ne postoji sistemsko i plansko rešenje. Često imate samo jednu opciju ili nijednu, dok drugi imaju izbor“, objašnjava Mima.
Kada je reč o vidljivosti u društvu i medijima, obe sagovornice vide napredak, ali i prostor za dodatne promene.
“Pratim medije i mogu da kažem da postoje inicijative i da se o ovoj temi govori, ali smatram da bi trebalo više. Važno je kako se o tome govori i da osobe sa invaliditetom budu uključene u te priče“, kaže Milena.
“Primer Zakona o roditelju negovatelju pokazuje da ljudi sa iskustvom nisu bili uključeni u donošenje odluka. Iako postoje međunarodni dokumenti koji garantuju prava, njihova primena u praksi često izostaje. Potrebno je sistemski rešavati pitanja podrške i asistencije“, dodaje Mima.
Razlike između nekad i sad vidljive su i u širem društvenom kontekstu.
“Institucije danas imaju obavezu da poštuju zakone, ali često nemaju dovoljno znanja kako to da sprovedu u praksi. Postoji volja, ali nedostaje edukacija“, kaže Milena.
“Ranije su ljudi više komunicirali i bili povezaniji. Danas postoji izražen individualizam, što ima i dobre i loše strane. Problem je u tome što se gubi međusobna razmena i poverenje. S druge strane, danas su informacije dostupnije nego ranije“, objašnjava Mima.
foto: pixabay
Na kraju, obe sagovornice šalju jasne poruke o tome šta bi trebalo da se menja.
“Važno je da ljudi budu otvoreni, da razgovaraju i da se ne ustručavaju da priđu. Osobe sa invaliditetom nisu ‘posebne’, već imaju drugačiji način funkcionisanja“, kaže Milena.
“Potrebno je dosledno primenjivati prava koja već postoje i obezbediti podršku svima kojima je potrebna. Svaki život je jednako vredan i sistem treba da polazi od dostojanstva svake osobe“, zaključuje Mima.
Život osoba sa invaliditetom, kroz priče Milene i Mime, pokazuje da su se okolnosti menjale, ali da su mnogi izazovi i dalje prisutni. Razlike između generacija postoje, ali zajednička je potreba za pristupačnijim društvom i većim razumevanjem.
Novu epizodu "Rose u podne" možete poslušati ovde:
Jelena Bursać
