Ulični ples koji je osvojio svet

Mihailo Ristanić iz plesnog udruženja GrooVe dugo se bavi posebnom vrstom plesa, koja se zajedničkim imenom zove breakdance. Priča brejkdensa kao subkulture potekla je sa ulica Njujorka, da bi se kasnije proširila na ceo svet. Nedavno je i u Novom Sadu održana jedna prava "bitka" plesača, svojevrsno takmičenje brejkera. 

"U centru grada, na uglu ulica Mite Ružića i Laze Telečkog, prošlog vikenda smo imali 'Pub street battle', na kome je nastupilo 16 plesača, osam pozvanih i osmoro koji su svoje učešće izborili na licu mesta, kroz kvalifikacije. Prvi deo odvijao se na ulici, dok je drugi deo bio u Puberaju pa je zato takav naziv ovog događaja", ispričao nam je Mihailo na početku gostovanja u emisiji "Dnevna soba".

Kako je i gde nastao ovakav način uličnog plesa?

On je prvi put tačno lociran u Bronksu, u Njujorku sedamdesetih godina prošlog veka. Uz žurke koje su se pravile po kvartovima, logično je dolazilo i do nadmetanja, u početku među muškarcima, pa je tako i nastala ova ulična borba plesača.

A kako je ovakav način plesa pronašao tebe?

Mogu da kažem da je to bilo dosta davno. Uz TV i neke od nemačkih muzičkih kanala koje sam pratio, video sam i jednog momka koji pleše breakdance, pravi stoj na rukama, pravi neverovatne stvari i jednostavno sam se zainteresovao za takav način plesa i izražaja. U to vreme nisam znao gde i kako da počnem da se bavim brejkdensom. Sticajem okolnosti, u srednjoj školi sam upoznao momka koji je već trenirao, upoznao sam njegove trenere i sa nekih 16 godina sam počeo.

Vaši nastupi su veoma zahtevni, izvodite razne figure i vratolomije. Koliko morate biti fizički spremni i kako se uopšte pripremate?

Treba dosta pripreme, a to postižemo svakodnevnim treningom, iako je i odmor deo treninga koji ne smemo zaboraviti. Za neke stvari zaista treba dosta snage, pa je često deo treninga i teretana. Najteži su, da tako kažem, izdržaji, gde treba da se ukočimo na rukama, jednoj ruci ili glavi. Svakako nije naivno i potrebna je dobra fizička priprema. Break, odnosno, breaking ima dosta elemenata iz raznih drugih kultura, ali i raznih sportova poput gimnastike, ili čak borilačkih veština. Uglavnom, u današnje vreme, jako puno stvari možemo da pogledamo na youtube kanalima i sami se informišemo o tome. Susrećemo se i konsultujemo sa gimnastičarima, kapueristima ili momcima koji treniraju tekvondo, pa nakon toga možemo da se upustimo u neke skokove, okrete i slične forme.

S obzirom na to da je u pitanju dosta slobodna forma plesa, kako se prave koreografije?

U skladu sa muzikom, reagujemo i izražavamo se momentalno. Za grupna takmičenja ili nastupe spremamo nešto poput delova koreografija. Mi to zovemo rutine, odnosno, to su momenti kada jedan plesač ulazi na scenu i započinje svoj nastup, dok drugi ostaje još neko vreme sa njim i plešu zajedno, a onda se povlači sa scene. To su uvežbani koraci, pa ih možda možemo nazvati koreografijama.

Kako u momentu nastupa odlučiš šta ćeš izvesti?

To je teško pitanje. Jednostavno, uz muziku nađem pogodan trenutak za elemenat koji sam uvežbao i uz zadani ritam, znam kako ću ga i kada uraditi, kao i korake koji su mi potrebni između, da bi sve stiglo na vreme da se uradi i da bi stalo u pravi trenutak.

U pitanju jeste ulični ples, a u filmovima smo gledali i da se izvodi na spljoštenim kartonskim kutijama. Šta je vama ipak potrebno od tehnike, da biste izveli nastup?

Mi smo malo razmaženi u odnosu na naše pionire, koji su sve to radili na betonu. Imali smo i mi ta iskustva, ali mogu samo da kažem da je beton dobra škola. Ipak, mi koristimo linoleum da bi mogli ljudima da pokažemo što više, jer imamo i elemente gde se vrtimo preko glave ili na leđima, ali i da se ne bismo povredili. Linoleum ili neka glatka površina je idealna, promera nekih dvadesetak kvadrata. Uz to nam treba ozvučenje i naravno dobra muzika.

Kakva je uopšte muzika koju koristite prilikom nastupa?

To je pretežno funk, soul, jazz, breakbeat i slično, što svakako vuče korene iz Amerike, gde je ovaj ples i nastao.

Iako se u momenatu nastanka ovog plesa činilo da neće dugo trajati moda brejkdensa, on se ipak zadržao sve do danas, proširio po celom svetu, a možda uskoro postane i olimpijski sport?

Sada već skoro sigurno! Planirano je da 2024. godine postane deo olimpijske porodice sportova i to bi stvarno bilo super, kako bi svi ljudi mogli da vide i čuju šta je to breaking. Možda baš kod nas, na ovim prostorima više ljudi ozbiljnije shvati i odluči da se oproba u ovom plesu i sportu ili da svoju decu upišu na breakdance, umesto na fudbal ili košarku.

Radiš i nastupaš u okviru plesnog udruženja GrooVe. Koliko vas trenutno ima i koji uzrast je najbolji da se počne sa treninzima?

