Ples kao životni stil

Praznici su stigli, svi smo se ulenjili, ali plesači iz udruženja Groove upravo sada rade najviše. Oni se bave uličnim plesovima koji su većinom nastali u SAD i verno su ih preneli kod nas, što je mnogima egzotično. Razgovarali smo sa Vesnom Pašćanović iz ovog udruženja o različitim tipovima plesova, učenju, putovanjima, kulturi battle-ova i plesu kao profesiji.

Na kraju teksta stoji i razgovor u audio formi, pa poslušajte.

U plesnom udruženju Groove mogu da se uče plesovi poput dancehalla i voguinga, što je, kada ste počinjali time da se bavite, za naše krajeve bilo prilično egzotično. Otkud ljubav prema tim plesovima koji su nastali daleko odavde? 

Uglavnom su svi ulični plesovi osim elektrodancea nastali daleko od Evrope. Ljubav se pojavila zato što svaki ples nosi različitu energiju i pleše se na drugačiju vrstu muzike, pa su i treneri pratili te muzičke žanrove. Takođe, ti plesovi mogu da izraze ženstvenost na veoma lep način, pa i to prija mnogim devojkama, a posebno je voguing sada postao planetarno popularan jer je sestra Kim Kardašijan Kendal plesala voguing u jednoj modnoj kampanji.

Koliko mi takve plesove možemo dobro da izvedemo? S obzirom na to da je dancehall nastao na Jamajci gde se ljudi potpuno drugačije kreću od nas, a voguing kao i hip hop, nastali su iz veoma specifičnih razloga. 

Uvek postoje neke prozivke, čak i kada je hip hop doveden u Evropu – vi nemate geto, nemate bande, ne znate šta je hip hop, niste živeli i odrasli na ulici. Oni koji su potpuno zašli u uličnu kulturu govore da to nije samo ples, već i životni stil, koji nosi i određeno modno izražavanje, čak i sleng u govoru. Ako smo potpuno predani tome, mislim da možemo da prenesmo istu tu energiju. Evropljani su uneli u tu kulturu nešto svoje i jednostavno tako nastaju i novi plesovi, a kultura se svakako širi i neminovno je da se menja vremenom.

Groove neguje kulturu uličnih plesova i kod nas tek sada to počinje da biva prepoznato, ali se ples i dalje ne smatra profesijom. Zašto je to tako?

Zato što plesači snižavaju sami sebi cenu. Ima plesača koji su željni medijske pažnje i koji bi po svaku cenu nastupali za nekoga, a kod nas ljudi nisu toliko upoznati sa tom kulturom da mogu da rezonuju šta je kvalitetno, a šta nije, već jednostavno gledaju što jeftinije da prođu. I to što je njima efektno ne mora nužno da znači da ima umetničku vrednost, ali to im je dovoljno.

Koji je tvoj omiljeni ples i zašto? 

Uf, jako je teško pitanje. Plešem hip hop, house i voguing – tri plesa koja su energetski potpuno drugačija. House me mnogo opušta, lagan je, kondiciono je malo zahtevniji, ali prosto, mnogo volim taj ples, pogotovo na deep house muziku. Volim voguing zato što je veoma ženstven i kroz njega mogu da budem ono što ne mogu u stvarnom životu, totalno me opusti i tu izbacim svu energiju, a hip hop volim zato što sam odrasla u tom periodu kad je muzika bila u jeku i ostao mi je drag. Jeste da se najviše iskrivio od svih uličnih plesova i da hip hop više uopšte nije kakav je bio, ali volim onaj pravi, old school hip hop. Zavisi od raspoloženja i momenta koji mi se kad najviše dopada, ali od ta tri ne odustajem.

U uličnim plesovima takmičenje nije uobičajeno, već ima malo drugačiji koncept koji se zove battle?

Za battle ne možete da se pripremite unapred, jer samo DJ zna šta će da pusti, a plesači jednostavno moraju da prate muziku, prikažu energiju, tehniku, svoj karakter, budu svoji i ne kradu pokrete ili, što kažemo, fore drugih igrača, jer to oni koji prate scenu mogu da procene. Nema laži, nema prevare - sudije na licu mesta donose odluku tako što pokazuju rukom na desnu ili levu stranu, dakle na jednog ili drugog plesača ili ekipu, zavisi od koncepta. Battle je nastao u klubovima Njujorka jer je tamo postojalo dosta nesuglasica, pa su ljudi – da se ne bi potukli – prozivali jedni druge da plešu. Tu nije bilo sudija, već se jednostavno znalo ko je bolji, ko je objasnio neke stvari, ali to nije značilo da je tu završetak. Ljudi su odlazili kući, trenirali i vraćali se tu da se pokažu i osvetlaju svoj obraz.

Koliko je važno ići na radionice, dovoditi ljude iz inostranstva koji se kvalitetnije bave plesom?

To je najvažnije. Meni su najlepši delovi plesa putovanja, druženja i upoznavanja različitih kultura, jer time dobijate inspiraciju. S druge strane, stalno se pojavljuju nove stvari u plesu i novi mladi ljudi počinju da plešu. Svako ima svoj stil, svoju energiju i svoje viđenje stvarnosti, svako od nas je potekao iz različite kulture, različitih okolnosti i od svakog možete da naučite, pa čak i od deteta koje ima pet godina i koje se na muziku kreće po sopstvenom nahođenju bez plesnih kvaliteta. U svakome možete dobiti inspiraciju. Neminovno je da putujete i da učite, jer to je isto kao i što frizer ode na frizersku konvenciju, tako je isto neophodno da plesač putuje i ide na plesne radionice.

U vašem udruženju ima i dece, srednjoškolaca, studenata ali i zaposlenih, Kako oni svi zajedno funkcionišu?

Odlično funkcionišu zato što u plesnom svetu nije bitno iz kakavih životnih okolnosti dolazite, da li imate novca, da li ste određenih fizičkih predispozicija, završili fakultet ili samo osnovnu školu. Ples je nešto što nas spaja i zato je ples nešto najbolje na svetu.

U januaru organizujete i nekoliko radionica. Šta će sve moći da se đuska i nauči?

Radionice organizujemo od 8. do 11. januara i naši treneri će držati dancehall, voguing, hip hop, afrohouse (kombinacija afro koraka i housea), popping, locking, komercijalne plesove, koji se plešu na trenutno popularnu muziku, različite vrste koreografija, koje su miks svih plesova i zavisi od trenera kakve će biti. Ljudi će imati priliku da osete različite energije u mnogim plesovima.

Evo razgovora i u audio formi, uživajte!

Jasna Žugić