Stvaranje likova je najlepši deo pisanja
Đorđe Majstorović je mladi pisac koji je nedavno objavio prvu knjigu "Ulica izgubljenih reči". Među njenim koricama susrećemo se sa svakodnevicom likova i gradova, u stvarnim i izmaštanim situacijama, a novosadska promocija nedavno je održana u Kafeu Pero.
"Ulica izgubljenih reči" je prva zbirka priča Đorđa Majstorovića koja je prošle godine nagrađena na konkursu Gradske biblioteke "Karlo Bijelicki" iz Sombora. Pripovetke su podeljene u tri celine, različite po načinu pripovedanja: Prvo lice ili Nešto mi je tu bilo sumnjivo, Neki drugi ljudi i neki drugi gradovi i Trip ti(h) i Kiš.
"Tu se pojavljujuju neki gradovi poput Niša i Novog Sada, koje smatram svojim gradovima, ali se pojavljuju i neki drugi poput Pariza i Helsinkija, u kojima nisam nikad bio. Oni su zapravo likovi u pričama na neki način, ali u suštini su to priče o ljudima. Jeste da su ta ulica i ti gradovi vrlo bitni, ali zapravo ja mislim da su meni ti likovi u fokusu i da najviše uživam kad stvaram te likove, to mi je najveće uživanje u pisanju", kaže on.
Likovi koje upoznajemo nalaze se u savremenoj svakodnevici, a Đorđe pripoveda spontano, sledeći tok misli, unoseći u priče svoja iskustva, intimne, ali i društveno angažovane teme, kombinujući realne i fiktivne pojave i događaje.
"Nikad ne možeš pisati skroz fikciju. Ne možeš se skroz izmestiti iz sebe. S druge strane, kad pišeš nešto za šta misliš da je čak autobiografski, to je zapravo neki tvoj utisak, neka tvoja istina, neko tvoje sećanje, to zapravo uopšte ne mora da bude tako kao što stoji u priči", objašnjava Đorđe.
Rođen je u Tuzli 1986. godine, a deo odrastanja vezuje za Niš, gde je diplomirao na Filozofskom fakultetu, na departmanu za istoriju. Međutim, više od bavljenja istorijskim činjenicama, voli da stvara svoje činjenice kroz književnost. Objavljivao je u regionalnim književnim zbornicima i na raznim internet portalima, ali smelost da svoje priče prepusti čitaocima da ih tumače, razumevaju, hvale i kritikuju, stekao je na svom blogu.
"Sve je krenulo od tog bloga koji je prilično jedna interaktivna stvar i super je jer tamo možeš biti anoniman ako želiš. Ja sam se u početku trudio da budem anoniman i dobijao različite komentare i to mi je dosta pomoglo u početku. Važnu ulogu imala je i ta radionica kreativnog pisanja gde sam se već razotkrio i upoznao s nekim drugim ljudima koji pišu i ušao u novosadsku književnu scenu jer ipak ja dolazim iz drugog grada", kaže Đorđe.
Radionice kreativnog pisanja u kojima je nekada učestvovao, sada vodi u Omladinskom centru CK13, gde radi kao književni urednik i PR. Mnogi od onih koji su učestvovali u ovim radionicama danas imaju objavljene knjige, i kako s osmehom kaže, to je najbolja reklama.
"Ljudi se podstiču da dodatno rade na onom na čemu rade. Dobijaju neke konkretne povratne informacije o tim pričama, pesmama, šta već rade. Obično se iz te interakcije rodi nešto korisno, zaiskri ili zavarniči, svejedno. Neko možda čak i odustane od nečega, ali zato krene da radi nešto drugo. Ja mislim da je većini ljudi to bilo korisno, to je moj utisak i iskustvo", objašnjava Đorđe.
Smatra da pisci i uopšte svi oni koji se bave umetnošću, moraju biti samokritični, odnosno ne smeju biti samozadovoljni. Udaljiti se od sujete, znati primiti kritiku i raditi na sebi, stavke su koje dovode do napretka. Oni koji žele da se prihvate ovakvog poduhvata, ali još uvek nemaju dovoljno hrabrosti, samopouzdanja ili pak strukture u pisanju, dobrodošli su na radionice kreativnog pisanja u CK13, koje mogu biti prvi korak ka stvaranju sopstvene književnosti.
Audio prilog poslušajte u plejeru ispod:
Jovana Zdjelarević
Foto: Ivan Radenković