Uzrast je potpuno nebitan, svi ljudi mogu da se bave breakingom, naravno u skladu sa svojim mogućnostima. Lično sam počeo sa 16 godina i mislim da je to bilo dosta kasno, voleo bih da sam počeo ranije. Nas trenutno ima petnaestak u grupi i jako smo "šareni" po uzrastu. Imamo i decu iz nižih razreda osnovne škole, momke i devojke koji su na fakultetu, ali i nekoliko ljudi koji rade. Najvažnije je da se svi družimo i da plešemo.

Koliko ljudi iz regiona se bavi breakingom, kakva je scena kod nas i u okolnim zemljama?

Ovo čime se mi bavimo veoma je popularno u regionu. Na primer, u Sloveniji postoji ekipa koja se aktivno bavi širenjem ove kulture i imaju battle koji se zove "Concrete battle", gde se sve radi samo i isključivo na betonu, bez ikakve podloge, pa takmičari moraju biti jako pažljivi i oprezni kako se ne bi povredili. Pobednik ovog takmičenja je uvek neko ko ima petlju, ali i znanja da radi ozbiljne stvari na tvrdoj i ne tako glatkoj podlozi. Što se tiče scene u regionu, ima nas dosta, uglavnom po velikim centrima poput Beograda, Zagreba, Skoplja, Sarajeva, Niša, Banja Luke, bukvalno svuda.

Koliko često imate takmičenja i šta uopšte dobija pobednik?

Mi se svi jako dobro družimo i držimo zajedno. Često putujemo jedni kod drugih, pomažemo da se organizuju takmičenja, sudimo i vodimo programe. Što se tiče brejkdensa kao olimpijskog sporta, imao sam priliku da vodim naš tim na Olimpijske igre mladih u Esen, to je bilo jedno zaista veliko dešavanje sa mnogo dece, koja se ovim sportom bave iz celog sveta. Nivo je zavidan, a mi imamo još dosta da radimo. Zanimljiva stvar je oko nagrada. U sklopu hip hop kulture, osim breakinga postoje i ljudi koji crtaju grafite, puštaju muziku, reperi, pa mi gledamo da sve u okviru jednog događaja spojimo. Upravno zbog toga nagrada često bude, na primer, majica lokalnog umetnika, koji ima svoj brend ili grafit majstor iscrta nešto za onog ko je osvojio prvo mesto.

Koje bi nastupe iz vaše karijere izdovjio kao najznačajnije?

Zanimljivi su nastupi sa ekipom iz Beograda sa kojima često radimo u poslednje vreme, oni se zovu "Mirror Crew" i imaju kostime od ogledala. Mi budemo celi u tim kostimima, presijavamo se, ali smo i dosta pokretljivi iako je reč o pravim ogledalima jer je tako dizjanirano. Dosta smo sa njima nastupali, išli smo u Šibenik, do Rumunije, a često nastupamo na raznim IT konferencijama ili za potrebe raznih firmi. Što se tiče događaja, osim onih koje organizujemo kod nas na lokalnom nivou, izdvojio bih takmičenje u Beogradu, "2Hot4Stage" fest, jedno super dešavanje, gde možemo svi da se skupimo, lepo družimo i odmerimo snage.

Rekao si da ograničenja u godinama nema za početak bavljenja brejkdensom, ali kako privući ljude da počnu sa treninzima?

Mislim da je najbolji način da dođu na neko naše dešavanje i pogledaju o čemu se radi. Svi koji žele da se pokrenu, dođu na probnih par treninga i onda odluče da li im se to dopada ili ne. Jedina stvar koja može da ih spreči je da misle da ne mogu. Svako može, ne postoje ograničenja ni u vidu godina, ni u nekim drugim stvarima, potrebna je samo volja i želja. Normalno je da nekim ljudima za određene stvari treba više, a nekima manje vremena, svi smo različiti, ali sve to vremenom dođe na svoje.

Uz svoje nastupe prenosiš znanje i iskustvo mlađima?

Tako je, trener sam već nekih pet godina, vodim jednu grupu, ali bih voleo da ih je više. Volim da prenosim znanje, imam dosta strpljenja i izuzetno mi je zanimljivo da posmatram nečiji proces i to kako neko uči, kako se razvija i savladava nove veštine. Najlepše od svega je sreća u očima onih koje obučavam, kada uspeju da nauče da urade nešto novo, nešto što nisu ni sanjali da će ikada moći.

Gde bi zainteresovani mogli da vas vide u narednom periodu? Da li vam neko pomaže u svemu ovome?

Što se tiče podrške, lokalno se umetnici podržavaju, pa su tu i brendovi koji nam uvek izlaze u susret. Tu su Zero21, Maja Urban Design, Over Clothing. Uskoro ćemo imati priliku da sarađujemo na jednom zanimljivom događaju sa momcima koji organizuju festival u KC Lab 17. maja pod nazivom Streetwise spring session, gde ćemo imati hip hop i break battle. Ko god želi može da dođe i da pogleda kako sve to uživo izgleda i da na licu mesta oseti atmosferu i energiju. Imaćemo preko leta razne aktivnosti, u vidu druženja po kvartovima, ali ne bih previše da odajem pošto je to još uvek u pripremnoj fazi. U međuvremenu imamo dešavanja u Beogradu, Čačku, Nišu, konstantno se nešto dešava.

Gde bi voleo da nastupiš, šta bi to ispunilo tvoje snove?

Zaista bih voleo da odem tamo gde je sve nastalo, na ulice Njujorka i vidim kako sve to izgleda. Da vidim gde su šetlai i plesali momci koji su započeli celu breaking i hip hop kulutru i sve to pokrenuli.

Mihailovo gostovanje u emisiji "Dnevna soba" preslušajte ovde:

Jovan Marjanović